kada će mi chatgpt nakon što mu izdiktiram ideju, sastaviti blog koji izgleda kao blog, a ne kao još jedna AI dosadna budalaština???
pritom stoti put mu kažem PREBACI U LATINICU a on u fazonu jebeš zemlju koja bosnu nema...
pritom stoti put mu kažem PREBACI U LATINICU a on u fazonu jebeš zemlju koja bosnu nema...
Gledam CSI: Miami i ne mogu da se načudim.
Imamo masovnog ubicu, opasnog do te mere da je policija angažovala specijalne jedinice, snajperiste, ljude u neprobojnim prslucima, komandni centar i verovatno još nekoliko nivoa hijerarhije čija je jedina svrha da ljudi komanduju ljudima koji komanduju ostalima.
A onda se, iznenada, pojavljuje Horacio Kejn.
Bez prsluka.
Bez kacige.
Bez vidljive taktičke procene.
Možda čak i bez naročite žurbe.
Ubica pokušava da pobegne, a Horacio kreće za njim kao да је приметио муштерију која је из салона изашла без плаћања.
I šta se dešava?
Specijalci, naoružani do zuba, nekako se pretvaraju u statiste. Snajperisti verovatno spuštaju puške da ne bi pokvarili kadar. A glavni forenzičar, čiji je posao da analizira krv, DNK i tragove baruta, lično se baca na naoružanog ubicu.
I, naravno, pobeđuje.
Prva apsurdnost je što forenzičar obavlja posao za koji su angažovani ljudi sa sasvim drugačijom obukom. Druga je što scenarista očekuje da poverujemo da desetine profesionalaca, obučenih upravo za takve situacije, dobrovoljno prepuštaju najopasniji deo posla čoveku koji je do malopre pregledao leš.
I to ne zato što je Horacio jedini koji može da priđe osumnjičenom. Ne zato što se dogodilo nešto nepredviđeno. Nego zato što je Horacio glavni lik.
To je, zapravo, suština problema: scenarista je toliko opterećen potrebom da glavnom junaku dodeli pobednički trenutak da prestaje da primećuje kako je oko njega izgradio čitav sistem ljudi čije postojanje taj trenutak čini besmislenim.
U takvim serijama postoje dva paralelna sveta.
U svetu priče postoje policijske procedure, hijerarhija, specijalizacija, rizici i odgovornost.
U svetu televizijskog spektakla glavni junak mora da bude istražitelj, psiholog, taktičar, akcioni heroj, a povremeno i čovek koji jedini na svetu ume da otvori vrata.
Jer ako Horacio ne uhvati ubicu lično, šta će onda da radi u poslednjih pet minuta epizode? Da stoji pored policijske trake i kaže: „Dobar posao, momci“?
Neprihvatljivo. To bi bila druga serija.
I dok tako gledam televiziju, razmišljam kako je zanimljivo da publici uglavnom ništa nije sumnjivo. Pedeset naoružanih specijalaca stoji sa strane, forenzičar obavlja njihov posao, a gledalac mirno срче кафу и чека одјавну шпицу.
I onda mi sine.
Pa opaaa, evo i mene u Horacijevoj koži!
Jer kad malo bolje razmislim, ni ja нисам много другачији.
Umesto da se prepustim vrhunskim sportskim trenerima, fiziolozima, kineziolozima i drugim stručnjacima koji su godine života posvetili razumevanju ljudskog tela, ja se lično hvatam u koštac sa sopstvenim problemima.
Koleno zaboli? Analiziramo.
Listovi se grče? Istražujemo.
Nešto ne radi kako treba?
Uključujemo mozak, iskustvo i poneku improvizaciju.
U osmoj nedelji nakon luksacije ramena odlučujem da je pravi trenutak da drugog dana zaredom pokušam da istrčim pet kilometara.
I uspevam!
Sa pobedničkim osmehom na licu, naravno.
Negde u pozadini zamišljam tim ortopeda, fizijatara, fizioterapeuta i sportskih fiziologa kako u neverici posmatra čoveka koji je upravo demonstrirao da se ljudsko telo može tretirati kao policijska uprava u Majamiju: svi stručnjaci stoje sa strane, a glavni junak rešava stvar lično.
