Mala napomena pre čitanja: Ovo nije sasvim moj tekst, barem ne u tehničkom smislu. Ideja, lična istorija, anegdote i celokupna konstrukcija imaginarno-rivalskog odnosa sa Harukijem Murakamijem pripadaju meni, dok je ChatGPT pomogao da se sve to oblikuje u esej. Dakle, ja sam idejni autor, a njemu pripada deo zasluga za realizaciju.
Pošto ste mnogi od vas već upoznati sa mojim dugogodišnjim, jednostranim i potpuno neuzvraćenim rivalstvom sa sirotim Harukijem, zanima me kako vam zvuči ovakav pokušaj da se sve dosadašnje epizode objedine u jednu priču.
Da vidimo prvo kako će reagovati domaća publika, pre nego što eventualno pokušamo da ovaj tekst stigne i do glavnog junaka, koji, koliko mi je poznato, još uvek nema pojma da učestvuje u ovom nadmetanju.
-----------------------------------------------------------------------
Sve je počelo knjigom O čemu govorim kada govorim o trčanju.
Čuo sam dosta pohvala na njen račun, naročito od rekreativnih trkača koji su delovali iskreno oduševljeni. Zato sam je kupio očekujući da ću pronaći nešto zanimljivo o trčanju, treninzima, izdržljivosti, motivaciji, neobičnoj psihologiji dugoprugaša, možda čak i neke duhovite opservacije o životu na trkačkoj stazi.
Umesto toga, dobio sam ono što sam doživeo kao prilično suvoparan prikaz jednog pisca koji trči, pa trči još malo, i povremeno razmišlja o činjenici da je pisac koji trči.
Jedva sam se naterao da je pročitam do kraja.
Naravno, potpuno sam svestan da je to subjektivan utisak i nemam nameru da tvrdim da je Murakami loš pisac. Milioni njegovih čitalaca verovatno bi se usprotivili takvoj oceni, a ja nisam naročito zainteresovan za pokretanje međunarodnog književnog sukoba.
Ipak, zapitao sam se kako toliko rekreativnih trkača može da bude oduševljeno knjigom u kojoj se, barem iz moje čitalačke perspektive, ne događa naročito mnogo toga zanimljivog.
A onda se, negde usput, Murakamiju dogodila jedna prilično nezgodna stvar.
Postao je stalni lik u mom blogu.
I to ne naročito dobro tretiran lik, da budem iskren.
U početku sam ga povremeno pominjao kada pišem o trčanju, uz poluozbiljne primedbe da su moji blogovi znatno zabavniji od njegove knjige.
To nije bilo sasvim izmišljeno mišljenje. Zaista mi se njegova knjiga o trčanju učinila pomalo dosadnom, dok u sopstvenom pisanju uživam možda i više nego što bi trebalo.
Činjenica da moj prosečan blog ima tridesetak čitalaca, dok Murakami ima međunarodnu publiku, bila je samo nevažan detalj koji sam radije odlučio da ne istražujem previše.
Umesto toga, razvio sam teoriju da sam verovatno lepši, duhovitiji i, što je najvažnije, znatno brži maratonac.
Njegov lični rekord, prema podacima koje sam pronašao, iznosi 3:31:26, ostvaren na Njujorškom maratonu 1991. godine.
Moj je 2:49:59.
Povremeno se zapitam da li on uopšte zna za ovu razliku.
Sumnjam.
Ali volim da zamišljam da negde u Japanu postoji uspešan pisac koji bi imao ogromnu korist od saznanja da ga je jedan srpski rekreativni maratonac pobedio za više od četrdeset minuta.
Stvari su vremenom počele da se komplikuju.
U jednom trenutku odlučio sam da Murakamija dodam na Stravu.
Nemam pojma da li on uopšte koristi Stravu, da li još uvek redovno trči ili bi ikada prihvatio zahtev za praćenje od nekoga za koga nikada nije čuo.
Ipak, strpljivo čekam.
Moj plan je prilično jednostavan. Prvo prihvati moj zahtev. Zatim pogleda moje trkačke aktivnosti i doživi kratkotrajnu egzistencijalnu krizu kada otkrije moje maratonske rezultate.
Nakon toga bih mu, sasvim prirodno, ponudio nekoliko konstruktivnih saveta.
