baš je zanimljivo razmišljati o stvarima iz neke OFF pozicije.
na primer tako je ispalo da sam danas pretrčao 20km, a da je Lola pretrčala 12km.
a tako se pogodilo da sam juče pretrčao 21km, a ona 11km.
i baš se nešto zezamo, sad bi ona mogla sutra 13km, pa 14km, 15km...
... a ja bih mogao sutra 19km, pa 18km, 17km, 16km...
dok se ona ne počne zamarati, i dok se ja ne počnem pre-odmarati.
pa onda teramo kontra, ona nizbrdo a ja uzbrdo (po brojkama).
šta je teško laiku napraviti plan treninga?
možeš "svaki dan 5km".
a možeš i "svaki drugi dan 10km".
ko zna koliko postoji mogućnosti?
ali je (morate priznati) intrigantna ideja da ostaviš sebi 1km varijacije dnevno,
pa ako želiš da otrčiš 42km dotle možeš samo doći preko 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41.
sačuvaj bože, tako ne trenira ni Marija Vrajić :-)))
a još zanimljivije je kako se odmoriti posle toga!
nema dana odmora dok ne dođeš nazad do bar 15-16km
a to ti je na dobrih 16 dana od maratona, jer povratak bi izgledao 41, 40, 39, 38, ...
no verujem da onome ko tako trenira (???) to ne bi ni bio neki problem,
verovatno je teži put "uzbrdo"?
a nakon 40km za svakoga ko je navikao na takav plan (??????) bi sve bilo poezija,
hura 39, hura 38, i sutra samo 37, i posle toga SAMO 36,
i već kad dođem do 35km, onda sam na pola puta do dana odmora! :-)
sve je to zanimljivo, pročitati nešto na nekom blogu, nasmejati se na brzaka i produžiti dalje.
no možda je bolje malo zastati i uživeti se u nešto o čemu je autor evidentno RAZMIŠLJAO,
malo o tome razmisliti, vratiti se par redova unazad i lagano sažvakati (!) tu ideju.
skroz je drugi ugođaj kada nešto pročitaš ("tek pročitaš", da tako kažem),
i kada nešto zaista zamisliš.
no shvatam, MRŽ (moderan način života) nam ne ostavlja dovoljno vremena za sve...
jutros sam se probudio uz topot kiše u olucima (okolokućnim vodoslivačima).
a juče sam "zamišljao" da ću danas odmarati. zaista. uglavnom. "skoro-pa" :-)
računam; trčao sam 21+7+21km, pa sam odmarao tj vozio 68km,
pa sam trčao 21+21km...
i sad da jedan dan odmorim? ... pa onda da opet udarim nekoliko dana komešanja.
čak sam juče nakon treninga bojkotovao ugljene hidrate, "pripremajući" dan pauze.
tako praktično usporavam oporavak i povratak u "operativno stanje".
- i šta bi mogli danas, kako da popunimo dan do podne i posla?
radio ja vežbe, gimnastiku, istezao se po nekoliko puta "u krug" a tek sviće dan i dolazi zora...
- a kako bi bilo da odemo da obavimo neki poslić tu u susednom gradiću???
- ok, ali znaš šta, kad smo već tamo, a uopšte nisam umoran (a nije ni ona)...
- zašto ne bi u tom slučaju "nešto iskombinovali"?
pa sam prvo mislio da odemo autom do tamo, i ona da vrati auto dok ja dotrčim nazad kući.
to bi mi bilo nekih 20-ak km (da ne idem glavnim putem nego sporednim paralelnim).
pa mi je bilo žao... da ona propusti priliku za provod.
pa smo se dogovarali kakve su najbolje kombinacije...
i tako smo napravili PLAN!
smejte se koliko hoćete, ali odgovorno tvrdim - ništa bez plana!!!
mogu tamo neki nabacivati primedbe kako na mom blogu caruju čudne ideje, nekonvencionalne opcije, i pesničke besmislice, no kao matematička duša (?) znam da nema napretka bez plana!
da li je džabe rođen, onaj što umre mlad,
ili je džabe rođen, onaj što živi k'o gad?
i tako smo isPlanirali da ćemo se zadržati u Mionici tu negde (nebitno) do sat vremena, popićemo kaficu, i onda ću JA obući šuškavac i otrčati uzbrdo putem ka Divčibarama 12km, zatim ću skrenuti DESNO ka Valjevu i nakon 8km u Rajkoviću ću završiti trčanje.
za to vreme Lola će odvesti auto do Rajkovića, obući šuškavac ...
(jer pada kiša a iznad 300m nadmorske pada susnežica i sneg)
... i otrčati do kuće, koja se nalazi na 12.3km nizbrdo od Rajkovića.
kad ja stignem u Rajković ući ću u auto i
1) uključiti grejanje na maksimum!!!!! ... i tek onda
2) dovesti auto do kuće.
i hajde sad zamislite da nismo ništa PLANirali?
ja bih skrenuo desno nakon 12km, a ona bi otišla autom na Divčibare???
ja bih nakon 20-ak km trčanja očajnički tražio pogledom auto pored puta...
ona bi trčala sa Divčibara nizbrdo ka kući i očajnički bi me čekala da naiđem autom????
tako bih ja očajnički pretrčao 33km...
a ona bi očajnički pretrčala 37km???
i došli bi oboje kući, a auto bi nam ostao na Divčibarama???????????
ma kažem vam ljudi, PLAN je zakon! ništa bez Plana!
(možete misliti da se zezam, ali sam mrtav ozbiljan!!!)
rečeno-učinjeno, već nakon pola sata trčanja sam upao u vejavicu!
nakon sat vremena sam ogladneo kao pas, trebao sam slobodno pojesti par keksa više, no ja sam bio kao i uvek stidljiv i pojeo tri keksića uz kafu, eh a gde je bio doručak u 6 ujutru... a odmah zatim sam i ožedneo!
tako sam trčeći uzbrdo otvarao usta i hvatao najveće pahulje :-)))
te pahulje su najlepše, kada pada vlažan sneg, onaj na +2°C, onda padaju neke krupne pahulje i poneka OGROMNA kao trešnja, i kako je vetar duvao prema meni mogao sam da ih gledam malo-ispred-malo-iznad kako mi prilaze. i kada mi na 3-4 metra priđe neka velika, ja je "nanišanim" i sitnim korekcijama kretanja usta je uhvatim, no baš mi i nisu nešto bogzna utoljavale žeđ...
ne moram ni da pominjem, sva ova trčanja od 21-20km sam obavljao bez vode, nije mi to neki značajan problem na ovako niskim temperaturama...
usput sam smišljao stihove za narodnjake i sastavio skoro čitavu pesmu ("opalo je lišće sa naše bandere") no na žalost već sam je zaboravio...
pogled na Divčibare je uvek spektakularan, danas je planina bila pod snegom i grlila se sa oblacima, prosto se mogla očitati niska temperatura i pravac vetra iz izgleda oblaka... no ja ništa od toga nisam video zbog magle to jest niske oblačnosti... ;-)
e sad, ništa mi ne znači ni to što sam među starim Lolinim pločama pronašao jedan album od Commodores, ni to što ću ga presnimiti u kompjuter i prebaciti ga u mp3 fajlove, ako se ne setim da sve to "bačim" na usb flash memoriju i ponesem kad idući put budem svraćao u podnožje Ivanščice kod našeg prijatelja i zemljaka Koske :-)
hmmm vrlo su sexy ritmovi, moram priznati... ?-)))
i šta sad - ostaju mi mogućnosti da nastavim sa RP (racionalnim planom) tipa "tri dana trči jedan dan odmaraj", da nastavim sa EP (emotivnom planom) tipa "trči dok ti je zabavno pa napravi pauzu", da na brzaka usvojim SMP (sanjarsko matematički plan) tipa "trči po kilometar manje ili više svaki dan dok ti ideja ne postane dosadna", ili SP (stručni plan) tipa "skiciraj bilo kakvu varijantu od poznatih i prihvaćenih Planova Treninga" a sve će zavisiti od slobodnog vremena i količnika "K/OO" to jest kombinacije Klime naspram umora od Ostalih Obaveza.
neću sigurno sedeti kući i gledati Španske Serije & Velike Bratove po ceo dan, a neću se ni pretrenirati i premoriti do granica povrede. uvek ću balansirati između krajnosti, trudeći se (nadam se uspešno) da se sačuvam od ekstrema, vrtloga nemira ("a da spičim dužinu od 42km?") i centrifugalnog ludila ("a da odemo na pripreme u Istru i opičimo 3 lige zaredom?"). no kako mi "Nemir i Strast" (trejdmark naravno Dž.Š.) nisu daleki, još uvek tinja ta stalna opasnost da se na ovom mestu tokom zime može naći kojekakva neverovatna i istinita priča, kakvu se prosečni normalni rekreativci ne usuđuju ni sanjati :-)
09 prosinca 2009
08 prosinca 2009
zajdi, zajdi
hoću reći - Plan.
najzad imam - PLAN !!! (h)ura!
po tom planu sam danas skratio pešačenje na minimum i otišao na trčanje.
... jer me je sinoć nakon šetnje opet zabolela peta (leva, otpozadi).
taj bol sam i ranijih godina osećao ali uvek pri puno laganog stajanja i trčkaranja a nikada nakon brzog trčanja, jakih treninga ili trka.
i nekako sam pomislio, ma daj, da probam oprezno, baš da vidim šta će da bude.
rano ujutru smo relativno brzo prošetali 3km (terijer jurio fazane...) pa se malo odmorili (ali malo) i šta ćemo da uradimo da budemo do podne u radnji... ? ... i odemo na trčanje, negde iznad smoga i magluštine.
mislio sam da opet odem onaj trokut na Dračić no kako je dole u rupi bilo poluoblačno i vlažno ostao sam na grebenu i nastavio ka Užicu (... Zlatiboru Prijepolju Podgorici i dalje ka Budvi) da bih uživao u pogledu odozgo.
ono što sam juče propustio, eto, već danas mi se nadoknadilo!
dok sam još znao na koliko sam TAČNO od kuće, pratio sam novo-obeležene brojke na asfaltu i kako su udarili crtu na svakih 100m fino sam se snašao da upoređujući odakle oni mere (početak Obilaznice), pa do mesta na kojem dolazim na glavni put, imam 1.2km manje nego od kuće.
jednom kad sam se "uključio" u obeleženi put sve je bilo lako.
na drugom skretanju (koje sam ignorisao jer vodi nizbrdo u Selo koje je u maglovitoj rupi) je pisalo "5.2" a kako od kuće dotle imam 6.4 nastavio sam da pamtim tih "jedan koma dva" i produžio dalje uzbrdo.
na gornjoj tački trokuta sam imao od kuće 6.4 + 3.2 = 9.6km a oznaka je uredno pokazala "8.4"
dakle umesto da se obrušim levo u rupu i otpozadi se sjurim u selo (u rupi) da bih nakon protrčavanja kroz selo (u rupi) došao na onu raniju raskrsnicu i "zatvorio" trokut, napravio sam se lud i produžio dalje ka jugu.
od 9.6 mi fali 900m do 10.5 pa dakle čekam da na putu piše "9.3" (10.5 minus 1.2) i biću na kvarat-maratonu :-)
povratak je bio lagan i brz, vratio sam se valjda 10 minuta brže, dakle oko minut po kilometru.
mada mi nije brzina bila na pameti, samo sam uživao u lepom pogledu i čistom mlakom južnom vazduhu.
kući sam se vratio nakon 1h45' što je samo 3' sporije nego juče, a napravio sam 300m više uspona.
dosta sam trčao i na prstima, ali naravno da me misteriozna g-đica Peta skoro uopšte ne boli...
povremeno sam osećao (ili mi se pričinjavalo) lagano zatezanje u zadnjoj loži pa sam dodatno usporavao sve do osećaja laganog trčanja.
neću da me išta boli ovako rano, zima još nije ni počela.
neka mi budu sva trčanja u ugodnom ritmu, pa koliko od toga očvrsnu noge - očvrsle su.
farbanje trepavica - 4 Evra
prvo mesto na Plitvicama - 1500 Evra
sat i po iznad magle i smoga, bez nekih "strašnih" bolova - nema cene!
07 prosinca 2009
a 21km svaki drugi dan?
pretražujući nešto u Google Readeru naleteh na ovaj blog:
neko je pokušao, pa batalio nakon jedva 5-6 postova...
no čak i to je zanimljivije od jednog drugog bloga koji sam sanjao noćas :-)
ide nekako ovako:
ponedeljak: "po planu"
utorak: "po planu"
sreda: "po planu, uz manje varijacije"
četvrtak: "po planu"
petak: "odmaram, po planu naravno"
subota: "super! sve ide po planu!"
nedelja: "po planu"
ponedeljak: "po planu"
utorak: "po planu"
sreda: "po planu"
četvrtak: "skoro 99% po planu"
petak: "odmaram, po planu"
subota: "po planu"
nedelja: "po planu"
čitao ja tako neko vreme... i trgao se - probudio se, sav preznojen, pipnem se za čelo - nemam temperaturu, bio je to samo san, gotovo košmar. a sinoć je došlo do NP (nove promene) PIP-a (promenjenog izmenjenog plana) :-( naime Tašti su se ukočila leđa pa smo morali mi ujutru na posao. otpada putovanje u Selo, otpada povratak peške sa planine, otpade sve kao jesenje lišće. i kud ću šta ću ja jutros donesem HA (hitan amandman) na PIP i odem ranom zorom na trčanje. to jest ranom maglom. a kad se malo prisetim, već sam sinoć uradio neke PAR (pred-amandmanske radnje) u smislu da sam na brzaka organizovao PP (pasta party) i zamuljao činiju mueslija. i pojeo pola. tj ako sam zaMULJao, onda to nisu mu-sli nego MULJ-sli. ništa teško ni jako ni "brzo", nego malo ovsenih malo ječmenih pahuljica, par zrna grožđica, urendao jednu jabuku i useckao nekoliko brazilskih oraha. i još beše nečega ali, da m' ubiješ, sad se više ne sećam. jer kad se još malo prisetim, bio sam stao na vagu, i vidim 67.0 sa sve odelom, a normalno bi bilo da tek ujutru imam 66.5 bez odela, dakle bio sam ispod norme, pa me je to valjda ohrabrilo da sednem da nešto čalabrcnem pred spavanje. naravno nakon čalabrcanja sam se vrteo dva sata i nisam zaspao, ako mi se spava mogu da zaspim i mrtav gladan ali ako mi se baš ne spava najgluplja stvar je da nešto pojedem - to me po pravilu razbudi... dakle vaga - muljsli party - spavanje - doručak - trčanje. e sad tu kreće razgranavanje ideja i razrada PIP-a u FD (fine detalje). sad je TIT (skraćenica za "toliko i toliko") sati, dakle da otrčim TIT kilometara, da se vratim otprilike do TIT, da potrošim TIT na tuširanje i užinicu, i na poslu sam do TIT. knap, ali izvodljivo. btw čim pišem blog (a ne milujem klimakterične tetke po smežuranim obrazima) očigledno je da baš i nema posla...
