Kao i svi mogući domaći organizatori tako je i ovaj okrenuo razglas na sve strane osim ka šatoru za ručak pa niko nije mogao da čuje spikera.
Pogodilo se da sam izašao u pravi čas jer su nakon samo pola minuta najavili proglašenje u mojoj kategoriji.
Treći ZZ, drugi YY, prvi XX, mene niko ne spominje.
Bio sam zatečen takvom situacijom pa nisam ni znao kako da reagujem.
Svako drugi bi podigao ruku, pozvao spikera, rekao neka se pređe na sledeću kategoriju dok se sa sudijama ne rasprave detalji i to je sasvim uobičajeni postupak.
Ja sam pak lagano odšetao do momka zaduženog za merenje vremena i čipove, i prepričao mu sve to kao neku anegdoticu, zanimljivost.
On je rekao da mi u kompjuteru nisu ispravno uneli godište, razišli smo se uz "žao mi je" i "ma nema veze bre".
Vratio sam se tačno na vreme da čujem intervjue ove trojice i ovako iz publike su mi se učinili još draži nego kada ih na podijumu gledam "odozgo".
Raduju se kao deca, došli su nadajući se da će "maznuti" neki pehar ili medalju, i očigledno je koliko im to znači.
Osetio sam se kao neki tata koji je doveo tri sina na utakmicu koju su jako želeli da gledaju pa sada i on uživa u njihovom veselju.
A bože blagi, prepuna kuća i tavan tih pehara, mogu da otvorim grnčarijsko-limarijsku galeriju.
Još sam ovom "prvom" ponudio da iz mog ranca odabere pivo koje najviše voli, da ga častim što me pobedio i da ne pomisli da sam zbog toga nedajbože ljut.
Samo neka se završila i ta nedelja.
Na rastanku sumiram pred društvom redosled svih havarija.
Prvo sam u šumi zapeo za granu pa skinuo kožu sa leve cevanice.
Onda sam u drugoj šumi propao u trnje i izrezbario suprotnu potkolenicu i kolena.
Pa sam onda pokušao da u trku poštedim retrovizor tesno parkiranog automobila i dok sam se provlačio napala me je obližnja kuća i ogulila mi rame fasadom.
Pa me je dan kasnije ujela osa za podlakticu, to je sad veličine pola ragbi lopte.
I poslednjeg dana pred putovanje na trku, menjao sam karticu u telefonu i tadaaamm zaboravio da na viberu blokiram ono čudovište koje je to odmah primetilo pa mi za srećan put poslala još jednu poruku u svom prepoznatljivom stilu.
Veče pred trku sam u Kovačici zapeo za raskopan trotoar i opet nešto zeznuo u kuku koji je delovao da nakon tri meseca konačno dolazi sebi.
Rekoh to je garant ova sotona napravila neku moju vudu lutku pa je baca po sobi, bode šrafcigerom udara čekićem i davi u wc šolji.
Da stvar postane još sumnjivija, na pola trke mi se pomerio flaster koji fiksira onaj slomljeni prst do palca, pa je onda taj čvor-od-flastera drljao po palcu poput brusilice dok nije stigao do koske.
Što bih se ja bojao pakla i takvih užasa, meni se to sve uživo događa i toliko sam se navikao da ću još malo početi i da uživam.
Usavršio sam i ono trčanje bez grimase, sledeći nivo će biti polumaraton uz osmejak mona lize, sa metkom u levoj plećki.
Naravno da mi nije palo na pamet da stanem usred trke, izuvam se i nešto nameštam, jer bi tada onih trojica umesto 7+11+17 stigli 5+9+15 minuta iza, pa nisam valjda zato putovao dva puta 140 kilometara.
Iiiii... dok smo se nakon svih mojih havarija smejali plasmanu u pogrešnoj kategoriji (rođenih 2000.) primetio sam da svi drugi na medalji imaju nešto što ja nemam (???).
Jeste mi dizajn izgledao čudan ali nije mi ni palo na pamet da su mi u cilju mogli dati feleričnu.
Još sam ćopao 2 km/h dvesta metara do auta analizirajući ove fleke od lepka pitajući se da li su to neke tikve, gajde, dvanaestopalanačka creva ili nešto četvrto.
Otišao sam do devojaka koje to uručuju i potražio da mi daju ostatak medalje, no tih patrljaka su imale punu kesicu tako da je to još bio najmanji problem.
Kad je sve već bilo gotovo setio sam se da ove godine nastupam za AK Apatin i da sam zbog kluba trebao da tražim ispravak poretka, jer sada se drukčije gleda na te stvari.
Nije isto kad stojiš na najvišem postolju, i kada te nigde nema.
Oštetih Klub samo zato što su mi onih trojica ispred (IZA!) mene bili simpatični.
Al dobro, sada će mi sigurno oprostiti a idući put ću bolje pripaziti.
Uh, kako usrećiti i Klub i protivnike ako je meni jedino važno da na trci pobedim samog sebe, obrni okreni nikakve su šanse da mi ovo zlo srce ikada bude na mestu (tužić).
Nego, ima i jedna pozitivna stvar!
Na trci smo 4 puta pretrčavali preko otvorene pruge i ništa me nije pregazilo.
Pa moram nešto i za sutra da ostavim, grohotom se nasmeja onaj odozgo.
More mrš!
Nema komentara:
Objavi komentar