ponedjeljak, 15. listopada 2018.

zamke

nisam bio siguran da li mi je gps pomogao ili odmogao na trci u nedelju.
naime pokazivao mi je promenljive proseke i brzine, a kada sam pogledao prolaske po krugovima opet mi ništa nije bilo jasno jer nisam uvek stisnuo lap na liniji cilja nego sam par puta zakasnio. trebao bih da mišem pratim putanju na mapi pa da prepišem tačne prolaske po krugovima, i tek onda da uporedim vremena sa utiscima.

naime osećaj mi je pratio očitavanje na displeju, a to je da smo prvi krug išli onako normalno, da je drugi bio dosta brži a tu je ionako otpalo dve trećine grupe, a da je treći bio skoro "peške" jer je momak koji je pejsovao 1h30 bio u nedoumici da li da drži 4'15''/km ili da počne da usporava jer bi sa tim tempom stigao par minuta ranije u cilj, zbog kraće staze. malo su ga stavili u nezgodnu poziciju mada ja ne bih previše ni razmišljao, sat i po je sat i po i moje je da se ispod semafora pojavim na 1:29:45 pa kome se ubrzava a kome usporava, izvolte.

zbog tog trećeg peške kruga mi nije bio problem da ubrzam u poslednjem i smaknem dosta ispod sat i po. nemam pojma kako bih se osećao da sam svo vreme morao da držim 4'15'' jer mi je i ovako na momente bilo teško. ne što nisam u dovoljnoj formi nego što nisam bio ni odmoran ni motivisan za trku. samo mi se trčkaralo i to je sve. jedva čekam zadnju trku pa da zaključim ovu godinu. nemam pojma ni kada će to biti ali eto, jedvačekanje je već započelo.

zanimljivo je i da osim onih 1h26 i par sekundi u požegi nisam istrčao nijedan tako malkice brži polumaraton, opet se svo vreme kao i proletos vrtim tu tik ispod sat i po a rekao bi čovek da sam se "probrzio". ipak je realnost da sam samo nekih mesec dana bio oko 64kg a sada sam se što zbog nerviranja što zbog pada motivacije vratio na 65 pa su se i koraci skratili za po pola centimetra. još kilo gore i eto me opet na mukama da istrčim i tih sat i po, a kamoli maraton. potrebno je puno više mira i puno manje negativnih spoljnjih uticaja da bi čovek bio i ostao normalan, umesto da se leči hranom i bežanjem od stvarnosti. zavidim onima koji imaju takav normalan život, nemam šta drugo reći.

Nema komentara:

Objavi komentar