obučen kao što sam prethodnih dana trčao na 7°, istrčao sam u maglu i u 3°, računajući da će za sat i po otopliti pa će mi u povratku biti taman? da idem negde uzbrdo? hmmmm, a šta ako mi to malo doda opterećenja na petu? ipak se odlučujem za skretanje desno na kej, pa ću dalje videti kuda ću, imam i na tu stranu pregršt varijanti. da idem onim blago valovitim putem, OPET? joj ne mogu, već će mi se smučiti ta staza a zima je tek počela. duva neki leden vetar, kako tako jako duva u magli nije mi jasno, nekako sam oduvek pretpostavljao da u magli ne duva :-) već na izlasku sa keja panično vrtim kroz glavu neke kružiće na ovamo i na onamo, i setim se da mogu da pređem preko mosta kod Pivare i da produžim ka Debelom Brdu (... Bajinoj Bašti, i dalje ka Tari, Višegradu, pa dalje mogu i na more). eeeee ovo je odlično, vetar duva TAČNO sa ove strane, dakle sve mi se namešta: 1) dok idem blago uzbrdo hladiće me, a posle mi nizbrdo neće biti zima jer će mi duvati u leđa 2) osećam hladno po kvadricepsima jer mi se lepi trenerka za noge no zadnje lože su mi zaštićene slojem vazduga u trenerci. razmišljam o tome kako su helanke glupe nakon što se oznojiš, a ja se uvek oznojim ispod dupeta, i onda mi ta znojava tkanina deluje kao neke hladne obloge na zadnjim ložama. za kratke brze treninge helanke su OK, ali na duža trčanja po hladnom vremenu evo već drugu zimu za redom nosim dole trenerku. da mi ne bude sve potaman pobrinulo se rame koje se ohladilo posle 15-ak minuta i bolelo me još narednih pola sata. trebao bih da opet izvadim onaj Fastum iz kutije i da napravim 10 dana dosledne terapije da vidim da li se ovo čudo može sanirati, ipak nije normalno vući mesecima (doktorka reče tendinitis) otok veličine šljive? uzvodno sam držao tempo od 5'/km i bio zadovoljan razvojem situacije. odmorne noge, lagani intenzitet a opet dovoljno jako da mi nije hladno. kad sam mislio da sam na sedmom km video sam prolazak 40'00'' i setio se gde sam se zabrojao, pa se oduševio da mi je tako kratko ostalo do okreta. okrenuo sam opet na okruglih Švicarskih 52'30'' a kući sam došao za 1h41'30'' dakle vratio sam se (uključi Excel... ) negde oko 4'40''/km uz nešto manji osećaj napora nego u odlasku.
znate onaj osećaj kad se izlazi iz magle? negde oko 8-og km gledam iza sebe i oko sebe, nekako mi sve odjednom izgleda malo svetlije. kao da je na jednom mestu magla malo žućkasta. pa je onda sve još malo dodatno svetlije i ona magla iznad mene postaje čudna, nit plavičasta nit beličasta. jes plavo nije plavo. jes nebo nije nebo. jes magla nije magla. a ono mesto žućkastoće se polako širi, i čitava polovina sve te maglene_atmosfere postaje žućkasta. i odjednom shvatam da je ispred mene nebo, plavo, vidim i tragove od aviona. vidim ostatke magle kako se drži zalepljena uz brdašca iznad puta kao što bi klizio šlag niz neku nakrivljenu tortu. u nekoliko navrata razmišljam o PA (Pod-Amandmanima) na PIP i varijantama da odem negde uzbrdo... no to bi mi već bilo PVO (pre-veliko odstupanje) od PIP-a koji je sam po sebi i svom nazivu već PO (pozamašno odstupanje) od P-a (Plana). šteta. jer da je koji mesec kasnije, ne bi mi ništa smetalo da dodam nekih pola sata brda, uz EK (emotivnu kompenzaciju) da ću gore izaći iznad magle, uživati u predivnim pogledima na planine i na maglu nad Gradom. u stilu "lisica i grožđe" kažžem sebi da bi mi gore bilo vrućina na suncu, a još dok bih se popeo na brdo, pa onda nakon tih dodatih pola sata treba trčati nazad tih istih 10km gde sam i sad, jer bih (umesto samo do ovde i nazad) ubacio jedan deo popreko i napravio trougao. kažem sebi - biće još magle i sunca, zime i trčanja. ajmo nazad, "požurite noge moje moja oka dva". i magla postaje sve gušća! i još gušća! ulazim u grad, čujem ispred sebe traktor na nekih 15-20 metara i ne vidim gde je? ili ću ja natrčati na njega ili će on naleteti na mene. u zadnji čas shvatam da stoji na sred puta i zaobilazim ga, dok mu u prokilicu utovaruju sveže zaklanu svinjurdu od brat-bratu 150 kila!
MALO EX-YU POLITIKE
sačuvaj bože, ja sam mislio da je u toku božićni post? post počinje 40 dana pred božić koji "pada" 07.01. dakle 40 dana ranije je... 28.11.? i tek dok to razmišljam proleće mi kroz glavu kao kuršum stravična istina: za vreme ka-pe-jot su se uvek klale svinje na dan republike, čuveni svinjokolj, topljenje čvaraka, prženje šnicli, mlevenje kobasica i usputno rakijanje. kapiram da je to "u inat" crkvi i vernicima, bogu i svim ostalim ne-Partijskim autoritetima. - kad počinje post? - 28-og. - e a mi ćemo da ustanovimo "tradiciju" da je najveće klanje i krvavljenje baš 29-og! hah! (???)
obrni-okreni na ovim "domaćim" prostorima uvek svinja izvuče najdeblji kraj, bilo i biće.
MALO MATEMATIKE, SAMO ZA NAPREDNE :-)
tu izlazim iz magle i idem par km po 4'30'' dok uspevam da dišem ma 5-5. pet koraka udisaj pet koraka izdisaj, nastavljam tako i po keju, s tim da mi ritam pada na 4'50''/km jer je trava džombasta a zemlja klizava. nisam nikada istovremeno gledao (pažljivo) u pulsmetar i razmišljao o disanju, da bih mogao da napravim uporednu tabelu kojem pulsu odgovara kje "rastegnuto" disanje. jer pri tih 125-130 otkucaja laganog trčanja verovatno dišem 4-4 (koraka) dok ne razmišljam o disanju, ali ako se skoncentrišem da udišem duboko i najsporije što mogu onda je to malo ređe. to jest SKORO najsporije, jer uvek možeš "još jedan korak" no ne želim da trčim sa nekim izbečenim davljeničkim izgledom i osećajem astmatičnog gušenja, ne želim da napravim i od ovoga teški mazohizam nego da ispitam granice normalnog. dakle to igre za zaintrigirane trkače, pokušajte da dišete što sporije ali dovoljno sporo da vam deluje da tako možete nekoliko km. pa, bar dva kilometra takvog trčanja (neprekidnog!) bi bio minimum da bi shvatili "igru". jedino što sam povezao (broj uz broj) je bilo kada sam trčao ka manastiru Lelić, onda sam na pulsu od oko 148-150 uspevao da dišem na 4+4 koraka a frekvencija mi je uzbrdo bila oko 80-85 koraka u minutu, pretpostavljam, neka bude 83+83=164. dakle nekih dvadesetak udisaja/minut. ovih današnjih 5+5 uz lenju frekvenciju od 85-88 (?) bi bilo negde oko 172/10 = nekih 17 udisaja/minut. ček dok sam raspoložen da odgonetnem kolika je neka krajnost... dakle da bih disao sa 30 udisaja/minut to bi bilo u jednoj sekundi (3 koraka) udisaj i u drugoj izdisaj, a da bih pri frekvenciji 90 dvokoraka/min tako disao morao bih da trčim jako brzo, verovatno intenzitet hiljadarke ali sigurno ne trke na 3km ili 5km. dakle 30-ak udisaja mi je dovoljno za intenzitet vo2max. ne znam kako se sve ovo uklapa sa naukom i teorijom.
e sad ovo nekako treba poslati mejlom...
06 prosinca 2009
nedjeljni komentar (Dž. Š.)
Oj tugo jesenja... Zimska? Došlo je, znate, do promene izmenjenog plana! Jer je danas bilo ne-kišno. Nešto malo izmaglice (a.k.a. «rosulja» iliti «sipulja») no ništa strašno. A druga strašna i užasna stvar je da sam već par dana osećao nešto ružno iza leve pete, od onog trčanja sa Lolom od 9 km/h. Valjda mi predugo traju koraci kada toliko sporo trčim, ili šta već, mada je čudno da mi od šetnje i pešačenja ništa ne fali a da bi mi falilo samo od pre-laganog trčanja? Ko će ga znati, no idealno mi je to danas natrčalo kao izgovor da bih mogao da se provozam. A treća stvar (već treća?) je bila da je u novinama pisalo pre par dana da je otvorena deonica asfaltnog puta Komanice-Rakari (e sad vam je sve jasno!) pa sam pomislio da kad se već vozikam a onda hajd' da vidim kuda ide to čudo od prečice... Onda je došlo do promene izmenjenog promenjenog plana jer šta ću se spuštati u Selo iz kojeg čisto sumnjam da ima izlaska (pa se vraćati nazad na glavni put kao Kreten) nego ću ja fino ići u krug Glavnim Putem i pratiti ako se pojavi neko novo uključenje/isključenje ka Tom Selu. I naravno napravim čitav KRUG oko tog sela i nigde na glavni put ne izađe nikakav Novi Misteriozni Glanc Glancijati Crni Asfalt! ZNAO SAM!!! Sav srećan što sam nadmudrio lažove iz vladajućih stranaka i lokalnih novina, vratio sam se kući (ne-)obavljenog posla. No lepo sam se provozao, ko zna koliko će još biti dana u kojima se UOPŠTE može voziti napolju a da se vratiš kući suv i ne-smrznut... Sporija Polovina je četvrti dan za redom otišla na trčanje i tako nakon 7, 7, 7, otrčala po keju 9km, gotovo da je napravila Breakthrough! (ko ne zna šta je to - neka pita Janka). Usput sam video desetak SOKOLA, hehe, opalo je lišće i sada se vide kao na dlanu. Tako sam nakon jučerašnjih lagano pretrčanih 21km (puls oko 130 uzvodno i oko 126 nizvodno za prosečan ritam od 5'/km) danas lagano proveo TRI SATA na bicikli, a s-t-r-a-t-e-š-k-i nisam pio mnogo vode usput da bih se izmerio na vaZi sa što manje KG prilikom povratka i imao alibi da otvorim DVA piva, ooooooojjjjjjjj.... Sad će mi opet Agata Kristi od moje lepše polovine reći da uopšte ne pravim tipčane greške (greške pri tipkanju) pa mi niko neće verovati da sam Mrtav Pijan, a kako ne bih bio kad sam popio KILO piva??? Tako ja pišem ono u šta želim da verujem, a prijatelji čitaju ono u šta ne žele da veruju. Eto. U međuvremenu sam pokušao da ostavim komentar kod muriks-a (znate ono: asteriks obeliks muriks) no on je postavio filtAr da mu svi moji komentari odlaze na moderiranje, valjda zna dečko da sam non-stop mrtav pijan pa ne želi komplikacije na svom blogu. No zato mi je kod andreja prošao komentar, a kako je andrej jedan jako lijep i jako fini dječko (a tek što je jaaaakkk), ja kod njega sve pišem PRIJE nego popijem pivo, dok još znam o čemu pišem. Pošteno. Mada ja imam duplo više kose od svih ovih ostalih blogera zajedno :-)
I sad je ostalo da vidim kako ću da smislim ovaj PLAN, da sve to deluje logično. Nakon tri sata pretežno lagane vožnje mauntin bajkom, teško da bi iko normalan trebao da uzme dan odmora. Dakle (nisam bar pet zadnjih rečenica započeo sa «dakle») sutra ujutru ću napraviti novi plan iliti DO-plan (kao do-datak) u kojem ću probati da se izvučem iz ove pat pozicije. Možda ono putovanje u SELO spase stvar, a ako me ne bude ništa žuljkalo u levoj peti - sve je moguće. Mada bih nekako najradije izbegao dugačko vozanje u kolima. Bumo već neš' smislili. Da odem autom do Kaone??? Imam na 28km od kuće taj Prevoj koji se nalazi na 745m visine, odatle bih se Ladno vratio nazad za dva i po sata, a kako imam dosta nizbrdica onda bih relativno malo opterećivao ove bolne tačke. Naime (nisam bar 10 rečenica započeo sa «naime»??? Ali je skoro svaka druga počinjala sa «mada, » ili sa «no, » to se zove život u preokretima! skraćeno Ž.U.P.) ne boli me nijedno koleno ni kuk, nemam problema sa ligamentima ni sa zglobovima. Samo su mi tetive od pamuka. Imam hronični multi-tetivitis. Sve će se vrlo lako samo-odlučiti vremenskom prognozom i situacijom na terenu. Ujutru ćemo (sa 90% verovatnoće) na kraću šetnju od oko pola sata - sat (puuuuno kraće nego jutros) a posle toga ću ili na trčkaranje ili na odmor. U slučaju kiše i simultane želučane nervoze (čitaj više kafe a manje strpljenja) ću odmah ujutru na trčanje jer mi deluje da više ne osećam nikakav problem u peti, no to je možda i zamaskirano time što sam popio KILO piva? Uglavnom (nisam bar 15 rečenica započeo sa «uglavnom»???) shvatio sam da bez PLANA nema ništa, i da je svo ovo ratovanje sa kilometrima i litrama (krvi? znoja? suza? piva?) puno teže kada nemaš Plan. Pod hitno moram napraviti detaljan Plan. Želim da napredujem, da se osJećam profi! Joj počeo sam opet jekavicu, evo hvata me, znao sam da će me kad-tad, ipak, jer kilo je kilo, a ja amaterčić siroti... Idem da pišem neke romane i pripovetke za veliku decu, jer me mala deca više ne razumeju, pa ću vas za par TJEDANA (joj počeo sam i čist Hrvatski, gotov sam, propadam u vrtlog sjećanja i tlapnji) zatrpati sa par kilobajta fresh gluposti, ma ajmo najbolje u foteljku na nedjeljnu dremku!
