lopov

opet sam ukrao 6 sati samom sebi pa sam podesio da ovaj blog kao bajagi pišem u subotu u 23h a evo sada je nedelja ujutru i samo što nije svanulo.
otvorio sam livecam iz beograda i posmatram startni prostor ispred skupštine, tačnije tamo malo iza, kod skupštine se samo zagrevamo.
ove godine se neću zagrevati ni metra.
potpuno sam svestan da je ovaj splet okolnosti načisto sumanut i da činjenica da mi je neko poklonio startni broj nikako ne podrazumeva da sam za maraton i spreman.
pre mesec dana sam na treningu imao onaj odvratan osećaj gubitka kontrole u nogama nakon dva sata trčanja, kada sam zbog profila terena i podloge tih 20-ak kilometara razvukao u vremenu.
sećao sam se prvih dugačkih trčanja i onoga kako "gubiš noge" nakon 23, 27, 33km, pa to postepeno povećavaš.
a sećam se i kako sam pre par godina silnim kilometrima toliko spremio noge da mi ni 60km preko Povlena nije bio problem, pa sam se iz Kosjerića vratio vozom i usput žalio što nisam imao vremena da produžim negde dalje ka Užicu i neplanirano kompletiram svoju prvu 100-tku koja bi izašla negde oko 9 sati što i ne bi bilo tako loše za prve mačiće.
i tako.
niti imam pojma šta ću ja na tom maratonu, ni koliko se uopšte dva polumaratona mogu računati kao "trening", jer se pre Jagodine nisam ni zagrevao, a pre Kovačice sam trčkarao možda 300-400 metara.
pre 3-4 dana pretrčah 25.5km u jednom danu ali iz tri kratka trčanja, i to mi je maksimum za 2019.
ne znam ni da li će mi biti lakše ako krenem previše lagano, jer je teže trčati 4h naspram 3h30', ali ako nisam ni spreman za 42km verovatno je glupo o brzinama i razmišljati.
problem će biti i motivacija jer znajući sebe, ako osetim da sam došao do kraja mogućnosti velike su šanse da ću odustati.
teško uspevam da zamislim sebe kako pešačim 10km prema cilju samo da bih uzeo medalju i osramotio se slikom ispod semafora koji pokazuje neke jezive brojke, radije bih se odrekao takvog kraja.
sve u svemu, prvi put polažem neke nade i u sreću mada znam da si onoliko spreman koliko si trenirao i da sreća s tim nema ni 1% zajedničkog, a dvomesečna pauza me je bacila šest stopa pod zemlju što se forme tiče.
i da se razumemo, to što će od svih maratonaca veći deo ostati iza mene i prohodati pre mene i završiti u većim bolovima, nije mi nikakva uteha.
mogli su i oni da treniraju, pa ako nisu, zašto nisu?
kako ono reče điboni, idemo anđele, još samo malo.