Iznenadio me Balkan po ko zna koji put.
Kao sneg putare.
Juče sam se biciklom popeo u jedno poDplaninsko selo da bih odatle započeo trening trčanja.
Malo sam se osvrtao tražeći najsigurnije mesto i na kraju naslonio biciklu na ogradu crkve.
U aplikaciji/društvenoj mreži za sportiste sam tu aktivnost šaljivo nazvao "ostavih biciklu bogu na čuvanje".
Juče sam se biciklom popeo u jedno poDplaninsko selo da bih odatle započeo trening trčanja.
Malo sam se osvrtao tražeći najsigurnije mesto i na kraju naslonio biciklu na ogradu crkve.
U aplikaciji/društvenoj mreži za sportiste sam tu aktivnost šaljivo nazvao "ostavih biciklu bogu na čuvanje".
Hteo sam da me sve sačeka na svom mestu, naročito flašica vode jer sam
predviđao da ću na trčanju do vrha planine i nazad ostati barem dva a možda i
tri sata.
Usput sam se naravno opet izgulio kao da me je neko masirao bodljikavom žicom jer sam po stoti put tražio prečicu koje nema.
"Svu vodu ću potrošiti da operem noge od krvi, popiću samo par gutljaja jer ću biciklom nizbrdo sleteti u grad puno brže nego što sam se popeo".
Usput sam se naravno opet izgulio kao da me je neko masirao bodljikavom žicom jer sam po stoti put tražio prečicu koje nema.
"Svu vodu ću potrošiti da operem noge od krvi, popiću samo par gutljaja jer ću biciklom nizbrdo sleteti u grad puno brže nego što sam se popeo".
Dolazim do crkve, bicikla me čeka ali ne zato što je čuvao bog već sajla kojom je vezana za tarabu.
U ovom selu se boga ne plaše.
Neko mi je odneo flašicu sa vodom.
Ama baš ništa mi nije bilo teško što sam se onako prašnjav i krvav vraćao biciklom, niti sam tih dodatnih 20-ak minuta crkao od žeđi.
Nit prvi ni poslednji put, čudna mi čuda.
Ali to što su mi (bogu ispred nosa) vodu ukrali, hej, vodu, e to me boli još uvek.
Nema komentara:
Objavi komentar