05 prosinca 2009
ideje, i strahovi od istih
valjda svi mi sednemo posle treninga da se malo odmorimo, a ja odmah u krilu počnem nešto da kuckam :-) šta ima novo - pa najnovije je da je došlo do male promene plana (već???). jer naime ukazala se mogućnost da će neko u ponedeljak "ići u Selo" koje je sa one strane Divčibara, pa se tako otvara pod-mogućnost da do negde odemo autom pa se vratimo peške ili trčeći, odnosno da do negde otpešačimo ili otrčimo pa da se vratimo kolima. ili već koja god kombinacija, kolima do negde i od negde a dok taj neko završava pos'o u selu a mi da se po planini trnde-mrnde. dakle(m) sad je postala glupa ideja da danas otrčim nešto "malo kraće" a sutra nešto "malo duže" jer onda mi taj ponedeljak dolazi na umorne noge. tako da sam ad-hoc promenio plan i danas otišao na nešto duže, da bih sutra otrčao nešto kraće + eventualno otpešačio nešto dugačko. jer je nedelja a nedeljom se, zna se, ide dužina... tako će se prvi delić plana okončati u ponedeljak pa će onda taman drugi deo ići sreda-nedelja da bi onaj treći deo išao utorak-nedelja. i odjednom se ukazala magično-perfektna šema početka godine, kakvu ni sam Bog Treninga ne bi mogao tako maestralno da smisli: 5 dana treninga - 1 dan odmora - 5 dana treninga - 1 dan odmora - 6 dana treninga. nemam reči... a ja mislio da sam talentovan za matematiku. i da ne bi' tog putovanja u Selo, ništa od svega. sad još preostaje da se to zaista i desi, a ne da nam neko teatralnim glasom u ponedeljak saopšti "u Selo se ipak ide sutra, u utorak!". e to bi bio težak udarac za domaću nauku i sport. no sada brzo MENJAMO TEMU!: uvek mi je bilo zanimljivo da istražujem granice mogućnosti, strpljenja, izdržljivosti, i upornosti.
baš me danas nešto kopkalo kako bi to izgledalo da moram da trčim svaki dan po 21km. u nekoj fantastičnoj priči, gde će mi neko ponuditi Spašenje Sveta kao nagradu, mogućnost da više nema idiota budala i glupaka, prevaranata i ubica. ulog je da pretrčim 21km svaki dan, i za godinu dana Svet će postati Raj. naime treba mi neki vrhunski stimulans, jer čak i da mi neko ponudi milion miliona miliona miliona dolara, pa šta ako mi neki dan prdne da se vozim biciklom ja ću reći - izvin'te ali ja odoh malo da se provozam, šta ću kad sam rođeni nihilista - radije bih da me pamte kao onog što je na domak cilja rekao doviđenja, nego kao Onog Što Je Zaradio Milion Miliona Dolara. meni je nekako uvek slađe pokazati srednji prst, kad god sam pod lupom preterane pažnje. valjda zato što sam tako vaspitan i ogajan kao neko ko nikada ništa neće uspeti... pa onda bar da im pružim to zadovoljstvo da su bili u pravu, da su nepogrešivo znali šta su napravili i rodili. to dođe i njima kao neka kvalifikacija, kao neki epitaf. šta ste napravili - ništa - samo Onog što je prodao dušu đavolu, bbbuuuaaahhhaaahhhaaa!
a ta priča, ta mašta počinje puno godina ranije: oduvek mi je bila intrigantna (biram reči) ideja da pronađem nešto što je na samoj granici izvodljivog. i onda sam smislio - KRUG NA DIVČIBARE. kao li bi to izgledalo da pokušaš da ga prođeš preko cele godine, svaki dan po jednom? mogućnosti su biciklom i peške naravno. jer ako je sneg i led, ne možeš voziti. kreneš malo biciklom, pa guraš po snegu, pa guraš i nizbrdo ako je led, pa kad dođeš do čistog puta onda opet malo voziš, pa se smrzneš, i tako svaki dan... zanimljivo? ta staza prelazi na dva mesta preko 1050m nadmorske. valjevo je na 180m, a krug ima između 75km i 90km, i nekih... 1400m uspona i spusta, manje-više, zavisi od varijante trasiranja. zima je predugačka i velika razlika je između "dobre" i "loše" zime, hej pa ovo zvuči kao "dobar i loš holesterol" :-) onda bi početak bio negde u januaru, kažu da na Božić valja sve započeti pa kako se srpski Božić još uvek praznuje sa 13 dana zakašnjenja 07.01. eto idealne prilike (izgovora?) da umešamo i Boga (ni krivog ni dužnog) i da odredimo dan starta i cilja. ostaje nam veći deo zime na početku no zbog odmornosti i euforičnosti logično je da se najteže otalja na početku. tako nam ostaje za kraj MANJI deo zime, pa bi videli kako bi to izgledalo u realnosti. da li bi napadao sneg u novembru i zagorčao nam život, učinio nam preostala dva meseca najtežim iskušenjem od svih 12 meseci? ili bi nas klima počastila toplotom kao ove godine i elegantno nas propustila do cilja uz tek par mokrih i prohladnih izazova? glupo je kad nešto preterano zavisi od "više sile" ali takav je izazov idealan, bitno je da nije unapred proračunat. ljudi moji, to bi bio težak zadatak. ako ga ideš svaki dan biciklom, taj krug bi trajao 3.5 do 4 sata leti, a na mtn bajkovima i do 5 sati po mokrom i hladnom vremenu. to unapred daje prosečan tempo od 4 sata po krugu što bi do kraja godine izašlo na skoro 1500 sati!!! i na 365*80 = 29000km? auffff...
slično tome, lagano prekaskanih 21km ne zvuči preteško, a i pomisliš "pa valjda bih se utrenirao, zaboga??". pa, da i ne? trčanje je puno teže od bicikle jer kada na bicikli napravim lagani trening ja sam za sutra ODMORAN, dok je trčanje uvek trčanje i laganih najlakših 21km može da zamori i više od brzih 21km jer si proveo dva sata na nogama umesto sat i po. šta ako se pojavi neka povredica? trčanje je 100 puta surovije od bicikle, tu nema odmora "u hodu". svaka povreda danas je duplo strašnija sutra i tu nema povratka, ništa se ne leči samo od sebe. tako da bi ta ideja o nekom iole zahtevnom trčanju 365/365 visila o niti krhkog zdravlja tetiva i ligamenata, i niko ne bi mogao da kaže kako bi 90% sigurno mogao da ispuni takav plan do kraja. jer jednom kad ti lekar kaže "dve nedelje odmora" možeš da ga poslušaš, ili možeš da napraviš od sebe invalida i da nakon još par dana opiranja legneš u gips na pola godine.
dakle da učinim predugačku priču manje predugačkom, na biciklistički izazov bih pristao jer smatram da mogu da se izborim sa tim teškoćama, dok na trkački izazov ne bih ni pristao jer sam svestan da vrlo malo zavisi od mene a puno više od drugih faktora na koje ne mogu da utičem, a baš ta nemogućnost da utičem na "druge faktore" je ono što me frustrira u trčanju, pa bi mi poslednja stvar bila da od toga pravim sebi godinu-dana-dugačak izazov.
ostaje još pitanje da li sam dobro odredio odnos između trčanja i biciklizma.
da li je realno posmatrajući (?) jednako teško
1) voziti svaki dan 80-ak kilometara kroz planine i
2) pretrčati 21km?
jerbo ovo drugo daje 7665km za godinu dana, koliko je to ustvari? nisam nikada proveo godinu dana trčeći a ne vozeći biciklu, a najviše sam u godini pretrčao 3730km. s druge strane stoje onih strašnih 1500 sati na bicikli, a ako sam najviše u godini prevezao (tada nisam brojao sate ali...) 22000km / ~28 km/h = ~800 sati, pa eto onda i jedan i drugi izazov ispadnu DUPLO od onoga što sam ikada uradio? šteta što je život samo jedan, jer zaista je blesavo celu godinu života, pa bila ti 30-ta ili 50-ta, provesti u takvom zahvatu? a da smanjim ideju na mesec dana? (grom iz vedra neba, ideje koje ti promene život, stvari koje te zauvek izmene). ljudi plašim se...
dakle da učinim predugačku priču manje predugačkom, na biciklistički izazov bih pristao jer smatram da mogu da se izborim sa tim teškoćama, dok na trkački izazov ne bih ni pristao jer sam svestan da vrlo malo zavisi od mene a puno više od drugih faktora na koje ne mogu da utičem, a baš ta nemogućnost da utičem na "druge faktore" je ono što me frustrira u trčanju, pa bi mi poslednja stvar bila da od toga pravim sebi godinu-dana-dugačak izazov.
ostaje još pitanje da li sam dobro odredio odnos između trčanja i biciklizma.
da li je realno posmatrajući (?) jednako teško
1) voziti svaki dan 80-ak kilometara kroz planine i
2) pretrčati 21km?
jerbo ovo drugo daje 7665km za godinu dana, koliko je to ustvari? nisam nikada proveo godinu dana trčeći a ne vozeći biciklu, a najviše sam u godini pretrčao 3730km. s druge strane stoje onih strašnih 1500 sati na bicikli, a ako sam najviše u godini prevezao (tada nisam brojao sate ali...) 22000km / ~28 km/h = ~800 sati, pa eto onda i jedan i drugi izazov ispadnu DUPLO od onoga što sam ikada uradio? šteta što je život samo jedan, jer zaista je blesavo celu godinu života, pa bila ti 30-ta ili 50-ta, provesti u takvom zahvatu? a da smanjim ideju na mesec dana? (grom iz vedra neba, ideje koje ti promene život, stvari koje te zauvek izmene). ljudi plašim se...
04 prosinca 2009
Fwd: [s-ok] priča o izgubljenom maratoncu
ima jedna priča...
koju sam odavno pisao, pre par godina...
(stoji na posebnom blogu - toliko mi je draga?)
no ovih dana sam je malo popravljao, dovršavao...
tako da, ko god je nije ranije čitao, pogodio je odmah pravu verziju...
oni pak koji su je već čitali, neka je prekopiraju i sačuvaju za duge tihe božićne večeri...
dakle sledi... moj poklon svima vama za 2010 :-)
"Priča o izgubljenom maratoncu"
UVOD
To veče pred maraton krenuo je u kratku šetnju, tek onako da malo oseti miris tog grada u koji tako retko dolazi, i koji nikada ne bi bolje ni upoznao da nije tog maratona koji se održava svake godine u isto vreme. Par puta je baš tuda znao da zaluta kada je bio na proputovanju, i nikada mu nije bilo jasno kako izvesne ulice, za koje je bio siguran da vode baš tamo gde i on treba da prođe, vode u neki sasvim drugi smer, i kako mora da se vraća nazad pitajući prolaznike za pravi pravac, svo vreme ne shvatajući gde je pogrešio u nekoj svojoj intuitivnoj navigaciji. Prolazeći baš jednom od tih ulica koje su znale da ga odvedu na pogrešnu stranu, video je štand sa knjigama. Klasična postavka za takvu priliku, sve samo jeftino štivo bombastičnih naslova koji na izgled imaju najbolju prođu. U masi jednoličnog šareniša, ako se takav opis ne protivi logici, pažnju mu je privukla jedna knjižica koja je očigledno bila već dobrano izlistana i vrlo polovnog izgleda. Neko šturo objašnjenje na zadnjoj korici, koje kao da je neko na brzaka sročio pod prisilom, objašnjavalo je da se tu radi o nekakvoj jeftinoj psihologiji ili parapsihologiji, e sad da li je to bila polu-naučna knjiga ili roman, nije se ni moglo odrediti. Počeo je da je na brzaka prelistava otpozadi prema napred ne bi li na osnovu strukture, poglavlja, odredio o čemu se radi. Shvativši pogrešno da se ipak radi o romanu, odlučio je da je uzme. To je obećavalo manje zamarajuće trenutke, jer kako u jeftinoj hotelskoj sobi nije imao televizor, morao se nečim zabaviti to veče pred maraton, nečim drugim od šetnje jer se već i previše našetao zadnjih dana.
1. POGLAVLJE
Odmah na početku ga je zainteresovao sadržaj knjige. Radilo se o tome da je navodno moguće meditacijiom umnožiti svoj doživljaj sveta i svoja osećanja, da je moguće sebe poslati na razne strane odjednom, i da je tako praktično moguće postojati na više mesta paralelno i istovremeno. Sve to je navodno bilo moguće uvežbati, da kažem utrenirati, i autor je delovao ubedljiv u svojim tvrdnjama da se ispravnim tehnikama učenja to spektakularno i neverovatno umnožavanje svojeg unutrašnjeg bića može postići u rekordno kratkom roku. "A šta ako bih to mogao da uvežbam večeras, i da pokušam da primenim sutra na maratonu?" bilo je prvo što mu je palo na pamet, a to se naravno jedino i uklapa u naša očekivanja i poznavanje glavnog lika. Nije on, naime, bio takav tip kome bi palo na pamet da udesi da jedno njegovo Ja trči maraton a da za to vreme njegovo drugo Ja na primer nađe švalerku, ili da igra neku lutriju ispred trafike, ili da uradi nešto nedajbože moderno, poput celodnevnog lenčarenja. On je doputovao zbog maratona i maraton je bio jedina ideja koja ga je zaokupljala, to je bio njegov smisao života, ne samo tih dana, i sve druge misli su se vrtele oko toga, sve je bilo u službi tog dugačkog, predugačkog, trkačkog emotivnog psihološkog i strastvenog projekta.
2. POGLAVLJE
Kako je dalje čitao knjigu, čitao ju je i shvatao kao da je napisana baš za njega, baš zbog maratona, baš za sutra. Svaku ideju je odmah prenosio direktno u okruženje trčanja, svako objašnjenje je tumačio u smislu sutrašnje upotrebe. "Ako je to uopšte moguće, ako provalim sve cake, ako uspem da dođem dotle da ovo sve postane realnost... kako bi to moglo da izgleda? Da krenu, možda, dvojica Mene, jedan onako kako uvek trčim maratone, oprezno i lagano, a drugi da jurne kao lud pravo sa starta, pa da vidim koji će bolje proći? Ionako mi uvek svi govore da trčim kao baba i da bih mogao puno bolje ako bih zagrizao sa starta malo muškije." Već je kovao planove, gubio se maštajući o mogućnostima koje bi dobio ako bi nekim brzim tehnikama savladao tu neverovatnu nauku, nadri-nauku, ma nije bitno šta, samo da je moguće... "Ma šta dvojica, ako to dobro razradim, uđem u fazon, idemo trojica! Jedan neka krene super oprezno, laganica, i baš da vidim koliko bi mogao tako odmoran da jurne drugu polovinu, ili recimo da se čuva za poslednjih 15-ak kilometara i onda da raspali taj zadnji sat vremena, da ga odvali kao životinja, kao supermen! A drugi neka ide regolare, ipak, da se ne izgubim(o) u eksperimentima... a treći neka rokne sa starta!" Već se naziralo kuda sve to ide, mada nije baš ni bilo puno mogućnosti - zar se naime nije moglo se ovo i predvideti, već od trenutka kada je nekome poput njega dopala u ruke knjiga poput ove?
