neplanirano

tako je ispalo, i sada više ne znam da li je valjalo ili ne.
namučio sam se dva dana pred maraton, kao nikad.
nisam se ni pitao da li mogu ili ne, jednostavno sam znao da ne mogu.
premalo trčanja, par puta po 20-ak kilometara, sve ostalo sitnina.
sića.
ne ide se u kupovinu rols rojsa sa napola punim džepom sitnine.
jedino pitanje je bilo koliko ću izdržati.
i kako da se negde "iz tri lepe" sa novog beograda vratim na start/cilj.
obzirom da sam loše spavao, tog jutra mi se čak nije ni hodalo.
prošetao sam do kafića gde me je čekao drug sa startnim brojem.
jedva, svaki korak sam jedva napravio.
umoran, izmrcvaren, motivisan jedino da legnem na zadnje sedište i zaspim.
sve sam uradio sat ranije nego inače i na kraju nemam pojma gde je vreme prošlo.
sledeće čega se sećam je da žurim na start da bih ušao u startnu zonu doslovno u poslednjoj sekundi.
neka devojka je pevala himnu ali se preko razglasa nije čulo ama baš ništa.
deset, devet, kad je spiker rekao TRI pogledao sam patike i shvatio da nisam uvukao vrhove pertli nego sam ih ostavio onako da mlataraju.
uvek tako završim zagrevanje i onda ako ne treba ništa da se dotegne ili otpusti, uradim taj završni trik.
ovaj put se nisam zagrevao pa sam eto i to zaboravio.
pa, čak i ako budem morao da zastanem negde usput, nije tragedija.
ovo će mi svakako biti najsporiji ulični maraton ikada, tako da...
mislio sam da ću prošetati kroz sve okrepe ali na kraju nisam.
zastao sam samo 4 puta, da popijem iz čaše izotonik.
u normalnim okolnostima bih pola popio a pola prosuo sebi po vratu jer trka je ipak trka i ko je lud da zastane zbog takve gluposti kao što je pola čaše soka.
ovaj put je duvao neki hladan vetar i ne bih baš voleo da sam se dodatno ispolivao po stomaku.
ne znam koliko su te 4 pauze od po 5 sekundi značile, ali više od toga nisam hodao.
bio sam krajnje letargičan skroz do odvajanja polumaratonaca koji su na 18-om km skrenuli u cilj a mi produžili na drugi, veći krug.
negde između sedmog-osmog, i 18-og kilometra, dodatno mi je pao tempo.
nisam bio siguran ni da li mogu da pretrčim 42km, ni kojom brzinom.
kada su ispred mene ostali samo maratonci, što u prevodu znači da se u vidnom polju desetkovao prizor, u meni se uključila svest da sam na trci.
kao.
valjda.
onda sam pratio i dostizao jednog po jednog i to je tako potrajalo sve do cilja.
poslednju četvrtinu sam istrčao brzinom prve i treće, uprkos tome što je kraj solidno uzbrdo.
ustvari najbrži su mi bili kilometri između 34-og i 40-og kada sam nanizao najviše trkača.
kada sam došao u podnožje Brankovog Mosta, do vrha sam prebrojao 14 ljudi.
to je ogroman pravac, možda 300-400 metara, ali su svi trčali raštrkano i lako su se razaznavali.
a do cilja, 2.5km kasnije, sam ih prestigao 17.
dakle osim tih na vidiku, pohvatao sam još nekoliko koji su bili još više napred.
očigledno je da sam mogao i brže od tih 3h35 odnosno 3h34 po mom satu "od semafora do semafora", ovaj put se nisam gurao u prve redove na startu jer mi se nigde nije žurilo.
pulsevi oko 147-150, pred kraj sam u par navrata video 153, ostalo su bile greške u očitavanju na koje sam se u zadnjih par meseci navikao pa me nisu nervirale.
za par dana će mi stići "smart sensor" za grudi pa će i taj problem otići u arhivu.