Možda bih čak počeo da komentarišem njegove aktivnosti, pod pretpostavkom da ih uopšte ima, sugerišući mu da u trening uključi nekoliko kvalitetnih treninga umesto da se oslanja isključivo na kontemplativno džogiranje.
Nisam siguran da bi mu se takva intervencija dopala, ali radio bih to isključivo za njegovo dobro.
Na kraju krajeva, ako postane brži trkač, provodiće manje vremena trčeći maratone i imaće više vremena za pisanje knjiga.
Svi dobijaju.
U jednom trenutku čak sam ga pozvao da mi se pridruži na pripremama u Ulcinju, u Crnoj Gori.
Mogli bismo zajedno da trčimo, ja bih mu pomogao da popravi maratonsku formu, a uveče bismo razgovarali o književnosti, pisanju i posmatranju svakodnevnog života.
Trebalo bi da napomenem da posedujem diplomu biciklističkog trenera, sa faksimilom potpisa Huana Antonija Samaranča, što smatram sasvim dovoljnim dokazom svojih profesionalnih kvalifikacija da jednom japanskom književniku dajem savete o trčanju.
Ali fizički treninzi bili bi samo deo programa.
Želeo sam da ga naučim i ponečemu o pisanju.
Naime, povremeno sam imao utisak da bi njegovi opisi trčanja i svakodnevnih zapažanja mogli da budu zanimljiviji uz malo više mašte, malo više slobode i možda nekoliko neočekivanih digresija.
Moj prosečan blog, na primer, liči na veličanstvenu, razgranatu magnoliju, punu grana, cveća i pčela, dok me njegovi opisi dana provedenog u trčanju ponekad podsećaju na banderu.
Oboje su, naravno, drveće.
Ali oko jednog se ipak događa znatno više toga.
Mislio sam da bi to bila dobra polazna osnova za naše književne razgovore u Ulcinju.
Bilo je i drugih važnih aspekata našeg imaginarnog odnosa.
Jednom sam probao sushi.
Bio mi je toliko bljutav da sam se nakratko zabrinuo da bih mogao da izgubim svoju takmičarsku prednost u odnosu na Murakamija.
Zato sam bio izuzetno zahvalan što sam već sledećeg dana, navodno, uspeo da pojedem pristojnu količinu pečenja i vratim se na fabrička podešavanja.
Znatno brža fabrička podešavanja, da naglasim.
Od tada ovo smatram korisnom nutricionističkom lekcijom, mada nemam nikakvih dokaza da Murakamijeve prehrambene navike imaju merljiv uticaj na njegove maratonske rezultate.
Ipak, čovek mora biti oprezan.
Što više razmišljam o svemu tome, sve sam svesniji da je Murakami postao neka vrsta stalnog inventara mog blogerskog života.
Ne pominjem ga svakog dana. To bi već bilo pomalo opsesivno, a ne bih želeo da ostavim utisak da svako jutro proveravam da li je objavio neku novu trkačku aktivnost.
Ali u proseku, jednom u sedam do deset dana, pronađem neki izgovor da ga ubacim u priču.
Ponekad je merna jedinica za književnu dosadu. Ponekad moj imaginarni maratonski rival. Nekada pokušavam da unapredim njegov trening, nekada njegovo pisanje, a povremeno i njegovu ishranu.
On je, na neki način, izuzetno zgodan lik.
Nikada ne prekida, nikada se ne protivi, nikada ne traži honorar i, koliko znam, nikada se nije požalio na način na koji ga predstavljam.
Što je najvažnije, mogu da ga upotrebim da bih izneo gotovo bilo koju poentu koja mi u tom trenutku padne na pamet.
Ako blog ispadne naročito dosadan, mogu da se izvinim čitaocima i kažem da je verovatno bio još dosadniji od Murakamija.
Ako istrčim dobar maraton, mogu da podsetim sve da sam brži od njega.
Ako napišem nešto posebno zabavno, mogu da predložim da dođe u Ulcinj i nauči ponešto o tome kako se obična zapažanja pretvaraju u zanimljiviju prozu.
A ako moj blog dobije tridesetak pregleda, uvek mogu da zaključim da čitalačka publika jednostavno još nije spremna za ovaj nivo književne sofisticiranosti.
