petak, 5. travnja 2019.

brejktru

kažu da se forma nekad poboljšava postepeno, a nekada u malim skokovima, koje nazivaju "breakthrough".
narodskim rečnikom, prokinuo, krenulo mu, osetno napredovao.
juče je bio taj dan.
nisam se zamaravao brojevima, niti nameravam, jer to može da prevari.
a osećaj nikada ne vara.
slični su to napori već mesec dana, otkako sam počeo da trčim.
uvek je to neki "srednji tempo", kao blagotvorna promena nakon par godina trčkaranja umesto treniranja, i odlazaka na trke vikendima kako na jedine zaista prave "treninge".
brzine su se postepeno povećavale kako su se noge vraćale u neko iole čvrsto stanje, nakon predugačkog zimskog sna.
povreda u kuku me muči sve manje, na trčanju uopšte a na bicikli samo posle zaista jakog gaženja no sada su mi apetiti porasli pa mi se na vozikanje niti ne izlazi, ili bih nagazio ili ništa.
da se vratim na Juče, obzirom da na Sutra ni tehnički ne mogu.
samo dan nakon najdužeg treninga ove godine (planinsko trčanje, ne toliko kilometara ali celih 2.5 sata) uz pomoć duple kafe sam pokušao da pobedim umor od celodnevnog rada.
jesu mi leđa bila solidno umorna ali noge više ne.
krenuo sam sa idejom da "trčim" i ništa više, no već nakon kilometra sam video da to uopšte nije sporo.
da bih što ranije prekinuo razmišljanje o brzinama i prosecima skrenuo sam uzbrdo, pa se nakon nizbrdice setio još jedne prečice stazom kroz šumu, i tako nastavio ono što sam započeo dan ranije: projekt pod šifrom Podsećanje starih staza.
sve sam začinio strmim spustom (kojim nisam prošao 10 godina) i nakon svog tog lomatanja poprilično živahno otrčao još par kilometara.
nije baš bilo vetra u kosi, ali definitivno sam u nogama osetio ONO, da možeš šta god poželiš, da ne postoji uspon na kojem se mora prohodati, i da se u pola minuta možeš izvući iz crvene zone nazad u komforno trčanje.
plan za vikend nemam, danas ću ga na treningu ili napraviti ili upropastiti, a nije mi ni važan.
nisam spreman ni za kakve rezultate vredne pominjanja, pa ako i odem na neku trku to će biti da bih kao i prethodnog vikenda trčao sa onima koji su uvek bili 10% sporiji i čije muke na stazi nikada nisam gledao.
moram priznati da mi je u Jagodini bilo zaista zabavno jer sam prvih 5km trčao u jednom čoporu, drugu i treću četvrtinu polumaratona sam iskoristio da se preselim do čopora ispred, a poslednju četvrtinu da ih polako pretičem i natenane analiziram jednog po jednog.

Nema komentara:

Objavi komentar