ponedjeljak, 8. listopada 2018.

oktoMbar

tako su babe govorile, ako je septeMbar i noveMbar i deceMbar, onda je morao biti i okto(M)bar. zvuči logično. pre nekoliko godina sam ovog istog osmog oktobra otišao u vojsku. krenuo ujutru, pa kod brata da slušamo ploče, pa me od uveče odveo do kasarne. grad Niš povelik bio a ja nisam ni znao da sam predodređen za maratonca, no bilo nam je sasvim logično da s kraja na kraj grada odemo peške. tada se svuda išlo peške. gradski autobusi su bili samo za penzionere. moja linija se zvala Ćele Kula - Ledena Stena. a obzirom da je nakon karete faze i brat otišao u bubnjare, izgleda da nam je fizičko iscrpljivanje u genima.

moj plan je donekle propao a donekle i nije, a evo kako i zašto.

kao prvo, iz nekog razloga su mi noge od jutra bile kljok. da li sam se možda previše odmorio pa ih uspavao, ne znam, ili sam se premalo odmorio nakon onako manijakalne radne nedelje sa zavarivanjem tegljenjem i usput mahnitim trčanjem, ko to može znati (samo neki stoper ljut što me prstom prati).

obzirom na takve noge, automatski je propao svaki plan vezan za maratone i polumaratone, pejsove i ritmove. sa ovakvim nogama ne bih istrčao nijedan od zadnja dva Halfa onako lepo nego sigurno par minuta slabije. samim tim poređenja neće važiti. šteta.

svejedno sam krenuo lagano i već nakon prvog kilometra sa pristojnog razmaka gledao grupu svih koji bi želeli polumaraton ispod sat i po. odošeee.

tu su bile dve vodeće cure koje mogu puno brže od toga no očito im nije bilo do žurbe da podele zlatnu i srebrnu robno-novčanu nagradu. s jedne strane sam se radovao što je petnaestak optimista jurnulo za njima i verovao da ću do kraja bar polovinu uloviti, a s druge strane mi je bilo glupo da ostanem tako sâm sa još par rekreativaca naokolo koji su doduše ubrzo zaostali.

ne znam da li mi je bio dosadniji i gluplji prvi ili drugi krug, oba oko 22.5 minuta dakle tačno brzinom za 4 kruga u 90 minuta. pulsevi mi nisu bili visoki ali su mi noge bile čudne, klecave, i sve mi se činilo duplo teže nego pre 7 ili 14 dana. evo kako idu ti prolasci ovekovečeni čipom:




u trećem krugu se ta grupa ispred već raspala u paramparčad pa sam polako stizao one najlošije, dok sam svo vreme sa 200m razmaka posmatrao to jato oko vodećih cura. nekako su bili predaleko da bih počeo da merim razmak, ili trokoracima (jedna sekunda) ili pogledom na štopericu kada negde skrenu recimo. mislio sam da im neću pošteno ni prići, da će njih nekoliko ući u poslednje kilometre i rasturiti se kud koji mili moji. a da ću za završiti tu negde na istom razmaku.

no u četvrtom krugu mi je nešto došlo da shvatim da mogu da pojačam, mada nisam imao pojma da li sam pojačao i koliko. uglavnom to što ti deluje da si pojačao ustvari bude ista brzina s početka trke, samo ti DELUJE duplo teže. pomoć od gps-a nisam imao jer mi je u prvom krugu polar pokazivao prosek 4'17'' a u drugom krugu 4'40'' iako sam išao istim brzinama, i istim putem naravno.

no imao sam na oku onu grupu. da li sam ja njima dolazio otpozadi, ili su oni usporili pa se "vraćali" nazad prema meni, nisam mogao da znam. da skratim priču, do kraja sam prošao sve i slovima SVE iz te grupe osim dve vodeće devojke, a iza druge sam utrčao na nekih 15 metara nadajući se da će me u kadru uhvatiti neki fotograf sa linije cilja. usprintah poput onih koji prehodaju celu drugu polovinu Plitvica pa u ciljnoj ravni raspale 20 km/h kao što je i vodeći kenijac utrčao. nisam znao da sam imao toliko snage, šta ću. malo treniram na tim većim brzinama pa sam neiskusTan iako je već oktoMbar i morao sam biti dovoljno informisan o svojim mogućnostima.

ciljno vreme 1h29 okruglo, zaista previše vetra koji nas je na par mesta gotovo zaustavljao ali hej, zato nam je na istim mestima davao krila u drugom smeru pa nema smisla žaliti se što si primetio samo njegovu tamnu stranu. mislim da je naglo otopljenje smetalo svima, nakon što smo se u par prethodnih vikenda razmazili puno boljim uslovima za trčanje. nakon severnih 16 i košavsko-istočnih 20 stepeni, ovih južnih sparnih 24 je delovalo puno teže. 

prosečan puls od 150 ne govori verovatno ništa osim da sam loše spavao i bio čudnog (ne)raspoloženja. na baranjskom sam takođe uspavan do mrtvila imao 149, a na požeškom 154, pa je možda i to deo objašnjenja ovolike razlike u brzini. 

Nema komentara:

Objavi komentar