Postoji, naravno, i određena ironija u svemu tome.
Sve je počelo time što sam bio iskreno razočaran knjigom u kojoj sam očekivao da ću uživati. Zatim sam to razočaranje pretvorio u šalu, a ta šala je vremenom počela da živi sopstvenim životom.
Murakami je postao nesvesni sastojak mog blogerskog gulaša, povremeni komad mesa koji ubacujem u lonac kada priči zatreba malo dodatnog ukusa.
Pretpostavljam da prava šala više nije ni na račun Murakamija.
Ona je zapravo na račun smešnih razmera do kojih sam spreman da idem kako bih održavao imaginarno rivalstvo sa čovekom koji verovatno nikada nije čuo za mene, koji možda više nije naročito zainteresovan za trčanje i koji sasvim sigurno ima mnogo važnijih stvari kojima bi mogao da se bavi nego mojim maratonskim rezultatima.
A ipak nastavljam da se poredim s njim.
Nastavljam da verujem da sam duhovitiji, lepši i brži.
Nastavljam da mu nudim besplatne trenerske savete i časove kreativnog pisanja.
I nastavljam da se pitam kako neko ko piše knjige koje su meni toliko dosadne može da ima toliko čitalaca, dok se moja književna remek-dela jedva probijaju do tridesetak ljudi.
Možda će jednog dana prihvatiti moj zahtev na Stravi.
Možda će doći u Ulcinj.
Možda ćemo zajedno trčati, razgovarati o književnosti, jesti pečenje i raditi na njegovom trenažnom programu.
A možda će posle nekoliko nedelja intenzivnih priprema konačno postati brži maratonac i zanimljiviji bloger.
Do tada ću nastaviti da pišem.
Na kraju krajeva, imam značajnu prednost u odnosu na Murakamija: brži sam od njega i zato imam više vremena za pisanje.
Barem je to moja teorija.
I ne vidim nijedan razlog da dozvolim činjenicama da pokvare jedno savršeno dobro rivalstvo.
A ako moj blog dobije tridesetak pregleda, uvek mogu da zaključim da čitalačka publika jednostavno još nije spremna za ovaj nivo književne sofisticiranosti.
Postoji, naravno, i određena ironija u svemu tome.
Sve je počelo time što sam bio iskreno razočaran knjigom u kojoj sam očekivao da ću uživati. Zatim sam to razočaranje pretvorio u šalu, a ta šala je vremenom počela da živi sopstvenim životom.
Murakami je postao nesvesni sastojak mog blogerskog gulaša, povremeni komad mesa koji ubacujem u lonac kada priči zatreba malo dodatnog ukusa.
Pretpostavljam da prava šala više nije ni na račun Murakamija.
Ona je zapravo na račun smešnih razmera do kojih sam spreman da idem kako bih održavao imaginarno rivalstvo sa čovekom koji verovatno nikada nije čuo za mene, koji možda više nije naročito zainteresovan za trčanje i koji sasvim sigurno ima mnogo važnijih stvari kojima bi mogao da se bavi nego mojim maratonskim rezultatima.
A ipak nastavljam da se poredim s njim.
Nastavljam da verujem da sam duhovitiji, lepši i brži.
Nastavljam da mu nudim besplatne trenerske savete i časove kreativnog pisanja.
I nastavljam da se pitam kako neko ko piše knjige koje su meni toliko dosadne može da ima toliko čitalaca, dok se moja književna remek-dela jedva probijaju do tridesetak ljudi.
Možda će jednog dana prihvatiti moj zahtev na Stravi.
Možda će doći u Ulcinj.
Možda ćemo zajedno trčati, razgovarati o književnosti, jesti pečenje i raditi na njegovom trenažnom programu.
A možda će posle nekoliko nedelja intenzivnih priprema konačno postati brži maratonac i zanimljiviji bloger.
Do tada ću nastaviti da pišem.
Na kraju krajeva, imam značajnu prednost u odnosu na Murakamija: brži sam od njega i zato imam više vremena za pisanje.
Barem je to moja teorija.
I ne vidim nijedan razlog da dozvolim činjenicama da pokvare jedno savršeno dobro rivalstvo.
Nema komentara:
Objavi komentar