3. POGLAVLJE
Zaspao je već kasno u noć, u glavi mu je hučalo i bučalo od na brzaka zbrčkanih planova i maštarija, od pomešanih nesigurnosti i sumnjivosti raznih opcija; deo njega se već tresao od uzbuđenja, da ne kažem straha, pred kompletnim poduhvatom koji je imao toliko šansi da se ostvari koliko i zamki u koje se može upasti. Zamislite jednog običnog vojnika, koji je od malih nogu gledao ratne filmove i divio se velikim komandantima, koji je u maštanju želeo da komanduje divizijama i da vodi velike bitke, i kome su odjednom PAF! dali glavnu ulogu u nekom Ratu Zvezda, i koji nema pojma kako će on, mali običan pion, sada odjednom raspolagati tolikim odlukama, sudbinama, i čija će odgovornost, osim vodjenja velike interplanetarne bitke, ujedno biti i pisanje neke sledeće istorije sveta. Baš je tako u sebi drhtao naš junak, jer sutrašnji maraton je za njega bila najveća bitka koju je mogao da zamisli, najveći poduhvat za koji je bio sposoban da se spremi; od svih mogućih stranica istorije koje su bile u dometu njegovih razmišljanja i sposobnosti, ovo je bila najzanimljivija najvažnija i najdalja, ona poslednja na listi dostupnosti i dohvatljivosti. Možemo reći - njegov najveći zalogaj. I kao da taj zalogaj nije bio dovoljno veliki, on se upustio u umnožavanje istog, u utrostručavanje svojih planova. Jedan Ja će krenuti ravnomerno, Drugi Ja će krenuti malo lakše i pokušati da tako brzo odjuri drugi deo da će to delovati kao crtani film, a Treći Ja će prema savetima svih mojih prijatelja da jurne sa starta i da pokuša da tako izdrži do cilja. Uvek su mu govorili da je kukavica, da treba da zagrize. Eto prilike! Pustiće jednog od trojice da zagrize, pa molim lepo, ako taj Treći i polomi zube još uvek će preostalih dvojica stići do cilja bez problema? Kako će sve to izgledati, pojma nije imao. Kako će on skakati iz glave jednog u glavu drugog, iz kože trećeg u kožu prvog, iz nogu drugog u noge trećeg? Avaj. Sve je delovalo tek kao mala mentalna vežba, emotivna igrarija, a ne kao nešto što se zaista planira i što se stvarno može dogoditi...
4. POGLAVLJE
Kada se probudio, to jutro pred maraton, u prvom trenutku se uopšte nije ni setio noćašnjeg bdenja i kovanja paklenih planova prema saznanjima iz nove knjige. No nakon samo par sekundi pogled mu je sa stonog radio-budilnika skliznuo na knjigu koja je ostala zatvorena ali sa olovkom uglavljenom na najvažnijem mestu, i kao opržen nekim vrelim vazduhom skočio je u krevetu u sedeći položaj, zgrabio taj dragoceni predmet sa obe ruke i raširio ga u krilu. Uh, sada bi želeo da sve pročita iz početka, da sve proveri još jednom, ali znao je da mora na doručak, da mora da prati neke unapred određene šeme i ritmove, da ta knjiga ma koliko mu bila opsesivno zanimljiva mora da sačeka dok on obavi neke važnije stvari, i nevoljno ju je odložio nazad na sto. Legao je na leđa, okrenuo se tako da mu glava pada sa kreveta prema podu i podigao noge na zid. Ostao je tako nekih par minuta, čvrsto ubeđen da mu takav ritual obavljen nekoliko puta uoči maratona jako pomaže u odmaranju nogu. Za to vreme, u knjizi koja je stajala zatvorena na polici, u tekstovima koje sada nije mogao da vidi, slova su se jurila u krug, vikala jedno na drugo, reči su se izmenjivale među sobom, čitavi paragrafi su nestajali sa strana i pojavljivali se na drugim stranama, sve je delovalo kao akcija nekog kompjuterskog virusa na štampane stranice, i knjiga je postajala skroz drukčija od one koju je on sinoć pročitao! Uputstva su se menjala, svi tekstovi kao da su se ažurirali na dnevnoj osnovi, možda prema astrološkim, bioritamskim, ili već prema ko zna kakvim drugim tajnim pravilima, a da to nigde nije bilo naznačeno u predgovoru knjige!? Ko zna šta bi danas čitao onaj ko bi je jutros kupio, za razliku od našeg junaka koji ju je kupio sinoć i već je skoro naučio napamet...
5. POGLAVLJE
Već dok je trčkarao prema startu osećao se malo čudno. Nije to ni kao da ide sâm, nije bilo ni kao da ih ima više, nego nešto između. Trčkarao je lagano se zagrevajući sa još par ljudi, i kada bi ga neko nešto pitao, odgovori su iz njega izlazili spontano, ali kao da se nekoliko ljudi unutra u njegovoj glavi takmiči koji će prvi odgovoriti, i kao da nije imao kontrolu nad tim mislima. Na pitanje da li je spreman, pomislio je da jeste, a istovremeno je pomislio da je ipak malo umoran jer se nikada naročito ne odmori pred trku, i još se setio da ima neko naizgled bezopasno istegnuće no koje će ga prisiliti da ipak trči oprezno (planirani zadatak za onog Trećeg, ali o tome ćemo kasnije), i kako je zinuo da kaže da je onoliko spreman koliko je već uobičajeno za jednu eto prosečnu trku, iz njega je izleteo uzvik da ga boli noga i da ne zna šta će, i da se nada da mu se to neće pogoršati... i razgovor se skroz izvan plana i namera dalje nastavio u pravcu povreda, koga šta boli, ko je šta istegao, ko se od čega koliko dugo lečio i tako dalje. To se ponovilo još par puta, ta neka brzopleta takmičarska zbrka između nekoliko paralelnih misli, no to je pripisao uzbuđenju pred trku i nije se oko toga nešto naročito zabrinuo niti je to analizirao kao što bi bilo uobičajeno u nekim drugim mirnijim okolnostima. Trčkaranje je sveo na minimum, tek da bi zadržao minimum zagrejanosti u mišićima, da ne bi krenuo "na hladno". Bio je svestan da mu silan obim treninga predstavlja izvestan limit, svojevrstan osigurač preko kojeg neće moći, koji mu osim mogućnosti na trci ograničava i dužinu zagrevanja. Odmoran i živahan kao nekad, uobičajeno bi raspalio i nekoliko ubrzanja, no danas je pri svakom koraku osećao bledu senku zamora, onaj trag tromosti koji mu je unosio strepnju u predmaratonsko raspoloženje, i bio bi srećan da otrči svih tih obaveznih 42km i preko toga još samo onoliko koliko mora, ni metra više. Proporcionalno svojoj ne-odmorenosti pred trku, potkresivao je drvo ambicija, granu po granu.
6. POGLAVLJE
Uh kako volim kada podrignem na startu, pomislio je. Neću biti gladan prva dva sata, a posle toga kada intenzitet koncentracije dosegne maksimum, onda mi više glad ne može pasti na pamet. Nikada nije mnogo ni polagao na te preterane prehrambene taktike. Ionako od svih tih koji nešto premnogo filozofiraju sa gelovima rastvorima i personalizovanim okrepama, većinu zakači poneki problem sa stomakom, a bogami mnoge saplete i proliv. Kako je najpametnije ne zaletati se sa starta, tako ne smeta ako se u stomaku još uvek nešto krčka u prvoj polovini trke. Kasnije kako hrana polako napušta želudac, dodatna energija ulazi u mišiće, a nakon obavljenog posla krv iz želuca ostaje na raspolaganju mišićima kada im je najpotrebnija. Tako je jednom zauvek presekao Gordijev čvor dilema koji mnogim maratoncima ne da mira do kraja karijere. Nakrkam se za doručak i ajd' zdravo, miran sam do cilja. Ako ugrabim koju kocku šećera usput, nije na odmet - ako ne ugrabim, bože moj, preživeću kao i svaki drugi put. Ni na trening nikada ne nosim hranu, znao sam da pretrčim 42km sa 0.5l vode u ruci i to je sve. Tako rekapitulirajući svoje strategije, uvek mu je brzo prolazilo vreme do starta. Nekoliko puta je stao da popravi pertle. Naizgled par milimetara je trebalo dotegnuti jednu, pa popustiti drugu. Kao da je imao hipersenzitivnu kožu koja je reagovala na najmanje promene. Da li je to bila prednost ili prokletstvo? Iako je sve podešavao po pet puta, opet mu se događalo da mu na svakoj drugoj trci utrne stopalo, dakle svo to fino podešavanje je bilo uglavnom uzaludno. Zašto mu na treningu nije nikada utrnulo stopalo? Svašta. Pa onda startni broj. Uvek je imao neke teorije. Stavi ga nisko da zaštitiš stomak. Pa ga opet zavrne stomak. Kasnije je shvatio da je to od dehidratacije a ne od vetra. Na treningu je možda i bilo od vetra, ali na trci se ide većim intenzitetom i uvek je zagrejaniji. Pa onda stavi broj na grudi gde i sav ostali svet. Ali onda je znao da ga zakačinje rukama, svaki put da palcem podbode donji ćošak od tog dosadnog komada papira. Pa ga je onda opsecao i skraćivao. Uveče pred trku, fino uzme makazice i ošiša ga sa svih strana. I još mu malo zaobli ivice. Bilo je tu rituala kao da se ide u ne znam kakve pohode, a ne na najobičniju trku. Pogledaj one Kenijce, kako zakače broj. Nakrivo, pa im visi, pa se otkači na jednom kraju, strašno. Još jednom je pogledao u svoje noge, da se priseti koje je čarape uzeo. Imao je čarape za suvo, za kišu, za moguću kišu. Prema patikama naravno, nisu bile ni sve patike za sve uslove. Tako da je to davalo stotinak kombinacija, no srećom njihov broj za trke se svodio na dvadesetak, a u poslednje vreme je zaključio da su mu određene patike najbolje za maraton pa je samo ostao izbor čarapa. No iz nekog razloga na ovaj maraton je poneo druge patike, alternativne. Kao, ove ne bi bilo loše probati na kiši. Ufffff, nervirao se, da li je bilo moguće da probam da trčim u tri para patika, prema onoj knjizi? Zanet u ta razmišljanja čuo je pucanj i jurnuo u svoju bitku.
7. POGLAVLJE
Mislio je da je pronašao pravu grupu u kojoj bi mogao da pretrči celu trku, mada se pod tim "cela trka" uglavnom misli na prvih 30-35km. No ta se grupa rastezala kao žvaka, pa se opet skupljala kao harmonika, pa se delila na sitne grupice, tako da se morao skoncentrisati na ritam i na licu mesta donositi odluke kojoj podgrupi se u kom trenutku priključiti. Mala greška sada, do kraja trke bi uz sve kamate narasla u tragičnu grešku. Totalno zaronjen u svoju koncentraciju nije se ni setio one ostale dvojice Sebe, koji su navodno trebali da startuju u istom trenutku kada i On. Negde na pola trke, sinula mu je ta misao kroz glavu, iznenada, pocepala je njegovu koncentraciju kao što munja cepa nebo. Šta sad? Gde? Da li? Zbrka, gužva, haos. Pa ja ne mogu ni samog sebe da podmirim sa ovoliko koncentracije, a kamoli trojicu! Da nisam zinuo više nego što sam mogao da progutam... No kao i obično, ubrzo je ostao sam, jer su se sve podgrupe i grupice raspale, i njegova pozicija odjednom više nije iziskivala previše koncentracije, pa je mogao je malo da zabavlja onom drugom dvojicom. Ionako nije bio siguran da li su oni uopšte krenuli na trku, s obzirom da je u trenutku samog starta mislio samo na sebe, da se tako izrazim. Ma naravno da su krenuli, dovoljno je bilo koncentrisati se "na sebe" jer na koliko se ljudi mogao potpuno skoncentrisati samo jedan čovek? Ipak ta knjiga nije govorila o nečem nemogućem, naprotiv. No sada više nije znao šta oseća. Da li oseća samo svoje probleme, ili simultano oseća u sebi svu trojicu, svih šest nogu, svih šest kolena, skočnih zglobova. Kakva gungula! Trčao je normalno kao da se ništa ne događa, iako mu je trnulo levo stopalo, bolela ga leđa, neko golicanje mu je zvrckalo u kolenu, u par mišića je osećao neke slabe grčeve. U istom trenutku je osetio glad i neku slabu malaksalost, kao da mu je ta koncentracija oduzimala dodatne energije, da ga je iscrpljivala više od onoga na šta je bio navikao. U jednom trenutku mu se činilo da mu pada tempo, u drugom času mu se činilo da ima snage da ubrza. Možda ja osećam sve, u jedan čas malaksalost onog koji je jače krenuo, u drugom času snagu onog koji me stiže otpozadi?
