došao je napokon i taj dan, da se otisnem na pučinu.
pučina bez mora, moja, horizont je večni.
planine koje sam mogao da vidim sa terase,
brda koja su sažvakale zgrade i neki ljudi tuđi.
naselili se između mene i sunca, između mene i juga.
jedini način da pozdravim moja "bivša" brda, ostao je trčanjem
pogled nas više ne vezuje, barijera je podignuta, odsečeni smo
a želja je ista, neutaživa, večna
i tako
svaki čas, padne mi na pamet neka nova ideja
trči dovde, donde
poleti biciklom do tamo, pa trči od tamo do onamo
i nazad
i stalno me proganja taj isti scenario
da *moram* da otrčim u brda, da se sretnemo oči u oči
volim te, brdo
govno nevidljivo sa moje razmažene terase
Nema komentara:
Objavi komentar