Opet sam u vremenskom zaostatku, pa mi se možda u žurbi ne omakne baš onoliko anegdota i viceva koliko je postalo uobičajeno za prosečan blog. A kada sam u žurbi, obično samo taksativno pobrojim sve podatke iz statistike i time se zadovoljim.
Danas smo u planu imali posetu nekoj rodbini u jednom selu pored Save. Naime, tamo su kupili kuću i sada tu žive, a svakog dana putuju u Beograd na posao.
Ujutru smo ustali u uobičajeno vreme, mada je bio plan da se probudimo nešto ranije. Međutim, kada je oblačan i tmuran dan u ovom delu zemlje, nekako dosta kasnije svane i deluje ti neprirodno da ustaneš dok je još mrak.
Zbrzili smo doručak i dve šetnje sa psima, da bih ja stigao malo da otrčim. A onda sam, valjda zbog tog osećaja žurbe, krenuo malo jače, pa sam na kraju završio sa istih onih šest kilometara kao i pre dva dana, s tim da je prosek, umesto tik ispod šest minuta, bio 5:38 po kilometru. Što je totalno neka druga brzina!
Očigledno je jučerašnje skraćeno, lagano trčanje puževim korakom pomoglo u oporavku, a možda me je jednostavno držao taj osećaj žurbe da sve stignemo na vreme.
Otišli smo autoputem dokle god je moglo, zatim malo vijugali kroz sremska sela i stigli na tačnu lokaciju. Naravno, Lola je vozila, a ja sam u ruci držao navigaciju, jer bismo u protivnom završili u Kuršumliji.
Nakon kafe, nešto priče i ručka, krenuli smo u šetnju. Dva kilometra do Save, tamo smo se malo zadržali birajući kadrove za Instagram, a onda se peške, kroz šumu, vratili istim putem nazad.
Nekako mi je lakše bilo onih šest kilometara trčanja ujutru nego ova četiri kilometra šetnje popodne. No, barem me rame nije bolelo ni ujutru ni tada, pa sam bio relativno zadovoljan.
Pogledao sam i neke statistike. Nakon što sam evo već ustalio trčanje, otprilike mi fali još stotinak kilometara u ova poslednja dva meseca godine da prebacim kilometražu iz poslednje tri sezone, što ne bi trebalo da bude neki problem.
A inače, i jutros sam trčao u onim novim Hoka Rincon 4, takozvanim brzim patikama. I koliko god sam se trudio da budem ubrzan, isto toliko sam se trudio da se ne deprimiram nakon što mi je, posle prvih 300 metara, zbog lošeg starta, odnosno loše uhvaćene navigacije, sat pokazivao prosek od sedam i po minuta po kilometru.
Srećom, to se kasnije postepeno ispeglalo. Na kraju sam, dakle, istrčao šest kilometara prosekom od 5:38 po kilometru, obišao Savu, prešao još četiri kilometra peške, ispratio rodbinsku posetu i proverio statistiku za poslednje tri sezone. Sve po planu, reklo bi se.
Jedino još nisam uspeo da utvrdim da li sam danas bio brži zbog novih patika, boljeg oporavka ili zato što sam žurio. A možda je tajna napretka u trčanju zapravo vrlo jednostavna: samo treba da planiraš toliko obaveza da nemaš vremena da trčiš polako.
Nema komentara:
Objavi komentar