8. POGLAVLJE
Mahinalno se okrenuo i skoro daje odmah prasnuo u smeh! Zamisli tu foru da jedan za drugim trče tri ista klona, kao ona dva idiota u nekom američkom filmu što ih je glumio Švarceneger. Haha, cerio se tako trčeći sam, zamišljajući facu sudije dok u cilju krvnički sprintaju tri ista tipa, sa istim brojevima, u istoj odeći i patikama! Nenenenene, ovako ćemo: trebalo bi to nekako izvesti da ciljem prođe samo onaj najbrži. Ali avaj, koji? Da li sam Ja prvi, ili je onaj ipak odmaglio ispred, ili, s obzirom da trčim sâm, pa zaboga niko me ne vidi, mogu li ja malo napred malo nazad? Da vidim kako je onom napred, i kako je onom iza. Čak štaviše, Taj iza me najviše zanima, da vidim koliko mu je ostalo rezerve. Na kraju krajeva, pa zar njemu nije najlepše? - pola trke se samo zavitlavao i sada maže li ga maže, uh blago njemu! Primetio je kako je ubrzao. Hmmm, da li sam se ja ovo napalio razmišljajući o Onom koji sada maže pa sam se malo poistovetio s njim, ili sam možda nakratko uskočio u njegovu kožu? I šta sad, da sam ostao u svojoj koži, da li bih bio ispred? Kako mrzim ovaj maraton, jer su svake godine loše postavljene oznake! Da li ponekad prođem kilometre brzo zato što sam ubrzao, ili zato što je onaj iza ubrzao? Ili možda i onaj napred ne popušta? Hmmm to je već malo verovatno. I koji sam sad ja od trojice??? Jesam li se vratio na svoju poziciju? Na čiju Svoju? Bokte, da nisam ja od starta krenuo i trčao kao onaj Brzi? Kad malo razmislim, prošao sam kroz oznaku "pola trke" malo brže nego što sam planirao. Mislio sam da je vetar u leđa, no možda to nije bilo zato, možda je to bilo jer je onaj Treći namazao sa starta? Ili je to beše bio Drugi??? I koji Ja će proći kroz cilj? Ovo definitivno nisam ovako zamišljao. Pa ja sam se izgubio u gužvi svih Mene!!! Polako ga je obuzimao očaj. Ne, nego: polako ga je obuzimao sve veći očaj. Ne, nego: sve veći i veći očaj! Pa se onda kroz te oblake očaja iznenada pojavio tračak utehe. Pa šta, neka sam ga ja istrčao, ostao čitav i u jednom komadu, i šta je mene sad briga za detalje? Eh, ali zar u tim detaljima nije bila sva draž, zar to nije bila poenta svega: ta veličanstvena zabava, ta trka u trci, igra u igri, nadmetanje u okviru onog pravog nadmetanja? Već ga je bolela glava od sve te kombinatorike i od tolikog mentalnog naprezanja. Osetio je olakšanje kada je prošao kroz cilj, totalno otupeo nakon što mu je postepeno splasnuo višak strasti, razmišljajući o vremenu koje je semafor pokazivao. Imao je dosta brže vreme od onog se kojim se već bio "pomirio" pre starta, svestan svoje forme i lakog zamora, ali je istovremeno osećao da je mogao da celu trku otrči još brže, još jače, i to osećanje mu je odmah pod kožu ubrizgalo izvesnu dozu nespokoja, neke blage potištenosti.
9. POGLAVLJE
Dok je lagano hodao nazad prema hotelu, nije imao pojma šta da misli. Da li da bude zadovoljan ili ne. Istrčao je dosta bolje vreme od onog za koje je mislio da je bio spreman. Ali je istovremeno shvatao da je došao u cilj sa toliko zalihe koliko je bilo više nego dovoljno da popravi svoj najbolji životni rezultat. Retke su priike da se to dogodi, i gorak je ukus u ustima kada se shvati da je jedna od tih prilika nepovratno prošla. Ipak ovaj bol, koji ranije nije tako jako osećao, donekle ga je onespokojavao. Šta sad, šta je ovo? - pitao se. Imao sam onaj problem, i onaj drugi, a ovo kao da je nešto novo. Valjda će proći. Bitno je da ne oseća nijednu od onih starih boljki i slabih tačaka. Planirao je da čim se istušira, da se baci na ponovno iščitavanje one knjižice. Ko zna šta se tamo još može ukapirati između redova, ko zna kakve se skrivene tajne mogu otkriti. To možda bude kao ponovno gledanje nekog filma. Tek kad znaš da će onaj nakraju da uradi ono, shvatićeš da je to planirao kada je na početku rekao ono i kada je nagovestio ono drugo. Odjednom sve bolje shvataš. Jer je režiser celo vreme sve to znao, i naravno da je od početka pleo mrežu prema tome šta će da se desi na kraju. Baš je glupavo kada dođeš u situaciju da tako iščitavaš spostveni život, od pozadi! Završio sam trku, mislio je, a da ne znam ništa o onoj dovjici. Nemam pojma čak ni da li su krenuli, a kamoli kako su završili. A pazi da ih ne izlistaju u službenim rezultatima, sa sve prolaznim vremenima. Hehe, baš bi to bilo zgodno, ali je za žalost nemoguće...
MEĐU-POGLAVLJE (da, ima i toga, da se dobije na vremenu)
Ima jedna stvar, meni zanimljiva. To je da dok pišem ovo, ni sam ne znam kraj. Nije ono u fazonu da sam sve smislio u glavi i samo treba da otkucam, pa kako je kucanje dosadan i tako prizeman rutinski put, a ja odugovlačim i mrzi me da toliko pišem o nečemu, čemu znam i kraj i svaki detalj usput. Nego, ja pišem, i na momente se zapetljavam a na momente se čudesno ispetljavam, i svo vreme se pitam kako ću izvesti ono poslednje najveće ispetljavanje kada bude sve trebalo da se koliko-toliko logično i prihvatljivo završi. Pa, da vidimo...
10. POGLAVLJE
Istuširan, polu-zadovoljan, i sve više umoran, bacio se na krevet glavom prema sredini sobe i prilepio tabane na hladan zid. Mmmmmmm kako prija, kako hladi ovaj zid. Tako će ostati nekoliko minuta, sa nogama podignutim na zid i savijenim u kolenima. Opet onaj isti položaj od pre trke. Dohvatio je knjižicu i počeo da je prelistava. Našao je u sredini neko poglavlje za koje je bio siguran da ga je sinoć preskočio. Ovo, da je bilo ovde, i sve ovako velikim slovima, a da ga nisam video - ma nema šanse. Ili sam pukao načisto. Ili sam bio toliko umoran... Ma bio sam umoran sto puta pa sam video šta mi se nalazi pred očima, umoran nije isto što i blesav ili ćorav. Čitao je to poglavlje o tome kako se u vreme udvajanja treba koncentrisati na te različite pod-ličnosti, kako se iz jedne prelazi u drugu i kako se vraća nazad. Aaauuuuu... pa ja ovo nisam imao pojma... I dalje je pisalo šta da se radi ako se zaluta u jednu ličnost, kako da se na vreme vrati u onu pravu, jer završetak seanse u drugoj ličnosti može da donese bespovratne promene do kraja života... Aaaaaaauuuuuuuu pa ja ovo nisam video, ja ovo nisam pročitao... Pa znači, kada sam tamo osetio onaj umor i kada sam se pitao kako je onom što je brzo krenuo, dakle u tom trenutku ja sam ušao u tu drugu ličnost? Pa da li sam se vratio, da li sam završio kao Ja ili kao taj Drugi ja? Grozničavo je leteo očima gore-dole i napred-nazad po tekstu i tražio još neko uputstvo, još neki nagoveštaj, neki trik, da prepozna sve putanje svojih misli za vreme trke, sva ta osećanja, sav taj lavirint koji mu je već polako bledeo u sećanju. Istovremeno se napinjao da se priseti svojih osećaja sa kraja trke, pokušavajući da odgonetne koji je od trojice završio trku "kao JA" i tako nastavio da živi u ovom umornom telu. I još je pisalo kako se na kraju uz par pitanja samom sebi može pronaći odgovor na dilemu da li je sve u redu, da li je prava ličnost završila putovanje ili je negde zalutala, zauvek izgubljena. To "zauvek izgubljen" ga je tako ošinulo i užasnulo da se sav naježio i stresao. Odvojio je noge od zida i navukao čarape. Mora da sam se nahvatao neke zime po onoj kišici jutros, pomislio je.
11. POGLAVLJE
Prolazile su nedelje i nedelje. Čitao je poglavlja i poglavlja one iste knjižice. Uvek mu se činilo da nailazi na ponešto što ranije nije pročitao, iako je bio siguran da je svaku stranicu propustio kroz ruke bar nekoliko puta. Kada je nije čitao, on je o knjižici razmišljao. O svim tim mogućnostima, o svim tim igrama. O svojoj trci. O sebi, o nekom drugom sebi, nekom starom i nekom novom sebi. Setio se jednog događaja: jednom ranije, početkom godine, napisao je prijatelju pismo i umesto uobičajenog potpisa je sastavio malo zaglavlje: prvo se potpisao, pa je ispod stavio godinu i mesto svog rođenja, a ispod toga je stavio tekuću godinu i mesto gde trenutno živi. U smislu: tu sam počeo, a ovde sam stigao. Prijatelj mu je rekao da skloni to zaglavlje ubuduće, da ne izaziva sudbinu. Prvo nije shvatio šta je prijatelj mislio, a onda mu je sinulo, iako je trebalo odmah da mu bude očigledno. Delovalo je kao epitaf! "Od-do". Nasmešio se na tu predostrožnost, i ipak prepravio to zaglavlje tako da ona asocijacija izgubi svoj prvobitni smisao. A sada se sa užasom sećao svega toga: Šta ako je to ipak bilo neko zloslutno predviđanje? Šta ako je TAJ Ja zaista umro, baš te godine koja je stajala u tom zaglavlju-epitafu, šta ako od tada živi u meni neko skroz drugi? Zar je neka uteha što to nije neki totalni stranac nego je to drugi Ja, zar je to neka olakšavajuća okolnost u tome da ja više nisam Ja, onaj stari ja? Više nije razumno raspoznavao šta radi: da li racionalno razmišlja, ili se samo igra rečima. Ovaj ja, onaj ja, trice, gluposti; govorio je sebi da bi se utešio, a što mu je više trebala uteha, jače je postajao svestan svog očaja i bezizlaznog položaja. Iz knjige kao da su isparila sva uputstva o vraćanju u originalne ličnosti; istovremeno je bio siguran da je nešto pročitao više puta, i da toga jednostavno više nigde nema, ni na jednoj prokletoj stranici.
12. POGLAVLJE
Najviše ga je izluđivalo to što nije samo iznutra bio neko drugi, u smislu da se to moglo prikriti, nego mu je od onog poslednjeg maratona ceo život totalno drukčije izgledao. Poredio je starog i novog Sebe kao da iz publike posmatra dva takmičara u areni, i bez ikakvog prikrivanja je strasno navijao za starog sebe, prosto kao da je bio nesvestan da je On-posmatrač istovremeno onaj novi-On protiv kojeg navija u toj nadasve besmislenoj borbi! Prepričavao je svoje muke prijatelju i sve mu potanko objašnjavao: onaj stari je jurcao na sve strane, ničega se nije plašio, protrčavao je kroz povrede koje su same od sebe nestajale. Prosto se plašio tog starog, koliko je taj bio neoprezan i impulsivan. Pa naravno, zato se i izgubio, samleven u točkovima prošlosti, nema ga više na kugli zemaljskoj, a nema ga ni negde zakopanog. Jednostavno je bio toliko brz da je istrčao iz orbite ove planete i ispario bez ikakvog traga! A ovaj novi, trenutni, pa ovo je da te bog sačuva. Trc mrc, sve na note. Onaj stari se ne bi ni oblačio za kraće trčanje od sat i po, a ovaj novi jedva nakupi sat i po, kroz nekoliko treninga. Sve ga nešto boli, sve mu nešto smeta, nešto ga zateže ovde i onde... Stari je svoje planove za mesec dana odrađivao za nedelju ili dve, a novi rasteže nedeljni plan na ceo mesec. Stari je svaki čas kupovao nove patike znajući da ih zaslužuje, da će mu trebati, jer je znao da će idućeg meseca biti još malo brži, pa zatim još malo. A novi je kao neki deda krenuo da štedljivo reciklira stare izdrndane i stabane patike, takođe svestan (nažalost) da mu bolja obuća još dugo neće trebati, i da svojim trenutnim stanjem ne zaslužuje ništa bolje osim stvari uveliko zrelih za otpad. Stari je bio vredan toga da se o njemu napiše priča, a novi se u tu priču uvalio kao neki dodatak, kao što korov nikne uz vitko drvce, kao što se krasta uhvati na koži nakon posekotine. Stari je najviše voleo da na startu stane pored najjačih, a novi se uvek nečega plaši čak i kada sam istrči iz kuće. Stari je gledao na život kao da je svet izmišljen da njemu služi, a novi se pred životom skuplja kao cvet pred mrakom, krije se sve dublje sebi pod kožu, štiti se od svakog novog dana kao od nekog nevremena. Stari je uvek bio jak, iznutra i spolja, a novi, on je odjednom sav tako jadan i nekako slab, kako stari nikada ne bi bio.
EPILOG
Možda je ovako i bolje? To što je stari, jednostavno, nestao? Dok je još nešto vredeo. Dok se nije srozao kao neki što ne umeju da stanu sve dok od sebe ne naprave karikature onih starih Sebe?
A novi, neka se snalazi. Čitav život je pred njim. Neka pazi kako će ga živeti, i neka baci onu knjižicu što pre. Ko zna kakvih sve tamo besplatnih karata ima, za kakva putovanja. Možda su neka i bez povratka. Da da, dragi moji, i na takva putovanja ćemo nekada krenuti. Dakle, lutajte oprezno. I sva uputstva dobro pročitajte.
13. POGLAVLJE
Uopšte mi nije jasno zašto žališ sa tim starim Sobom, ako je moguće da je to sve tako kako si mi ispričao - odgovorio mu je prijatelj. Pa taj stari Ti, izvini što ću ovo reći, ali to je dakle bio vrhunski debil. Zar bi neko normalan dozvolio da mu se tako nešto dogodi, da se svojom sudbinom i sopstvenim životom poigra do tačke nestajanja, ili kako ti kažeš, isparavanja!? S druge strane, zašto bi neko, bogatiji za toliko iskustvo kao što si ti postao sada, žalio za nečim, ili nekim, starim? To što si brže trčao dok si bio mlađi, to je sasvim normalno. Nisi valjda mislio da ćeš svake godine trčati sve brže i brže, dok ne napuniš stotu? I to što si brže trčao i više trenirao dok si bio zdrav i čitav, i to je valjda sasvim normalno; ko je još bio povređen i u isto vreme obarao lične rekorde trenirajući kao lud? Za čime ti u stvari žališ? Jesi li siguran da si sve dobro sagledao, i da tvoje žaljenje za nestankom starog Tebe u stvari nije žaljenje za životom koji uvek neumitno prolazi? Možda je to žaljenje što nisi uspeo da zamrzneš svoj život u godini koju si doživeo kao svoj sportski zenit, prosto kao nekim zamišljenim daljinskim upravljačem, da pritisneš PAUSE i da ostaneš zauvek u tom trenutku slave? Pa šta je tom starom Tebi značilo što je bio brži, ako je bio toliko neoprezan i površan u baratanju svojim umom da ga možemo nazvati budalom? Zar se vrednost čoveka meri samo njegovim rezultatom u maratonu? Da li su onda svi oni olimpijski šampioni i svetski rekorderi odjednom postali prevaziđene veličine i bezvredne ličnosti, samo zato jer su kad-tad neumitno morali da završe svoju karijeru? Niko od njih nije mogao večno da ostane onaj stari On ili Ona, svi su postali neko drugi, ako baš moramo da posmatramo stvari tvojim očima. Neko je zasijao jedan jedini dan, neko je sijao decenijama, svi su upisani u knjige istorije i pamćeni od strane navijača, ali niko nije mogao tokom celog života da juri svojom maksimalnom brzinom. I što je najvažnije, ne verujem da je svaki pad baš tako dramatičan kako ga ti opisuješ, kao pad sa neke litice. To radije može da potseća na lagani silazak sa planine, na koju si se dugo i strpljivo peo. Jako je dug put do dna, do podnožja, i sa tog puta će se ukazati još mnogi lepi pogledi. Možda pronađeš neku stazicu kojom ćeš još dugo vijugati jako blizu vrha, i kada jednom shvatiš da si našao način da sporo silaziš, možda ćeš zviznuti u pozdrav još mnogim pticama koje će ti kružiti iznad glave. Kada ti uzvrate onim svojim prodornim fijukom da te upozore da si na njihovoj visini i teritoriji, samo im namigni kao da želiš da kažeš "ma, ne žurim se ja".
