petak, 12. travnja 2019.

različito, pokušaj drugi

Da napokon zapišem ono što me od jutros mučilo.
Ovo sam već nagovestio, neki misle da će biti maratona, a meni baš ne ide u glavu ideja da će se protestanti razići u subotu kasno uveče, logičnije mi je da će nastaviti da šetaju piju uzvikuju parole i tako dalje, ako je sutradan već nedelja i nikom se ne žuri nazad iz metropole u rodni Pičkovac.
Ta nesigurnost u vikend je otvorila mogućnost da se danas i sutra "uradi nešto" i vratila dilemu "šta da se radi".
Da, jednom se živi, sada treba valjda sesti u auto, otići na Divčibare i gore otrčati neki krug od sat vremena koji nikada nisam, i zadovoljan i uzbuđen se vratiti kući.
Opet, ne nalazim motivaciju za to da potrošim nekoliko sati na logistiku i da od sat trčkaranja napravim event ravan onom Sto milja istre.
A opet pak, vidim neke ljude koji stalno trče čas po ovoj čas po onoj planini, i zavidim im na tom raznovrsnom sportsko-rekreativnom životu.
Kako se sad u pola minuta teleportovati na Medvednik, ne znam, zvuči nemoguće.
Trčaću opet nekom od istih staza, neki kružić od sat i malko.
To me neće umoriti pa ću tako moći svakog dana, za razliku od nekog suludog plana tipa da otputujem 4 sata do Kopaonika i gore osmislim trening, vratim se kasno uveče i naredna tri dana ne osećam nikakvu motivaciju za lokalno tabanje istih puteva.
I tako te neke dileme, šta mogu a šta želim, šta mi se dopada kao ideja a šta ne, kao realizacija.
Da li bih mogao da živim lepši život od ovog, eto, ne znam.

Nema komentara:

Objavi komentar