utorak, 16. listopada 2018.

dosta

nisam mislio dostaaaa! kao vapaj nego kao da mi je nečeg bilo sasvim dovoljno. ustvari trebao sam napisati dovoljno a ne dosta. no bilo mi je dosta. tad kad sam završio drugo trčanje bilo mi je dosta, ali evo sada mi već nije dovoljno. jutros 14km + predveče 17km a opet tih 31km jeste i nije dovoljno, zavisi koliko ti je potrebno da se isključiš od ovog zemaljskog života. prizemnog. možda je potrebno i deset sati trčanja na dan. ko će ga znati. nisam ja zdrav kao vi pa da mogu normalno da razmišljam. logika mi je kao beguncu iz zatvora ili ludnice. dakle nikad dovoljno. eto.

svakog dana me sahrani neko od koga nisam očekivao. i kako da znam od koga sutra da očekujem kad inače ne očekujem ni od koga? nisam od tih što sumnjaju na ovog ili onog pa pripremaju štitove zaklone i protivotrove. eh da, kad pomenuh otrov. oprao sam patike. one kinvara koje su počele da se rastapaju u prašini kao neka lešina pregaženog goluba koji se polako na asfaltu pretvara u neku tapiseriju, pačvork takoreći. baš me zanima na šta će ličiti nakon pranja.

stisnuo sam na stravi onaj distance challenge pa mi je ispalo da imam puno manje pretrčanih kilometara i onda sam shvatio da sam deo aktivnosti postavio da ga vide samo oni koji me prate (nula njih) pa sam to morao da prepravljam u javno. sada sam na nekom 226. mestu od 190 hiljada ljudi, dakle tu sam negde s-k-o-r-o u prvom promilu. fali mi samo 40-ak kilometara da uđem u top 100. hmmm. zanimljivo. doduše ne toliko omamljujuće za nekog ko se borio i za prvo mesto ali hajde, svaka motivacija je dobrodošla.

Nema komentara:

Objavi komentar