--
Objavio/la s42.195 na s-ok u 12/04/2009 07:15:00 PM
(stoji na posebnom blogu - toliko mi je draga?)
no ovih dana sam je malo popravljao, dovršavao...
tako da, ko god je nije ranije čitao, pogodio je odmah pravu verziju...
oni pak koji su je već čitali, neka je prekopiraju i sačuvaju za duge tihe božićne večeri...
dakle sledi... moj poklon svima vama za 2010 :-)
"Priča o izgubljenom maratoncu"
UVOD
To veče pred maraton krenuo je u kratku šetnju, tek onako da malo oseti miris tog grada u koji tako retko dolazi, i koji nikada ne bi bolje ni upoznao da nije tog maratona koji se održava svake godine u isto vreme. Par puta je baš tuda znao da zaluta kada je bio na proputovanju, i nikada mu nije bilo jasno kako izvesne ulice, za koje je bio siguran da vode baš tamo gde i on treba da prođe, vode u neki sasvim drugi smer, i kako mora da se vraća nazad pitajući prolaznike za pravi pravac, svo vreme ne shvatajući gde je pogrešio u nekoj svojoj intuitivnoj navigaciji. Prolazeći baš jednom od tih ulica koje su znale da ga odvedu na pogrešnu stranu, video je štand sa knjigama. Klasična postavka za takvu priliku, sve samo jeftino štivo bombastičnih naslova koji na izgled imaju najbolju prođu. U masi jednoličnog šareniša, ako se takav opis ne protivi logici, pažnju mu je privukla jedna knjižica koja je očigledno bila već dobrano izlistana i vrlo polovnog izgleda. Neko šturo objašnjenje na zadnjoj korici, koje kao da je neko na brzaka sročio pod prisilom, objašnjavalo je da se tu radi o nekakvoj jeftinoj psihologiji ili parapsihologiji, e sad da li je to bila polu-naučna knjiga ili roman, nije se ni moglo odrediti. Počeo je da je na brzaka prelistava otpozadi prema napred ne bi li na osnovu strukture, poglavlja, odredio o čemu se radi. Shvativši pogrešno da se ipak radi o romanu, odlučio je da je uzme. To je obećavalo manje zamarajuće trenutke, jer kako u jeftinoj hotelskoj sobi nije imao televizor, morao se nečim zabaviti to veče pred maraton, nečim drugim od šetnje jer se već i previše našetao zadnjih dana.
1. POGLAVLJE
Odmah na početku ga je zainteresovao sadržaj knjige. Radilo se o tome da je navodno moguće meditacijiom umnožiti svoj doživljaj sveta i svoja osećanja, da je moguće sebe poslati na razne strane odjednom, i da je tako praktično moguće postojati na više mesta paralelno i istovremeno. Sve to je navodno bilo moguće uvežbati, da kažem utrenirati, i autor je delovao ubedljiv u svojim tvrdnjama da se ispravnim tehnikama učenja to spektakularno i neverovatno umnožavanje svojeg unutrašnjeg bića može postići u rekordno kratkom roku. "A šta ako bih to mogao da uvežbam večeras, i da pokušam da primenim sutra na maratonu?" bilo je prvo što mu je palo na pamet, a to se naravno jedino i uklapa u naša očekivanja i poznavanje glavnog lika. Nije on, naime, bio takav tip kome bi palo na pamet da udesi da jedno njegovo Ja trči maraton a da za to vreme njegovo drugo Ja na primer nađe švalerku, ili da igra neku lutriju ispred trafike, ili da uradi nešto nedajbože moderno, poput celodnevnog lenčarenja. On je doputovao zbog maratona i maraton je bio jedina ideja koja ga je zaokupljala, to je bio njegov smisao života, ne samo tih dana, i sve druge misli su se vrtele oko toga, sve je bilo u službi tog dugačkog, predugačkog, trkačkog emotivnog psihološkog i strastvenog projekta.
2. POGLAVLJE
Kako je dalje čitao knjigu, čitao ju je i shvatao kao da je napisana baš za njega, baš zbog maratona, baš za sutra. Svaku ideju je odmah prenosio direktno u okruženje trčanja, svako objašnjenje je tumačio u smislu sutrašnje upotrebe. "Ako je to uopšte moguće, ako provalim sve cake, ako uspem da dođem dotle da ovo sve postane realnost... kako bi to moglo da izgleda? Da krenu, možda, dvojica Mene, jedan onako kako uvek trčim maratone, oprezno i lagano, a drugi da jurne kao lud pravo sa starta, pa da vidim koji će bolje proći? Ionako mi uvek svi govore da trčim kao baba i da bih mogao puno bolje ako bih zagrizao sa starta malo muškije." Već je kovao planove, gubio se maštajući o mogućnostima koje bi dobio ako bi nekim brzim tehnikama savladao tu neverovatnu nauku, nadri-nauku, ma nije bitno šta, samo da je moguće... "Ma šta dvojica, ako to dobro razradim, uđem u fazon, idemo trojica! Jedan neka krene super oprezno, laganica, i baš da vidim koliko bi mogao tako odmoran da jurne drugu polovinu, ili recimo da se čuva za poslednjih 15-ak kilometara i onda da raspali taj zadnji sat vremena, da ga odvali kao životinja, kao supermen! A drugi neka ide regolare, ipak, da se ne izgubim(o) u eksperimentima... a treći neka rokne sa starta!" Već se naziralo kuda sve to ide, mada nije baš ni bilo puno mogućnosti - zar se naime nije moglo se ovo i predvideti, već od trenutka kada je nekome poput njega dopala u ruke knjiga poput ove?
3. POGLAVLJE
Zaspao je već kasno u noć, u glavi mu je hučalo i bučalo od na brzaka zbrčkanih planova i maštarija, od pomešanih nesigurnosti i sumnjivosti raznih opcija; deo njega se već tresao od uzbuđenja, da ne kažem straha, pred kompletnim poduhvatom koji je imao toliko šansi da se ostvari koliko i zamki u koje se može upasti. Zamislite jednog običnog vojnika, koji je od malih nogu gledao ratne filmove i divio se velikim komandantima, koji je u maštanju želeo da komanduje divizijama i da vodi velike bitke, i kome su odjednom PAF! dali glavnu ulogu u nekom Ratu Zvezda, i koji nema pojma kako će on, mali običan pion, sada odjednom raspolagati tolikim odlukama, sudbinama, i čija će odgovornost, osim vodjenja velike interplanetarne bitke, ujedno biti i pisanje neke sledeće istorije sveta. Baš je tako u sebi drhtao naš junak, jer sutrašnji maraton je za njega bila najveća bitka koju je mogao da zamisli, najveći poduhvat za koji je bio sposoban da se spremi; od svih mogućih stranica istorije koje su bile u dometu njegovih razmišljanja i sposobnosti, ovo je bila najzanimljivija najvažnija i najdalja, ona poslednja na listi dostupnosti i dohvatljivosti. Možemo reći - njegov najveći zalogaj. I kao da taj zalogaj nije bio dovoljno veliki, on se upustio u umnožavanje istog, u utrostručavanje svojih planova. Jedan Ja će krenuti ravnomerno, Drugi Ja će krenuti malo lakše i pokušati da tako brzo odjuri drugi deo da će to delovati kao crtani film, a Treći Ja će prema savetima svih mojih prijatelja da jurne sa starta i da pokuša da tako izdrži do cilja. Uvek su mu govorili da je kukavica, da treba da zagrize. Eto prilike! Pustiće jednog od trojice da zagrize, pa molim lepo, ako taj Treći i polomi zube još uvek će preostalih dvojica stići do cilja bez problema? Kako će sve to izgledati, pojma nije imao. Kako će on skakati iz glave jednog u glavu drugog, iz kože trećeg u kožu prvog, iz nogu drugog u noge trećeg? Avaj. Sve je delovalo tek kao mala mentalna vežba, emotivna igrarija, a ne kao nešto što se zaista planira i što se stvarno može dogoditi...
4. POGLAVLJE
Kada se probudio, to jutro pred maraton, u prvom trenutku se uopšte nije ni setio noćašnjeg bdenja i kovanja paklenih planova prema saznanjima iz nove knjige. No nakon samo par sekundi pogled mu je sa stonog radio-budilnika skliznuo na knjigu koja je ostala zatvorena ali sa olovkom uglavljenom na najvažnijem mestu, i kao opržen nekim vrelim vazduhom skočio je u krevetu u sedeći položaj, zgrabio taj dragoceni predmet sa obe ruke i raširio ga u krilu. Uh, sada bi želeo da sve pročita iz početka, da sve proveri još jednom, ali znao je da mora na doručak, da mora da prati neke unapred određene šeme i ritmove, da ta knjiga ma koliko mu bila opsesivno zanimljiva mora da sačeka dok on obavi neke važnije stvari, i nevoljno ju je odložio nazad na sto. Legao je na leđa, okrenuo se tako da mu glava pada sa kreveta prema podu i podigao noge na zid. Ostao je tako nekih par minuta, čvrsto ubeđen da mu takav ritual obavljen nekoliko puta uoči maratona jako pomaže u odmaranju nogu. Za to vreme, u knjizi koja je stajala zatvorena na polici, u tekstovima koje sada nije mogao da vidi, slova su se jurila u krug, vikala jedno na drugo, reči su se izmenjivale među sobom, čitavi paragrafi su nestajali sa strana i pojavljivali se na drugim stranama, sve je delovalo kao akcija nekog kompjuterskog virusa na štampane stranice, i knjiga je postajala skroz drukčija od one koju je on sinoć pročitao! Uputstva su se menjala, svi tekstovi kao da su se ažurirali na dnevnoj osnovi, možda prema astrološkim, bioritamskim, ili već prema ko zna kakvim drugim tajnim pravilima, a da to nigde nije bilo naznačeno u predgovoru knjige!? Ko zna šta bi danas čitao onaj ko bi je jutros kupio, za razliku od našeg junaka koji ju je kupio sinoć i već je skoro naučio napamet...
5. POGLAVLJE
Već dok je trčkarao prema startu osećao se malo čudno. Nije to ni kao da ide sâm, nije bilo ni kao da ih ima više, nego nešto između. Trčkarao je lagano se zagrevajući sa još par ljudi, i kada bi ga neko nešto pitao, odgovori su iz njega izlazili spontano, ali kao da se nekoliko ljudi unutra u njegovoj glavi takmiči koji će prvi odgovoriti, i kao da nije imao kontrolu nad tim mislima. Na pitanje da li je spreman, pomislio je da jeste, a istovremeno je pomislio da je ipak malo umoran jer se nikada naročito ne odmori pred trku, i još se setio da ima neko naizgled bezopasno istegnuće no koje će ga prisiliti da ipak trči oprezno (planirani zadatak za onog Trećeg, ali o tome ćemo kasnije), i kako je zinuo da kaže da je onoliko spreman koliko je već uobičajeno za jednu eto prosečnu trku, iz njega je izleteo uzvik da ga boli noga i da ne zna šta će, i da se nada da mu se to neće pogoršati... i razgovor se skroz izvan plana i namera dalje nastavio u pravcu povreda, koga šta boli, ko je šta istegao, ko se od čega koliko dugo lečio i tako dalje. To se ponovilo još par puta, ta neka brzopleta takmičarska zbrka između nekoliko paralelnih misli, no to je pripisao uzbuđenju pred trku i nije se oko toga nešto naročito zabrinuo niti je to analizirao kao što bi bilo uobičajeno u nekim drugim mirnijim okolnostima. Trčkaranje je sveo na minimum, tek da bi zadržao minimum zagrejanosti u mišićima, da ne bi krenuo "na hladno". Bio je svestan da mu silan obim treninga predstavlja izvestan limit, svojevrstan osigurač preko kojeg neće moći, koji mu osim mogućnosti na trci ograničava i dužinu zagrevanja. Odmoran i živahan kao nekad, uobičajeno bi raspalio i nekoliko ubrzanja, no danas je pri svakom koraku osećao bledu senku zamora, onaj trag tromosti koji mu je unosio strepnju u predmaratonsko raspoloženje, i bio bi srećan da otrči svih tih obaveznih 42km i preko toga još samo onoliko koliko mora, ni metra više. Proporcionalno svojoj ne-odmorenosti pred trku, potkresivao je drvo ambicija, granu po granu.
