rano ustajanje, šetnja sa psima, pa na kratko trčanje
da ne bih bio kilav, pojeo sam trouglić toblerone čokolade (dobili na poklon) sa malo bele kafe i odjurio u školsko dvorište na betonsku stazu kruga od 250m.
plan je bio "barem 5km, pa vidi kakvih".
nakon osam krugova (2km) sam smislio da otrčim sledeća 2km tako što ću na jednom pravcu uraditi male promene tempa (strides) a ostatak kroz dve krivine i drugi pravac ću nastaviti lagano.
duvao je hladan jak vetar pa mi je odgovaralo da pravac "u vetar" vremenski skratim, a ako bih oba pravca trčao brže onda bih se jače oznojio jer bi puls bio celim krugom viši, ovako je uspevao da se spusti.
nakon povratka trčanju na 6'30"/km pa postepenog prelaska 6'00" pa 5'40", ovaj put 5'24" za tih 5+ kilometara i lep osećaj.
nakon toga opet telefon av-av-avavav, opet instruktor, opet poklič IDEMO!
ali ovaj put idemo autom do matične autoškole 30km odavde, da bismo tamo imali dvočas jer će tamo biti i polaganje, pa da se upoznam sa okruženjem.
prvo na parkingu autoškole nekoliko kreni-stani, pa smo malo podešavali sajlu gasa, kao što je nekada u autima postojala ručica saug/sauh koja je povećavala obrtaje u leru, jer sam na instruktorovom motoru navikao da može da krene i bez gasa, samo u prvu i otpustiš kvačilo.
zatim kroz grad, on na jednom a ja na drugom motoru u žutom prsluku sa gigantskim L na leđima, kao da ne znam gde su mi L-eđa.
pa do drugog velikog parkinga, tamo kruženje, ubrzavanje, prva druga prva, osmice malo veće pa uže.
jesi li upoznao motor, rekoh jesam.
ajmo na poligon.
kreni uzanom stazom, stani u kvadratu, opet kreni i uradi prva -> druga pa stani u krajnjem kvadratu.
zatim čunjevi pa tzv. ubrzanje.
e to ubrzanje je bilo haotično jer treba u prvoj ubrzati do 30 km/h i onda stati u kratkom prostoru.
tu sam imao jedan momenat dekoncentracije, previše sam dodao gas što verovatno nije bilo ništa neobično ali meni je delovalo bučno, kao da ću poleteti, onda sam stisnuo kvačilo, motor je zaurlao još više, instinktivno sam zakočio prednjom kočnicom (navika iz biciklizma), prednji točak je malo proklizao, krenuo u stranu, no odmah u sledećem deliću sekunde sam otpustio kočnicu (kao na mtb-u kada se spuštam makadamom, refleks je uhodan da prednji točak ne sme nigde da ode), motor se stabilizovao i ja sam se zaustavio, ali dva metra izvan one uske trake.
instruktor je primetio da bi u takvoj situaciji 9 od 10 kandidata palo na zemlju, da me je već video ispod motora, i da je sreća u mojih 300,000 kilometara biciklizma, iskustvu i refleksima, no ja sam već znao gde sam tačno pogrešio.
u svakom slučaju, velika škola za ubuduće da ovo nije samo malo veća bicikla sa motorom, već grdosija od 215kg koja katkad ima svoje namere (inercija, gravitacija) i koju moraš puno opreznije držati pod kontrolom inače odeeeee (a sa sobom odnese i tebe)
povratak u grad, ovaj put u trećoj, prvi put motorom 50 km/h, vatreno krštenje, prvi kružni tok, prvi semafor gde stojiš usred raskrsnice dok prođu svi sa pravom prvenstva...
mislim da sam u par navrata zaboravio da ugasim žmigavac, a kada sam se i setio nisam odmah uspevao, jer se desni lako isključi pritiskom tastera a levi neće, pa moram nakratko da iz levog gurnem desno pa tek onda da ga isključim.
trt.
još par novih raskrsnica, jedna ulica uzbrdo, povratak u autoškolu, preživeo sam.
dok smo se vraćali autom u Valjevo (autoškola je u varošici Ub) rekao je - u nedelju ću da ti doteram motor na onaj parking kod nas, pa vežbaj od jutra do mraka.
DEČIJA RADOST! :-)
kada sam došao kući i pojeo činiju čorbe, morao sam da odem city bike-om sat vremena uz reku, da malo izduvam glavu jer mi se od koncentracije i napora usijao mozak, kao da se napunio nekim zamorom koji vetar treba da ispere.
Nema komentara:
Objavi komentar