subota, 6. kolovoza 2016.

0%

piše da je u tabletu baterija na 0% i da je "nedovoljna struja u punjaču", no šta god sve to značilo ovo čudo radi, tako da ću se praviti lud.
kad sam sinoć pitao kolege maratonce kakav im je plan za danas, rekli su da "idu na Međeda".
to, i da je start malo ranije. kod Crnog Jezera.
ono što je kod mene napravilo malu zabunu je bila ta nonšalantnost u tonu kojim je Janko pomenuo tod Međeda, pa sam ja skontao da je to nešto isto kao i da je rekao "idemo pet krugova oko jezera".
međed ko međed, računam, i čak sam na vikipediji našao da je to neko brdo koje se nadvija nad jezerom.
pogled na pejzaž sa ove strane je logično nametnuo da taj Međed mora biti ono desno brdo, skroz ravno kao neki plato.
a-ha, velim, tu će se verovatno i trčati, no odmah me razuveriše da se ide na planinarenje.
kad je Lola pitala ima li nekih opasnih deonica, rekoše da bogme ima, i da se na par mesta ide uz sajlu.
ja i dalje u svom fazonu da je to neko ravno brdo, rekoh verovatno na par mesta ima neki prelaz, nešto bezvezno i neobavezno.
zagrevanje je bilo pakleno jer sam trčao punom parom na "start" pa sam nakon 4km jurnjave već bio gola voda.
usput mi nije palo na pamet da sam trebao u kamenjare da ponesem novac, kad ne lezi vraže plaća se ulaz u nac. park.
na prepad oteh 3 evra od prve cure koja je tu bila najbliža blagajni, što mi je kasnije dok smo svi visili na sajli poslužilo kao odlična optužba da će ona biti kriva ako se otkačim negde u provaliju.
pametan kao i uvek, uzeo sam brooks st5 patike za brze treninge po asfaltu, pride sa izlizanim petama, pa sam na nizbrdicama umesto krampona imao osećaj kao da sam na skijama. celog života se smejem ovima što na planinarenje nose salomonke i slične cokuletine od 400g, pa eto, tako mi i treba.
štaviše prvi blizak susret sa panikom sam imao na usponu, jer je na jednom mestu bilo jako oštro i sve od suve zemlje iliti prašine, i uopšte nisam bio siguran da mi to što šakama grabim busenje trave sa strane može biti od velike pomoći ako me guzica odvuče nazad nizbrdo.
tešio sam se da ima nekoliko ljudi iza mene koje bih u brišućem letu pokupio kao čunjeve, pa barem ne bih leteo sâm.
e kad sam se nekako uspuzao uz tu šlajfovastu uzbrdicu, gotovo na samom početku "ozbiljne planine", dalje mi je sve bilo lako.
uz stenje, niz stenje, uz liticu, niz sajlu, spust niz sipar kao da vozim onaj skuter po moru, čak mi je možda i nešto malo dima izašlo od trenja gaća po kamenjaru.
sad tu ide ona glavna "tema za razmišljanje":
(u međuvremenu se baterija popela na čitavih 3% za evo samo 15 minuta, biće da ona brže napreduje nego što smo mi danas osvajali Međeda)
dok sam prelazio najzahtevnije delove ove ture, bio sam svestan da to premašuje Loline spospobnosti za nekoliko Klasâ.
kao što imaš polumaratonca od 1h02, 1h12, 1h22, 1h42, 2h02, e toliko je ona daleko od ove staze, kao nebo od zemlje.
i onda sam se pitao, a evo još uvek se pitam, jer kvalitetna "tema za razmišljanje" obično nastavi da nas čačka i golica danima, nedeljama, čak i godinama.
da li to, što nekuda teoretski "može da se prođe/pređe" mora da znači da tuda treba prolaziti, i zašto?
sad sam prešao preko Međeda, ajd sutra u kontra smeru.
ajd sedam dana zaredom.
ajd ceo krug za tri sata.
ajd za dva i po sata. u najboljim patikama. sa rukavicama, da mogu da riljam četvoronoške gde god je "gusto".
ako nekuda prolaziš 100-ti put, veće su šanse da se oklizneš i negde otkotrljaš nego ako si prošao samo jednom.
veće su šanse da ti opadne koncentracija, da razmišljaš kako to nije ništa strašno, ništa ozbiljno, trup trup eto mene dok trepneš.
i nemam pojma, iskreno.
jeste da gore ima lepih pogleda, barem u onim trenucima dok se išta videlo, jer su nam povremeno oblaci zaklanjali i više nego što bi bilo pristojno.
a opet, kad odbijem prvih i poslednjih 4+4km trčanja do jezera, pa nekoliko km trčanja od kraja glavnog spusta do jezera kada sam napustio Ekipu Pivopija i strčao tih zadnjih nekoliko stotina metaranadmorske, praktično ispadne da smo na samom planinarenju prešli tek nešto malo preko 7km, a ukupno sam proveo na nogama/dupetu više od 5.5 sati.
