petak, 12. travnja 2019.

isto ili različito

Dva dana pred beogradski maraton nemam ideju šta je pametno raditi.
Verovatno sedeti kod kuće i čekati da se subota odvije onako kako bude želela, pa onda u nedelju ustati još pola sata ranije od plana i na kompjuteru pogledati livecam sa beogradskih trgova, i tek onda se odlučiti za/protiv polumaratona.

Sutra ujutru je u Vršcu treking liga na onom čudnom brdu koje štrči nasred svih ravnicâ kao gromobran, no nije mi petak baš dan za putovanje, a sutra bi buđenje u 04:00 pa trosatna vožnja zvučalo malo da izvinete mazohistički.
Tako da ću, obzirom da sam juče odmarao (sat bicikle) danas otići na nekakvo bilo kakvo trčanje, pa ću subotu opet preseći biciklom da bih ostavio u nogama nešto fitilja za nedelju, ako se baš tako slože prilike.

I onda standardno i tradicionalno beogradski half bez broja, tojest odabraću iz prtljažnika od svih onih brojeva neki koji najviše liči na oficijelni da baš ne odskačem iz rulje.
Ne radi se o tome da moram da uštedim 30€ nego mi neuzimanje broja mentalno poklanja trening umesto trke, i taj osećaj da ništa ne moraš nego si došao jedino sa namerom da uživaš, e to nema cenu i to ne samo kao osećaj nego kao škola, koju nikako da naučim.
A realno ako mi je zbog padova lomova bolesti i svega što uz to ide već treće proleće zaredom forma u kurtzu, ko bi bio lud da se otima za broj i uvršćuje u zvanične rezultate, neka hvala.

Da sam negde levlje na karti otišao bih do Rijeke pa se umešao u maraton, ali 2x600km putovanja mi je ipak previše za veseli trening.
Tačnije, da sam znao da ću uopšte moći ovako brzo da se vratim u formu dovoljnu da pretrčim polumaraton BILO KOJOM BRZINOM pa makar i ovih 13 km/h kao pre 5 dana, prijavio bih se za Rijeku "pa šta bude".
No ko je to mogao očekivati, čak i od ovakvog endurance monstruma poput mene.

~~~

A u ponedeljak sam na trčkaranju shvatio sledeće: bilo mi je jako teško, mogao sam da trčkaram ali sve nešto kao u usporenom filmu, vukao se 9 km/h po grubim makadamima, strmoglavim uz/nizbrdicama, i taj osećaj u nogama, ta nemoć, fuj. Radi se o tome da mi se izdržljivost povukla nekoliko slojeva unutra, kao da sam ranije imao majicu i duksericu i prsluk i jaknu sašivene od izdržljivosti a sada sam ostao samo u majici na bretele. A to mi je uvek bilo najjače oružje, kao kada sam dan nakon Fužina trčao Vrbovec, ili dan nakon Osijeka u Novom Sadu, to je ono što zovu Stamina. Svi koji su trčali pored mene prvog dana, stigli su 5 minuta iza sutradan, a oni koji su prvog dana stigli kilometar ispred drugog dana sam im nagazio pete. U tom smislu, izdržljivost sam povratio, nije mi problem bilo ni 20km trčanja ni 120km bicikle direktno iz bolesti i povreda, endurance je u ruci ali stamina je na grani. Treba još par meseci zlostavljanja nogu i leđa, a bogme i glave, da bi sve došlo na svoje mesto.

PS
Nakon objavljivanja bloga sam pročitao naslov i shvatio da sam seo da pišem o skroz drugoj stvari! Nastaviće se...

Nema komentara:

Objavi komentar