ponedjeljak, 29. travnja 2019.

dear diary

Opet u utorak pišem blog od ponedeljka a radiće se o samo jednoj anegdoti:
Krenuo sam biciklom na trčanje no nakon samo par kilometara je počela kiša.
Plan je bio da se odvezem nekih desetak kilometara, no s razlogom sam se uplašio da bi mi svaki povratak biciklom po pljusku bio predugačak pa sam brže-bolje promenio plan i parkirao se ispod ogromne 4x4 metra pečurke sa stolovima i klupama ispred hipermarketa.
To je ujedno bilo jedino mesto na kojem sam suvim prstima mogao da uključim Stravu na telefonu, pa rekoh to će i nakon sat vremena biti jedino mesto gde ću moći da zaustavim snimanje trčanja.
Kiša se pojačavala iz minuta u minut, ja sam zbog promene plana umesto planiranih 9km trebao da pretrčim negde između 10 i 12, to nisam naravno ni stigao da izračunam pre polaska jer nisam ni imao rezervni plan.
Otkrio sam (prema planu) dva nova asfaltića, i napravio/zatvorio jedan lep i neobičan krug kojim ranije nikada nisam trčao.
Fino.
Međutim.
Svo vreme sam razmišljao kako će izgledati taj završni dodir ekrana.
Obrisaću dva prsta negde, o neki ćošak suve dukserice.
Jok, za par kilometara sam sav bio natopljen do kože.
I tako sam brinuo, duvaću u prste i tako će se osušiti, ili ni tako neće moći, brinuo sam i brinuo, sve mokriji i mokriji ako se uopšte može biti više mokar od skroz natopljenog i kako da kažem, možda po ovom modernom žargonu PREMOKAR.
Na sam 300 metara od kraja sinula mi je ideja!
Kako sam glup, pa ako su ispod nadstrešnice drvene klupe i stolovi, obrisaću šake o drvo i biće skroz suve, jeeeeee.
Dolazim tamo, par ljudi se sklonilo od kiše i sa mojom pojavom im počinje pozorišna predstava.
Skidam vetrovku, kačket, sve bacam na klupu, skidam waterproof torbicu oko struka, vadim telefon, brišem šake o sto koji je PRELAKIRAN i shvatam da je još vlažniji od mojih prstiju.
Bez vremena da razmišljam dalje, onako vlažnim prstima sam pipnuo STOP i FINISH i ugasio telefon vlažnim prstima.
Eto o čemu (ni)sam trebao da razmišljam sat vremena...
Skunuo sam sintetički duks, iz njega iscedio pola litra vode, skinuo pamučnu majicu i do sebe obukao isceđeni duks, onda sam iscedio i majicu (opet pola litra hladne vode) pa je obukao preko duksa i preko svega vratio vetrovku.
Malo otresao kačket i vratio ga na glavu pa preko njega vezao kapuljaču.
Zadnjih par kilometara trčanja sam bio siguran da sam od vetra i ohlađenog stomaka dobio proliv no na bicikli mi je bilo fino i toplo, dobro ajd, mlako, i sasvim normalno sam se kroz poplavu na ulicama vratio kući.

(* zaspao bih sada jaaaa)
Dok sam pisao dnevnik na radiju je krenulo ovo od Parnog Valjka i setio sam se kako je upravo ta pesma išla jedne noći pre puno godina kada sam vozio auto na neku planinsku trku u Boru. Nepregledan put, krivina do krivine, i možda moja prva noćna vožnja novim autom. Malo sam zaletao, malo gasirao, uleteo u serpentinu kao veseli tinejdžer i shvatio da je pitanje sekunde da izletim u ambis. Krvnički sam stisnuo kočnice i prvi put u životu shvatio koliko znače ABS i servo volan, vrede ladno života. Zaspao bih sada ja, u vašim serpentinama, odnosno radije ne bih, šapnuh Homoljskim Planinama.

Nema komentara:

Objavi komentar