dakle potrebna je neka druga računica, drugi sistem vrednosti, jer ovo "kilometara po satu" očigledno nema nikakvog smisla.
neko ko je gore išao peti, sedmi put, valjda ima neku svoju računicu.
meni se i te kako isplatilo, kao neka totalno suluda promena od običnog trčanja po asfaltu ili makadamu, valovitog ili strmog.
ali ipak se nigde na treninzima ne držim za sajlu!
(btw neko od ovih burekoljubaca je tako dobro namastio one sajle da je na mestima od njih bilo više štete nego koristi)
kruže i priče da su se neki cenjeni maratonci istraumirali od Međeda i sličnih vrhova, i da imaju noćne more na samo pominjanje sličnog planinarenja, i da im navodno ne pada na pamet da ikada više kroče u tom pravcu. mada, lično mislim da je ovo savršena tura za "kameno krštenje" i da nakon ovoga ni za koga ne bi trebale da postoje granice i strahovi, jer u odgovarajućoj obući i uz određenu dozu spretnosti i iskustva sve ovo može da se pregazi i po pljusku.
a Tema ostaje da golica.
da li je više Lola izgubila, propustila, što nije prošla preko Međeda, ili sam više ja dobio?
ona ni teoretski nije mogla, delom zbog urođene trapavosti i odsustva refleksa, a delom zbog paničnog straha od litica i grebena, koji možda vodi poreklo iz ove prve stavke, građe, genetike, koordinacije. recimo, za kompjuterom, ona mora da pogleda u šaku pre nego što stisne dugme na mišu, da bi videla svoj kažiprst i rekla mu "stisni". možeš misliti šta bi sve pokušala, naspram onoga šta bi stigla, da ispriča svojim nogama dok strčava niz sipar.
već sutra da mi neko kaže da idemo na neki drugi Durmitorski vrh, ja bih rekao jok.
bolje da odem asfaltom ka Šavniku, da pogledam šta ima na tu stranu, otrčim 17km nizbrdo, vratim se 17km uzbrdo, jednako kao i danas se nagledam lepih predela i pejzaža, s tim da cela ta tri sata svo vreme mogu da napasam oči planinama, a ne moram na pedalj ispred sebe da zurim u kamenje i stenje i da biram gde ću stati, i da brinem da li je čvrsto ili će se odroniti.
koliko god konačan zbir svih lepih utisaka sa planinarske ture bio pozamašan, on uvek mora da se takmiči sa istom tolikom planinom mentalnog i tehničkog napora koji je potreban da bi se to sve savladalo.
recimo, poslednjih nekoliko kilometara koje sam strčao do jezera, to je bio najobičniji "tehnički zahtevan ali po život potpuno bezopasan" trail.
učiš nešto novo na nekoj novoj stazi, treniraš i ujedno se zabavljaš, naporno je ali uživaš, jer koliko god oprezan trebao da budeš tu ipak nema mesta Strahu. jednostavno ne postoji ništa što bi ti bilo neprijatno.
skakućeš preko stenja i korenja, čak ako i tresneš na šake i nos i otkotrljaš se niz šumsku stazu ipak ne postoje šanse da ti tu dogodine stoji pločica sa godinom proizvodnje i godinom arhiviranja, kao onoj čehinji ispod Međeda.
zaključak, da sam imao bilo koje druge osim ovih patika sa uglancanim đonovima, verovatno bi mi ovo danas bila tek obična šetnja po grebenima i uz litice, a ovako sam sâm kriv za "zapršku" koju sam sebi napravio, i za taj višak opreza koji me je svo vreme opterećivao.
s druge strane, nekako nemam u sebi tu glad, ajd na ovu planinu, ajd na onu, osvajaj nešto, upisuj se u liste osvajača, trte-mrte.
razumem nekog ko to obožava, kao što postoje ljudi koji lete s maratona na maraton, jedva čekaju da pretrče 100, 200, ili kao rekreativci koji svakog vikenda jure na novi polumaraton.
ja nekako sve to mogu, ali mi ništa nije opsesija.
pretrčim i na treningu maraton, a bogme u par navrata mi je nadošlo pa sam se u free climbing ludilu popeo uz kojekakvo stenje u kanjonu reke Gradac, eto tek jer mi je tako palo na pamet. ajd preko tunela, ajd sleći nazad na prugu niz neke sumanute vertikale, Ovan kao ovan, nema rikverc pa gde god krene uopšte ne zna za pitanje da li se tuda može proći, nego jedino gleda kuda i kako će proći.
što jes jes, lako je kad imaš snage a i nešto urođene spretnosti, plus tu malu dozu ludila da ti je svejedno da li ćeš se izguliti kao mladi krompir. a s druge strane je baš to nepriznavanje činjenice da nešto "ne može" verovatno mnoge avanturiste koštalo raznoraznih cena koje nisu nameravali da plate, da ih ne nabrajam sad.
evo baterija stigla do 12%, kasno marko na kosovo stiže.

Nema komentara:

Objavi komentar