nedjelja, 28. listopada 2018.

rez

pravio sam tako raznorazne rezove i prelome u životu.
čak i u onom Prvom od sportskih života, biciklističkom.
par godina treniranja na prosek, pa na pulseve, pa na osećaj, pa opet na ciklomaster, pa bez ičega.
naravno da je brzina uvek zavisila samo od forme i raspoloženja, a nikada od toga da li sam tokom vožnje gledao u brzinomer ili u pulseve.
trčanje je malo čudnije, mada ne nužno.
valjda.
pogledaš na sat pa kreneš tačno u 10h00 na trčanje i okreneš na 10km i dotrčiš nazad na početak pa pogledaš na sat a on kaže 11h40 i onda kažeš gle išao sam 20km za 100 minuta, nije to ni loše ZA OVAJ OSEĆAJ.
(kakav god da je bio osećaj, naravno)
ne znam kako bi išlo trčanje skroz bez ičega.
odeš dođeš, znaš koliko si pretrčao jer jebiga nisi lud, istim putevima ideš pa si popamtio gde je 5km gde 10km, ali kad se vratiš i nemaš pojma da li si trčao tempo po 4, 5, ili 6 minuta, e dođavola onda.
ili možda ne.
već ćeš na trci videti koja brzina ti je Tempo Trčanje pa ćeš nešto znati.
valjda.
u svakom slučaju uzbuđen sam ali nemam tremu, to je odlična situacija.
povoljna.
eksperiment može da počne koliko odmah.
ubr (uzgred budi rečeno) videh live-rezultate iz ljubljane od dvoje koji su me zanimali, i za razliku od ubeđenja da su žene manji zaletači danas je ispalo suprotno.
onaj uporni je ipak došao do cilja, uz neke male probleme koje će nam sutra opisati u blogu, a ona uspaljenica je odustala nakon 52% trke, tojest maratona, i to neće nigde opisati.
šteta.
hohohohoho

Nema komentara:

Objavi komentar