Razlika je, doduše, u tome što Horacio Kejn na kraju epizode uvek uhvati ubicu, dok ja na kraju treninga još ne znam da li sam pobedio povredu ili sam joj samo dao još jedan razlog da mi se javi sutra.
Jer nije svaka pobeda dokaz da smo postupili pametno. Ponekad je samo dokaz da smo imali dovoljno sreće da nas sopstvena tvrdoglavost još jednom ne košta preskupo.
Ali dobro. Pet kilometara je istrčano.
Sledi trijumfalni završetak.
Horacio Kejn teatralno vraća naočari za sunce na lice i pogledom ispraća horizont, uz onu svoju čuvenu facijalnu ekspresiju čoveka koji je upravo rešio slučaj, spasao grad i verovatno usput otkrio novi element u periodnom sistemu.
A ja skidam naočari za vid, koje su, poprskane sitnom kišom, postale suvišan dodatak u poslednjem kilometru trčanja.
I spuštam pogled.
Ne ka horizontu.
Ka đonovima patika.
Jer to je moj horizont.
Treba, naime, proveriti da li sam neposredno pred ulazak u dvorište ugazio u neko pseće govance na trotoaru. Bilo bi baš šteta da posle pet kilometara trčanja, osam nedelja nakon luksacije ramena i još jedne pobede nad samim sobom čitavu operaciju kompromituje jedan mali, ali veoma konkretan biološki dokaz tuđeg prisustva.
Horacio ima snajperiste, specijalce i forenzičku laboratoriju.
Ja imam mokre naočari, umorne noge i đonove koje treba pregledati.
Svako prema svojim profesionalnim kapacitetima.
CSI Valjevo.
U osmoj nedelji nakon luksacije ramena odlučujem da je pravi trenutak da drugog dana zaredom pokušam da istrčim pet kilometara.
I uspevam!
Sa pobedničkim osmehom na licu, naravno.
Negde u pozadini zamišljam tim ortopeda, fizijatara, fizioterapeuta i sportskih fiziologa kako u neverici posmatra čoveka koji je upravo demonstrirao da se ljudsko telo može tretirati kao policijska uprava u Majamiju: svi stručnjaci stoje sa strane, a glavni junak rešava stvar lično.
Razlika je, doduše, u tome što Horacio Kejn na kraju epizode uvek uhvati ubicu, dok ja na kraju treninga još ne znam da li sam pobedio povredu ili sam joj samo dao još jedan razlog da mi se javi sutra.
Jer nije svaka pobeda dokaz da smo postupili pametno. Ponekad je samo dokaz da smo imali dovoljno sreće da nas sopstvena tvrdoglavost još jednom ne košta preskupo.
Ali dobro. Pet kilometara je istrčano.
Sledi trijumfalni završetak.
Horacio Kejn teatralno vraća naočari za sunce na lice i pogledom ispraća horizont, uz onu svoju čuvenu facijalnu ekspresiju čoveka koji je upravo rešio slučaj, spasao grad i verovatno usput otkrio novi element u periodnom sistemu.
A ja skidam naočari za vid, koje su, poprskane sitnom kišom, postale suvišan dodatak u poslednjem kilometru trčanja.
I spuštam pogled.
Ne ka horizontu.
Ka đonovima patika.
Jer to je moj horizont.
Treba, naime, proveriti da li sam neposredno pred ulazak u dvorište ugazio u neko pseće govance na trotoaru. Bilo bi baš šteta da posle pet kilometara trčanja, osam nedelja nakon luksacije ramena i još jedne pobede nad samim sobom čitavu operaciju kompromituje jedan mali, ali veoma konkretan biološki dokaz tuđeg prisustva.
Horacio ima snajperiste, specijalce i forenzičku laboratoriju.
Ja imam mokre naočari, umorne noge i đonove koje treba pregledati.
Svako prema svojim profesionalnim kapacitetima.
CSI Valjevo.
Mesto zločina: sopstveno telo.
Glavni osumnjičeni: ja.
Glavni istražitelj: opet ja.
Nema komentara:
Objavi komentar