rehab na pauzi, sabiranje utisaka

Drugo trčanje u nizu prošlo je uglavnom onako kako sam ga zamislio, s tim što sam uveo nekoliko novina.

Zbog lagane kiše nisam išao biciklom na trčanje, nego sam krenuo od kuće, prošetao dva minuta do velike ulice, a zatim, po komšiluku, gde sam inače navikao da trčim kratka i lagana trčanja, napravio jedan kružić od pet kilometara i vratio se kući.

Nisam se nešto posebno zaustavljao, osim na nekoliko mesta gde sam prehodao umesto da rizikujem trčanje uz stepenice ili preko baš neravnog asfalta. Taman sam to iskoristio da napravim desetak koraka pauze, u par navrata, i da rekonstolidujem noge. 

Ono što sam primetio jeste da se naizmenično uključivala i isključivala ona preterana opreznost. Naime, kada na putu nije bilo nikakvih naročitih prepreka, trčao sam sasvim rasterećeno, bez bojazni. 

Međutim, svaki put kada bih ispred sebe ugledao ivičnjak, u glavi bi se uključila lampica: „Op, op, pazi sad!“ 

Onda bih možda i teatralno podigao noge, kao da treba da preskočim nešto duplo veće. Ivičnjak od deset centimetara dobio bi tretman prepreke na olimpijskom krosu.

U svakom slučaju, ta određena opreznost zbog saplitanja uključivala se kad god je trebalo, poput neke signalne lampice. O tehnici uopšte nisam razmišljao, bar što se tiče doskoka.

Jedino što moram da napomenem jeste da sam pokušavao da se ne saginjem prema napred, kao ljudi koji su u strahu da će pasti. Jer, u trenutku saplitanja, gravitacija radi upravo ono što ne želimo: nos poleti prema zemlji, a ostatak tela se potrudi da ga što pre sustigne.

Umesto toga, svesno sam pokušavao da se ispravim, kao da me između plećki, sa nekog oblaka, neko drži udicom i stalno povlači nagore. Kada je trup uspravan, a ne poguren napred, čovek ima bolju šansu da zadrži ravnotežu pri sitnom saplitanju nego kada trči sa rukama ispruženim ispred sebe, kao da svakog trenutka očekuje da se pretvori u avion koji promašuje pistu.

Što se tiče nogu, prvi kilometar bio je u znaku pitanja: „Uf, da li me ovo zatežu zadnje lože?“ Međutim, posle toga sam se zagrejao i, kako je trčanje odmicalo, nisam osećao rame. Nosio sam steznik, bilo mi je relativno toplo, nije bilo ukočenosti niti bilo čega sličnog. U tom pogledu sam veoma zadovoljan.

Nakon tuširanja imao sam još jedan „Uf, oh!“ trenutak, kada sam silazio niz stepenice. Pomislio sam: „Auh, ovo će da boli!“, pa sam se nasmejao, setivši se pojma Delayed Onset Muscle Soreness (DOMS), odnosno odložene mišićne bolnosti. Međutim, kako je prošlo još nekoliko sati, noge su ponovo bile sasvim normalne, kao posle uobičajene šetnje, baš kao i nakon jučerašnjeg trčanja.

Nikakvi problemi, nikakva zategnutost, nikakvi bolovi.

Mogu da kažem da sam više nego zadovoljan.

Za sada, dakle, dva trčanja po pet kilometara, bez neprijatnih posledica. Nije povratak maratonskoj formi, nije ni pokušaj obaranja svetskog rekorda. I to mi je sasvim dovoljno.