6. POGLAVLJE
Uh kako volim kada podrignem na startu, pomislio je. Neću biti gladan prva dva sata, a posle toga kada intenzitet koncentracije dosegne maksimum, onda mi više glad ne može pasti na pamet. Nikada nije mnogo ni polagao na te preterane prehrambene taktike. Ionako od svih tih koji nešto premnogo filozofiraju sa gelovima rastvorima i personalizovanim okrepama, većinu zakači poneki problem sa stomakom, a bogami mnoge saplete i proliv. Kako je najpametnije ne zaletati se sa starta, tako ne smeta ako se u stomaku još uvek nešto krčka u prvoj polovini trke. Kasnije kako hrana polako napušta želudac, dodatna energija ulazi u mišiće, a nakon obavljenog posla krv iz želuca ostaje na raspolaganju mišićima kada im je najpotrebnija. Tako je jednom zauvek presekao Gordijev čvor dilema koji mnogim maratoncima ne da mira do kraja karijere. Nakrkam se za doručak i ajd' zdravo, miran sam do cilja. Ako ugrabim koju kocku šećera usput, nije na odmet - ako ne ugrabim, bože moj, preživeću kao i svaki drugi put. Ni na trening nikada ne nosim hranu, znao sam da pretrčim 42km sa 0.5l vode u ruci i to je sve. Tako rekapitulirajući svoje strategije, uvek mu je brzo prolazilo vreme do starta. Nekoliko puta je stao da popravi pertle. Naizgled par milimetara je trebalo dotegnuti jednu, pa popustiti drugu. Kao da je imao hipersenzitivnu kožu koja je reagovala na najmanje promene. Da li je to bila prednost ili prokletstvo? Iako je sve podešavao po pet puta, opet mu se događalo da mu na svakoj drugoj trci utrne stopalo, dakle svo to fino podešavanje je bilo uglavnom uzaludno. Zašto mu na treningu nije nikada utrnulo stopalo? Svašta. Pa onda startni broj. Uvek je imao neke teorije. Stavi ga nisko da zaštitiš stomak. Pa ga opet zavrne stomak. Kasnije je shvatio da je to od dehidratacije a ne od vetra. Na treningu je možda i bilo od vetra, ali na trci se ide većim intenzitetom i uvek je zagrejaniji. Pa onda stavi broj na grudi gde i sav ostali svet. Ali onda je znao da ga zakačinje rukama, svaki put da palcem podbode donji ćošak od tog dosadnog komada papira. Pa ga je onda opsecao i skraćivao. Uveče pred trku, fino uzme makazice i ošiša ga sa svih strana. I još mu malo zaobli ivice. Bilo je tu rituala kao da se ide u ne znam kakve pohode, a ne na najobičniju trku. Pogledaj one Kenijce, kako zakače broj. Nakrivo, pa im visi, pa se otkači na jednom kraju, strašno. Još jednom je pogledao u svoje noge, da se priseti koje je čarape uzeo. Imao je čarape za suvo, za kišu, za moguću kišu. Prema patikama naravno, nisu bile ni sve patike za sve uslove. Tako da je to davalo stotinak kombinacija, no srećom njihov broj za trke se svodio na dvadesetak, a u poslednje vreme je zaključio da su mu određene patike najbolje za maraton pa je samo ostao izbor čarapa. No iz nekog razloga na ovaj maraton je poneo druge patike, alternativne. Kao, ove ne bi bilo loše probati na kiši. Ufffff, nervirao se, da li je bilo moguće da probam da trčim u tri para patika, prema onoj knjizi? Zanet u ta razmišljanja čuo je pucanj i jurnuo u svoju bitku.
7. POGLAVLJE
Mislio je da je pronašao pravu grupu u kojoj bi mogao da pretrči celu trku, mada se pod tim "cela trka" uglavnom misli na prvih 30-35km. No ta se grupa rastezala kao žvaka, pa se opet skupljala kao harmonika, pa se delila na sitne grupice, tako da se morao skoncentrisati na ritam i na licu mesta donositi odluke kojoj podgrupi se u kom trenutku priključiti. Mala greška sada, do kraja trke bi uz sve kamate narasla u tragičnu grešku. Totalno zaronjen u svoju koncentraciju nije se ni setio one ostale dvojice Sebe, koji su navodno trebali da startuju u istom trenutku kada i On. Negde na pola trke, sinula mu je ta misao kroz glavu, iznenada, pocepala je njegovu koncentraciju kao što munja cepa nebo. Šta sad? Gde? Da li? Zbrka, gužva, haos. Pa ja ne mogu ni samog sebe da podmirim sa ovoliko koncentracije, a kamoli trojicu! Da nisam zinuo više nego što sam mogao da progutam... No kao i obično, ubrzo je ostao sam, jer su se sve podgrupe i grupice raspale, i njegova pozicija odjednom više nije iziskivala previše koncentracije, pa je mogao je malo da zabavlja onom drugom dvojicom. Ionako nije bio siguran da li su oni uopšte krenuli na trku, s obzirom da je u trenutku samog starta mislio samo na sebe, da se tako izrazim. Ma naravno da su krenuli, dovoljno je bilo koncentrisati se "na sebe" jer na koliko se ljudi mogao potpuno skoncentrisati samo jedan čovek? Ipak ta knjiga nije govorila o nečem nemogućem, naprotiv. No sada više nije znao šta oseća. Da li oseća samo svoje probleme, ili simultano oseća u sebi svu trojicu, svih šest nogu, svih šest kolena, skočnih zglobova. Kakva gungula! Trčao je normalno kao da se ništa ne događa, iako mu je trnulo levo stopalo, bolela ga leđa, neko golicanje mu je zvrckalo u kolenu, u par mišića je osećao neke slabe grčeve. U istom trenutku je osetio glad i neku slabu malaksalost, kao da mu je ta koncentracija oduzimala dodatne energije, da ga je iscrpljivala više od onoga na šta je bio navikao. U jednom trenutku mu se činilo da mu pada tempo, u drugom času mu se činilo da ima snage da ubrza. Možda ja osećam sve, u jedan čas malaksalost onog koji je jače krenuo, u drugom času snagu onog koji me stiže otpozadi?
8. POGLAVLJE
Mahinalno se okrenuo i skoro daje odmah prasnuo u smeh! Zamisli tu foru da jedan za drugim trče tri ista klona, kao ona dva idiota u nekom američkom filmu što ih je glumio Švarceneger. Haha, cerio se tako trčeći sam, zamišljajući facu sudije dok u cilju krvnički sprintaju tri ista tipa, sa istim brojevima, u istoj odeći i patikama! Nenenenene, ovako ćemo: trebalo bi to nekako izvesti da ciljem prođe samo onaj najbrži. Ali avaj, koji? Da li sam Ja prvi, ili je onaj ipak odmaglio ispred, ili, s obzirom da trčim sâm, pa zaboga niko me ne vidi, mogu li ja malo napred malo nazad? Da vidim kako je onom napred, i kako je onom iza. Čak štaviše, Taj iza me najviše zanima, da vidim koliko mu je ostalo rezerve. Na kraju krajeva, pa zar njemu nije najlepše? - pola trke se samo zavitlavao i sada maže li ga maže, uh blago njemu! Primetio je kako je ubrzao. Hmmm, da li sam se ja ovo napalio razmišljajući o Onom koji sada maže pa sam se malo poistovetio s njim, ili sam možda nakratko uskočio u njegovu kožu? I šta sad, da sam ostao u svojoj koži, da li bih bio ispred? Kako mrzim ovaj maraton, jer su svake godine loše postavljene oznake! Da li ponekad prođem kilometre brzo zato što sam ubrzao, ili zato što je onaj iza ubrzao? Ili možda i onaj napred ne popušta? Hmmm to je već malo verovatno. I koji sam sad ja od trojice??? Jesam li se vratio na svoju poziciju? Na čiju Svoju? Bokte, da nisam ja od starta krenuo i trčao kao onaj Brzi? Kad malo razmislim, prošao sam kroz oznaku "pola trke" malo brže nego što sam planirao. Mislio sam da je vetar u leđa, no možda to nije bilo zato, možda je to bilo jer je onaj Treći namazao sa starta? Ili je to beše bio Drugi??? I koji Ja će proći kroz cilj? Ovo definitivno nisam ovako zamišljao. Pa ja sam se izgubio u gužvi svih Mene!!! Polako ga je obuzimao očaj. Ne, nego: polako ga je obuzimao sve veći očaj. Ne, nego: sve veći i veći očaj! Pa se onda kroz te oblake očaja iznenada pojavio tračak utehe. Pa šta, neka sam ga ja istrčao, ostao čitav i u jednom komadu, i šta je mene sad briga za detalje? Eh, ali zar u tim detaljima nije bila sva draž, zar to nije bila poenta svega: ta veličanstvena zabava, ta trka u trci, igra u igri, nadmetanje u okviru onog pravog nadmetanja? Već ga je bolela glava od sve te kombinatorike i od tolikog mentalnog naprezanja. Osetio je olakšanje kada je prošao kroz cilj, totalno otupeo nakon što mu je postepeno splasnuo višak strasti, razmišljajući o vremenu koje je semafor pokazivao. Imao je dosta brže vreme od onog se kojim se već bio "pomirio" pre starta, svestan svoje forme i lakog zamora, ali je istovremeno osećao da je mogao da celu trku otrči još brže, još jače, i to osećanje mu je odmah pod kožu ubrizgalo izvesnu dozu nespokoja, neke blage potištenosti.
9. POGLAVLJE
Dok je lagano hodao nazad prema hotelu, nije imao pojma šta da misli. Da li da bude zadovoljan ili ne. Istrčao je dosta bolje vreme od onog za koje je mislio da je bio spreman. Ali je istovremeno shvatao da je došao u cilj sa toliko zalihe koliko je bilo više nego dovoljno da popravi svoj najbolji životni rezultat. Retke su priike da se to dogodi, i gorak je ukus u ustima kada se shvati da je jedna od tih prilika nepovratno prošla. Ipak ovaj bol, koji ranije nije tako jako osećao, donekle ga je onespokojavao. Šta sad, šta je ovo? - pitao se. Imao sam onaj problem, i onaj drugi, a ovo kao da je nešto novo. Valjda će proći. Bitno je da ne oseća nijednu od onih starih boljki i slabih tačaka. Planirao je da čim se istušira, da se baci na ponovno iščitavanje one knjižice. Ko zna šta se tamo još može ukapirati između redova, ko zna kakve se skrivene tajne mogu otkriti. To možda bude kao ponovno gledanje nekog filma. Tek kad znaš da će onaj nakraju da uradi ono, shvatićeš da je to planirao kada je na početku rekao ono i kada je nagovestio ono drugo. Odjednom sve bolje shvataš. Jer je režiser celo vreme sve to znao, i naravno da je od početka pleo mrežu prema tome šta će da se desi na kraju. Baš je glupavo kada dođeš u situaciju da tako iščitavaš spostveni život, od pozadi! Završio sam trku, mislio je, a da ne znam ništa o onoj dovjici. Nemam pojma čak ni da li su krenuli, a kamoli kako su završili. A pazi da ih ne izlistaju u službenim rezultatima, sa sve prolaznim vremenima. Hehe, baš bi to bilo zgodno, ali je za žalost nemoguće...
MEĐU-POGLAVLJE (da, ima i toga, da se dobije na vremenu)
Ima jedna stvar, meni zanimljiva. To je da dok pišem ovo, ni sam ne znam kraj. Nije ono u fazonu da sam sve smislio u glavi i samo treba da otkucam, pa kako je kucanje dosadan i tako prizeman rutinski put, a ja odugovlačim i mrzi me da toliko pišem o nečemu, čemu znam i kraj i svaki detalj usput. Nego, ja pišem, i na momente se zapetljavam a na momente se čudesno ispetljavam, i svo vreme se pitam kako ću izvesti ono poslednje najveće ispetljavanje kada bude sve trebalo da se koliko-toliko logično i prihvatljivo završi. Pa, da vidimo...
10. POGLAVLJE
Istuširan, polu-zadovoljan, i sve više umoran, bacio se na krevet glavom prema sredini sobe i prilepio tabane na hladan zid. Mmmmmmm kako prija, kako hladi ovaj zid. Tako će ostati nekoliko minuta, sa nogama podignutim na zid i savijenim u kolenima. Opet onaj isti položaj od pre trke. Dohvatio je knjižicu i počeo da je prelistava. Našao je u sredini neko poglavlje za koje je bio siguran da ga je sinoć preskočio. Ovo, da je bilo ovde, i sve ovako velikim slovima, a da ga nisam video - ma nema šanse. Ili sam pukao načisto. Ili sam bio toliko umoran... Ma bio sam umoran sto puta pa sam video šta mi se nalazi pred očima, umoran nije isto što i blesav ili ćorav. Čitao je to poglavlje o tome kako se u vreme udvajanja treba koncentrisati na te različite pod-ličnosti, kako se iz jedne prelazi u drugu i kako se vraća nazad. Aaauuuuu... pa ja ovo nisam imao pojma... I dalje je pisalo šta da se radi ako se zaluta u jednu ličnost, kako da se na vreme vrati u onu pravu, jer završetak seanse u drugoj ličnosti može da donese bespovratne promene do kraja života... Aaaaaaauuuuuuuu pa ja ovo nisam video, ja ovo nisam pročitao... Pa znači, kada sam tamo osetio onaj umor i kada sam se pitao kako je onom što je brzo krenuo, dakle u tom trenutku ja sam ušao u tu drugu ličnost? Pa da li sam se vratio, da li sam završio kao Ja ili kao taj Drugi ja? Grozničavo je leteo očima gore-dole i napred-nazad po tekstu i tražio još neko uputstvo, još neki nagoveštaj, neki trik, da prepozna sve putanje svojih misli za vreme trke, sva ta osećanja, sav taj lavirint koji mu je već polako bledeo u sećanju. Istovremeno se napinjao da se priseti svojih osećaja sa kraja trke, pokušavajući da odgonetne koji je od trojice završio trku "kao JA" i tako nastavio da živi u ovom umornom telu. I još je pisalo kako se na kraju uz par pitanja samom sebi može pronaći odgovor na dilemu da li je sve u redu, da li je prava ličnost završila putovanje ili je negde zalutala, zauvek izgubljena. To "zauvek izgubljen" ga je tako ošinulo i užasnulo da se sav naježio i stresao. Odvojio je noge od zida i navukao čarape. Mora da sam se nahvatao neke zime po onoj kišici jutros, pomislio je.
