utorak, 2. listopada 2018.

jesen

udarilo iznenada.
danas je trebao da bude neki porodični praznik pa se pretvorio u musaku sa sahranom
neka čudna familija u kojoj je pre nekog vremena jedan stradao tako što je na njega palo drvo za vreme sečenja (drvo uzvraća udarac) a sada je drugi iz te obitelji stradao od srčanog udara dok je išao u lov (karma je kurva, izvinte me što psujem).
preko svega sam pokisao i malo se podsetio kako to izgledaju ukočeni prsti na trčanju, pa sam u drugom poluvremenu istog dana po prvi put ove jeseni na bicikli morao da nosim rukavice.
dakle jesen.
hvala, nisi trebala.
predveče sam pokušao da malo iznivelišem apetit i aktivnosti no teško da sam uspeo, sutra ću se probuditi sa kilo više i stomakom u obliku lubenice.
dakle ovih 10km ništa nije pomoglo, kao ni jutarnjih 12km.
trt.
od sutra je opet najavljeno lepše vreme a meni je ostalo da obrusim i zavarim samo (?) dva dela ograde od ukupnih 5, no zato imam da ubetoniram samo jedan stub a završio sam već 3 pa je i to valjda neko olakšanje.
nikako da se raspitam za taj polumaraton u rakovici koji je dva puta odgađan, a onaj start u 18h koji je usred leta delovao logičan sada mi je više nego morbidan i nema šanse da bi me takav "event" zanimao.
dok prepišem trčanje i biciklu u excel, tri puta trepnem i tri puta žmirnem, već će mi biti vreme za spavanje.
pišam ti se na dane koji ne pređu +11 celzijusa.
FUJ!

Nema komentara:

Objavi komentar