Ponekad u glavi ne odustajem od ideje da trčim, a svakog dana iznova odustajem od samog trčanja. Umoran sam, nemam vremena, hladno je ili jednostavno ne uspevam da pronađem način da trčanje osmislím tako da mi deluje smisleno. I tako dani prolaze: želja ostaje, ali se ništa ne događa.
Pitam se da li je to odustajanje ili neodustajanje. Mogu da sačuvam ideju kao nešto što želim da ostvarim, čak i kada uporno ne uspevam da je pretvorim u stvarnost. Ali ne odustajem od trčanja zato što mi je važno da ga ne izgubim kao mogućnost. Dok je trčanje samo ideja, sve je moguće. Ne moram da se suočim s naporom, dosadom, nedostatkom napretka ili pitanjem da li mi se trčanje zaista dopada onoliko koliko zamišljam.
Da li je sve zbog dva izuzetno emotivno intenzivna dana. Prvog sam proveo tri sata na motoru, a drugog još dva. Bila su to moja tek četvrto i peto sedenje na motoru u životu. Pet sati vožnje, koje bi nekome iskusnom možda delovale sasvim obično, za mene su predstavljale nešto sasvim drugo.
Nisam samo sedeo na motoru. Učio sam, procenjivao, pratio saobraćaj, koordinisao pokrete i donosio odluke. Verovatno sam satima održavao pažnju na visokom nivou, dok su mi telo i mišići bili napeti, a glava obrađivala mnoštvo novih informacija. Sve to pratila je emocionalna intenzivnost koju nije lako izmeriti, ali koja je možda značajno doprinela ukupnom naporu.
Tek narednih dana postalo mi je jasno koliko me je to iskustvo iscrpelo. Već treći dan osećam zamor koji kao da je jači od mene. Ne uspevam da se pokrenem ka svojim uobičajenim ambicijama. Umesto brzog trčanja od pola sata, biram lagane šetnje koje traju i po nekoliko sati.
Na prvi pogled, to deluje nelogično. Kako mogu da hodam satima, a da nemam snage ili volje da trčim samo trideset minuta? Šetnja mi dopušta da usporim, da se krećem bez velikog napora i da ne moram ništa posebno da postignem. Trčanje zahteva veći intenzitet, više energije i spremnost da održavam napor. U stanju opšte iscrpljenosti, razlika između te dve aktivnosti može biti mnogo veća nego što izgleda na papiru.
Verovatno je važan i psihološki deo svega toga, posle dva dana u kojima sam bio izložen nečemu novom, zahtevnom i emotivno intenzivnom, ili mi je potrebno vreme da se vratim u uobičajeni ritam. Možda trenutno nemam kapacitet za još jedan zadatak koji od mene zahteva da se pokrenem, istrajem i nešto postignem. To ne znači nužno da sam izgubio ambiciju nego da je ona samo privremeno ostala bez energije koja bi je pretvorila u akciju.
Nema komentara:
Objavi komentar