tjelomehaničar

imam taj jedan mehanizam, ili je bolje reći algoritam.
evo kako to ide.
recimo.
teče sreda, četvrtak "ili već jedan od njih" (tm* balašević)
budem tako nekako, kako da rečem, neraspoložen.
vidim unapred na šta će to izaći.
manjak dobrog raspoloženja lečim hranom.
šta ću, takav sam tip osobe.
moram da dobijem nešto od života, neku kompenzaciju.
neku palačinku.
i dalje nema puno skretanja.
povećan apetit neminovno vodi do veće želje za aktivnostima.
ko normalan sedi kući i ždere, i spava, i ždere?
niko.
i ako mi je u nagoveštaju petak (i subota, mada ne obavezno, jer i petak zna biti previše) sa previše aktivnosti, kompenzacije, nadoknade nečega i ničega i svačega, očigledno je da se neću odmoriti za trku.
za trku mi je potreban mir u duši, ispunjenost, zadovoljstvo, i ono baš-me-briga-da-li-sam-ručao raspoloženje.
preskačem taj vikend, putovanje, takmičenje, ostajem kući i pokušavam da trčanjima nadmašim apetit, sve dok kriza ne prođe.
ako sam pojeo za 30km, pretrčaću 20+15=35
ratujem sa samim sobom, životom udaram na život i protiv života.
borba je u startu izgubljena ali život nije,
jer život postoji vredi samo dok postoji borba,
pa makar i ta unapred izgubljena.
nakon smirivanja bure čekam sledeću priliku, sledeći vikend i trku.
eto tako to ide.
kod mene.
biće da sam odustao od ideje da se uglavim negde u nedelju, a ionako bih sa prijavama pet dana nakon "u zadnji čas" samo nekom pravio probleme.
ako već nekog moraš, muči sebe a ne druge.