sedmica

Dan je počeo murakamijevski dosadno. 

Kratka šetnja sa malim psima, pa nešto duža šetnja sa starijom kujom, a nakon toga sam izgleda odlučio da dokusurim noge tako što neću uzeti dan pauze, nego ću pokušati i da otrčim. 

Naravno, "nezasita moja ćud hoće stalno još pa još" i tu uvek kreću unutrašnje borbe nakon jučerašnjih osam kilometara: da li bi bilo razumno danas pokušati deset? 

Naravno da ne. 

Da li bi bilo dovoljno izazovno pokušati opet istih osam? 

Naravno da ne. 

I na kraju sam se zadovoljio sa sedam kilometara, tokom kojih sam imao samo dve pauze od po minut hodanja, koliko da pređem preko železničke pruge u odlasku pa u povratku.

Usput sam razmišljao o razgovoru sa ChatGPT-om tokom druge šetnje sa psima, kada sam na YouTubeu pustio Purple Rain sa čuvenog koncerta u Sirakuzi i upitao svoju digitalnu sekretaricu kako se zove ona neobična Princeova gitara, sa telom u obliku nekakvog improvizovanog talasa. 

A onda sam se setio kako je Prince završio život, pa smo od gitare stigli do bola, opijata i doktora Housea. 

Ispostavilo se da njih dvojicu povezuje upravo bol koji ih prati i koji im je najveći neprijatelj, s tim što je doktor House imao prednost zdravstvenog sistema i pristup pouzdanim lekovima, dok je Prince, po svemu sudeći, stradao nakon što je uzeo falsifikovanu tabletu protiv bolova, ne znajući da sadrži fentanil.

I tu mi je na pamet pala hamartia. 

Ne kao neka velika karakterna mana, niti kao svesna odluka da čovek sebi upropasti život, nego upravo kao previd, pogrešna procena ili nesrećan splet okolnosti koji junaka dovede do tragičnog ishoda. 

Po starom Aristotelovom tumačenju, junak ne mora biti ni zao ni glup da bi doživeo pad. 

Dovoljno je da se dogodi nešto što nije predvideo, da pogreši u proceni ili da, ne znajući sve što bi morao da zna, ispusti iz ruku ono što mu se činilo sigurnim. Princeova smrt možda je upravo takva priča: čovek koji je pokušavao da ublaži bol, a da najverovatnije nije znao šta se zaista nalazi u tableti koju je uzeo.

Ili ja koji nije znao šta je iza ugla i pao sa bicikle, iščašio rame na samom početku moto-škole i par nedelja pred godišnji odmor, pa usrao najlepši deo godine.

I onda sam tu, naravno, veoma nametljivo umetnuo i sebe u celu paralelu, jer kao zanimljiviji bloger nego što je to Murakami bio u svojoj knjizi o trčanju opravdano pretendujem da budem u društvu sa Princeom i doktorom Houseom. 

Što bi se reklo, ako već pravim od gotovog veresiju, red je da to bude u visokom društvu.

Noge su nekako preživele. 

Garmin mi je povećao predviđeni VO2 maksimum za jedan poen, ali mi je zato spustio procenjeni maksimalni puls za još otkucaj, mada iskreno ne znam u koju od te dve procene sam manje siguran.

Dan je predivan. 

Pošto je subota, radimo skraćeno, pa će mi popodne fino čučnuti jedna recovery vožnja na električnom biciklu. 

Noćas se pomeraju satovi, nastaje haos. 

Sutra je najavljena rosulja i oblačno vreme, treba otići na izbore, trčanje ću najverovatnije zaobići, a sa instruktorom sam se dogovorio da nastavimo auto-školu za motor. 

Tako ću u nekom najtoplijem trenutku tog oblačnog dana, nadam se, provesti par sati na poligonu i detaljno se podsetiti svega što sam tek krenuo da učim pre dva i po meseca.

Sve u svemu, reklo bi se jedan običan dan u nizu, ali opet, prvi put nakon dugo vremena trčao sam dva dana zaredom, a da to nije bilo minimalnih 5+5 kilometara, nego nešto više. 

Imao sam i jedan zanimljiv literarni pokušaj uz saradnju sa svojom digitalnom sekretaricom, a pri tome sam najviše uzbuđen upravo zbog povratka motoru, koji čekam kao kada dete čuje da će dobiti svoj prvi bicikl ako završi školu sa svim peticama.