11. POGLAVLJE
Prolazile su nedelje i nedelje. Čitao je poglavlja i poglavlja one iste knjižice. Uvek mu se činilo da nailazi na ponešto što ranije nije pročitao, iako je bio siguran da je svaku stranicu propustio kroz ruke bar nekoliko puta. Kada je nije čitao, on je o knjižici razmišljao. O svim tim mogućnostima, o svim tim igrama. O svojoj trci. O sebi, o nekom drugom sebi, nekom starom i nekom novom sebi. Setio se jednog događaja: jednom ranije, početkom godine, napisao je prijatelju pismo i umesto uobičajenog potpisa je sastavio malo zaglavlje: prvo se potpisao, pa je ispod stavio godinu i mesto svog rođenja, a ispod toga je stavio tekuću godinu i mesto gde trenutno živi. U smislu: tu sam počeo, a ovde sam stigao. Prijatelj mu je rekao da skloni to zaglavlje ubuduće, da ne izaziva sudbinu. Prvo nije shvatio šta je prijatelj mislio, a onda mu je sinulo, iako je trebalo odmah da mu bude očigledno. Delovalo je kao epitaf! "Od-do". Nasmešio se na tu predostrožnost, i ipak prepravio to zaglavlje tako da ona asocijacija izgubi svoj prvobitni smisao. A sada se sa užasom sećao svega toga: Šta ako je to ipak bilo neko zloslutno predviđanje? Šta ako je TAJ Ja zaista umro, baš te godine koja je stajala u tom zaglavlju-epitafu, šta ako od tada živi u meni neko skroz drugi? Zar je neka uteha što to nije neki totalni stranac nego je to drugi Ja, zar je to neka olakšavajuća okolnost u tome da ja više nisam Ja, onaj stari ja? Više nije razumno raspoznavao šta radi: da li racionalno razmišlja, ili se samo igra rečima. Ovaj ja, onaj ja, trice, gluposti; govorio je sebi da bi se utešio, a što mu je više trebala uteha, jače je postajao svestan svog očaja i bezizlaznog položaja. Iz knjige kao da su isparila sva uputstva o vraćanju u originalne ličnosti; istovremeno je bio siguran da je nešto pročitao više puta, i da toga jednostavno više nigde nema, ni na jednoj prokletoj stranici.
12. POGLAVLJE
Najviše ga je izluđivalo to što nije samo iznutra bio neko drugi, u smislu da se to moglo prikriti, nego mu je od onog poslednjeg maratona ceo život totalno drukčije izgledao. Poredio je starog i novog Sebe kao da iz publike posmatra dva takmičara u areni, i bez ikakvog prikrivanja je strasno navijao za starog sebe, prosto kao da je bio nesvestan da je On-posmatrač istovremeno onaj novi-On protiv kojeg navija u toj nadasve besmislenoj borbi! Prepričavao je svoje muke prijatelju i sve mu potanko objašnjavao: onaj stari je jurcao na sve strane, ničega se nije plašio, protrčavao je kroz povrede koje su same od sebe nestajale. Prosto se plašio tog starog, koliko je taj bio neoprezan i impulsivan. Pa naravno, zato se i izgubio, samleven u točkovima prošlosti, nema ga više na kugli zemaljskoj, a nema ga ni negde zakopanog. Jednostavno je bio toliko brz da je istrčao iz orbite ove planete i ispario bez ikakvog traga! A ovaj novi, trenutni, pa ovo je da te bog sačuva. Trc mrc, sve na note. Onaj stari se ne bi ni oblačio za kraće trčanje od sat i po, a ovaj novi jedva nakupi sat i po, kroz nekoliko treninga. Sve ga nešto boli, sve mu nešto smeta, nešto ga zateže ovde i onde... Stari je svoje planove za mesec dana odrađivao za nedelju ili dve, a novi rasteže nedeljni plan na ceo mesec. Stari je svaki čas kupovao nove patike znajući da ih zaslužuje, da će mu trebati, jer je znao da će idućeg meseca biti još malo brži, pa zatim još malo. A novi je kao neki deda krenuo da štedljivo reciklira stare izdrndane i stabane patike, takođe svestan (nažalost) da mu bolja obuća još dugo neće trebati, i da svojim trenutnim stanjem ne zaslužuje ništa bolje osim stvari uveliko zrelih za otpad. Stari je bio vredan toga da se o njemu napiše priča, a novi se u tu priču uvalio kao neki dodatak, kao što korov nikne uz vitko drvce, kao što se krasta uhvati na koži nakon posekotine. Stari je najviše voleo da na startu stane pored najjačih, a novi se uvek nečega plaši čak i kada sam istrči iz kuće. Stari je gledao na život kao da je svet izmišljen da njemu služi, a novi se pred životom skuplja kao cvet pred mrakom, krije se sve dublje sebi pod kožu, štiti se od svakog novog dana kao od nekog nevremena. Stari je uvek bio jak, iznutra i spolja, a novi, on je odjednom sav tako jadan i nekako slab, kako stari nikada ne bi bio.
EPILOG
Možda je ovako i bolje? To što je stari, jednostavno, nestao? Dok je još nešto vredeo. Dok se nije srozao kao neki što ne umeju da stanu sve dok od sebe ne naprave karikature onih starih Sebe?
A novi, neka se snalazi. Čitav život je pred njim. Neka pazi kako će ga živeti, i neka baci onu knjižicu što pre. Ko zna kakvih sve tamo besplatnih karata ima, za kakva putovanja. Možda su neka i bez povratka. Da da, dragi moji, i na takva putovanja ćemo nekada krenuti. Dakle, lutajte oprezno. I sva uputstva dobro pročitajte.
13. POGLAVLJE
Uopšte mi nije jasno zašto žališ sa tim starim Sobom, ako je moguće da je to sve tako kako si mi ispričao - odgovorio mu je prijatelj. Pa taj stari Ti, izvini što ću ovo reći, ali to je dakle bio vrhunski debil. Zar bi neko normalan dozvolio da mu se tako nešto dogodi, da se svojom sudbinom i sopstvenim životom poigra do tačke nestajanja, ili kako ti kažeš, isparavanja!? S druge strane, zašto bi neko, bogatiji za toliko iskustvo kao što si ti postao sada, žalio za nečim, ili nekim, starim? To što si brže trčao dok si bio mlađi, to je sasvim normalno. Nisi valjda mislio da ćeš svake godine trčati sve brže i brže, dok ne napuniš stotu? I to što si brže trčao i više trenirao dok si bio zdrav i čitav, i to je valjda sasvim normalno; ko je još bio povređen i u isto vreme obarao lične rekorde trenirajući kao lud? Za čime ti u stvari žališ? Jesi li siguran da si sve dobro sagledao, i da tvoje žaljenje za nestankom starog Tebe u stvari nije žaljenje za životom koji uvek neumitno prolazi? Možda je to žaljenje što nisi uspeo da zamrzneš svoj život u godini koju si doživeo kao svoj sportski zenit, prosto kao nekim zamišljenim daljinskim upravljačem, da pritisneš PAUSE i da ostaneš zauvek u tom trenutku slave? Pa šta je tom starom Tebi značilo što je bio brži, ako je bio toliko neoprezan i površan u baratanju svojim umom da ga možemo nazvati budalom? Zar se vrednost čoveka meri samo njegovim rezultatom u maratonu? Da li su onda svi oni olimpijski šampioni i svetski rekorderi odjednom postali prevaziđene veličine i bezvredne ličnosti, samo zato jer su kad-tad neumitno morali da završe svoju karijeru? Niko od njih nije mogao večno da ostane onaj stari On ili Ona, svi su postali neko drugi, ako baš moramo da posmatramo stvari tvojim očima. Neko je zasijao jedan jedini dan, neko je sijao decenijama, svi su upisani u knjige istorije i pamćeni od strane navijača, ali niko nije mogao tokom celog života da juri svojom maksimalnom brzinom. I što je najvažnije, ne verujem da je svaki pad baš tako dramatičan kako ga ti opisuješ, kao pad sa neke litice. To radije može da potseća na lagani silazak sa planine, na koju si se dugo i strpljivo peo. Jako je dug put do dna, do podnožja, i sa tog puta će se ukazati još mnogi lepi pogledi. Možda pronađeš neku stazicu kojom ćeš još dugo vijugati jako blizu vrha, i kada jednom shvatiš da si našao način da sporo silaziš, možda ćeš zviznuti u pozdrav još mnogim pticama koje će ti kružiti iznad glave. Kada ti uzvrate onim svojim prodornim fijukom da te upozore da si na njihovoj visini i teritoriji, samo im namigni kao da želiš da kažeš "ma, ne žurim se ja".
--
Objavio/la s42.195 na s-ok u 12/04/2009 07:15:00 PM
vaganje
kad kažem - još jedan introspektivan post,
onda drugi treba da kažu - šta, opet ono tvoje jedno-te-isto, samo drugim rečima???
na kraju ću ga jedino ja čitati ;-) hmm, pošteno...
hoćemo li reći kako je "svaki početak težak" (aaahhh kako patetično), ili kako "svaki maraton počinje prvim korakom" (aaahhh kako moderno američki i proseravački, jeftino-filozofski). a jeste nezgodno kada želiš odmah da "ubodeš" pravi osećaj, da ti sve ide, a da ti nije ni previše lagano, a da ti nije ni teško jer ako je preteško u prvom mesecu onda sigurno nećeš moći da napreduješ narednih nekoliko meseci. a još je jezivo kada te odmah neke stvari podsete na ono najgore. sve se kao nadam da se sve loše izbrisalo iz pamćenja i da mogu da "krenem iz početka" (ovako kada je umesto "od početka" napisano "IZ početka", zvuči kao da je Početak neka rupčaga, neka bunarčina iz koje se čekrkom izvlačim boreći se za goli život). a možda i jeste? i nešto mi pada na pamet i eto odstupanja od deset minuta:
zamišljam grotlo vulkana, i na vrhu po samoj ivici atletsku stazu od tartana :-) lagani početak bi bio da kreneš da trčiš 8-om stazom i da se približavaš centru polako, i za nekoliko meseci treninga samo iceš prvom stazom i kada dođe dan maratona skočiš unutra pa šta bude! s druge strane ako krećem iznutra i polako izlazim napolje, jednom kad se dokopam 2-ge 3-će staze biću bezbedan i kad mi pukne pogled na okolinu moći ću mirno da trčkaram dokle god hoću. dakle bolje je ići IZ početka, GORE prema cilju, nego se gore (LAKO) spremati da se baciš dole U avanturu. jerbo za mene maraton nije avantura, meni je to kao spremanje ispita. nemam se ja u šta "bacati". u svakom času znam koliko sam spreman i koliko mi nedostaje. MOGU da izađem na ispit i ako sam spreman samo za Šesticu, ali radije ne bih... (kao 2008-me kada sam istrčao Beogradski za 6, Plitvice za 7, i neplanirano Novi Sad za 9 no tamo sam izvukao slučajno baš pitanja koja sam znao a malo sam i prepisivao - tj šlepao se u zavetrini iza ironman štafete). a sad napuštam ideju vulkana i vraćam se na temu ispita:
kažem frendu (koji je biciklista) da ću videti kako će ovo zimus ići, pa ako budem mogao na proleće da idem taj ritam maratona za tri sata bez velikog straha od povrede (jer mi sama brzina baš i nije problem) i bez nekih silnih zatezanja, probadanja... onda ću pokušati da dam trčanju šansu. ako mi pak sve bude delovalo pre-nategnuto i samo-povređujuće, pa šta ću - kupiću neki karbonski Mtn Bike od 10kg i pokušaću da se dostojno odazovem tom izazovu da se pretandrljam uzduž i popreko preko valjevskih planina. te planine su dosta strme i neprohodne i za omladince a kamoli za masterse, a zbog pregustih šuma su poteške za navigaciju tako da svaka "tura" zahteva pedantnu pripremu kod kuće sa kartama, jake noge (ruke i leđa), i veštinu vožnje po teškim terenima. a frend mi kaže
>I suggest you jump the rocks while you still dare :-)
>Jogging marathons doesn't take much courage and is relatively safe, but is that what life is for?
(preporučujem ti da preskačeš kamenje dok se još uvek usuđuješ! - trčkaranje maratona ne zahteva mnogo hrabrosti i relativno je bezbedno, ali zar nam za to služi život?)
i tu imamo dva ispita, mog tela i moje glave: da li će telo izdržati zimu trčanja, da li će glava prihvatiti ishod u proleće? da li će mi se pravljenje pogrešnih (a da ipak trčim, kad mi je uvek išlo tako lako i dobro?) ili makar sumnjivih izbora opet osvetiti? da li da se odreknem jednog zadovoljstva koje sam pak već predobro upoznao, i da se bacim u nešto novo? hajde da napravim poređenje između OK i KO (knock out). ako mi sve krene OK na trčanju, mogu istrčati oprezno Beogradski, pa ako ga pređem OK (iako je ravan što mi jako ne odgovara) i nastavim sa održavanjem forme do Plitvica, onda ću istrčati i Plitvice (koje su gore-dole i više mi odgovaraju, dosta manje opterećujem zadnje lože). ako stvari krenu loše (J.Š.) mogu malo po malo da se vratim na biciklu i da sprovedem "plan be" to jest pošto sam Ovca u horoskopu to bi bio "plan bbbbbeeeeee". to jest pošto sam podznak Rak a oni idu popreko ili unatraške, onda ću se celog života vrteti napred-nazad i stani-kreni. ajme užasa, u zvezdama zapisanog...
s druge strane ako ozbiljno shvatim Mtn Bike sezonu 2010, sigurno bih doživeo puno nezaboravnih i NOVIH stvari. jer trčanje se svo svodi samo na to da se spremim da ponovim ono što sam već nekoliko puta uradio, i to sam ga čak još uspešnije uradio nego što bih smeo da pokušam 2010-te... dakle ostaje mi dilema da li bih više izgubio ako bih sačekao sa Mtn Bike-om još par godina, ili bih više propustio ako bih sačekao sa trčanjem još par godina? ha? ne u smislu da ne trčim uopšte, nego da neobavezno pretrčkaram kroz zimu, pokušam neku trčicu na proleće ali "mlako" da se ne bih opet povredio, i tako još par polu-sezona, dok mi se sve povrede skroz, totalno, full, potpuno, i definitivno ne izleče?
ničega se ne plašim, ni da "stanem na crtu" na atletskoj trci, a ako bih duže vozio bajk verovatno bih probao da vidim i kako te MTB trke izgledaju, čim steknem dovoljno spretnosti da ne delujem na trkama smotan i plašljiv. ne radi se o tom strahu.
ali povreda se plašim. i mnogo je nezgodno kada nakon nekoliko prvih trčanja već osetiš neko lagano zatezanje tamo gde te je prošle godine bolelo, pa na drugom mestu, pa na trećem... čak mi neki pritisak predstavlja to što ovaj blog čita pretežno (polu-)maratonska ekipa i samo par biciklista, pa svaki put kada sumnjam u svoju maratonsku budućnost imam osećaj kao da se izvinjavam što je to tako. u fazonu - ja ću na proleće bajkom u šume i na planine a vi ćete cele zime džabe čitati moje "Pripreme za Eventualni Maraton" jer su male šanse da će eventualno postati i realno :-) te pripreme se ipak svode na to da ne mogu da sedim zatvoren u kući cele zime niti mogu da vozim biciklu po hladnoći (a mogao sam sve dok nisam zaradio atletske povrede!!!) tako da ću trčati iz proste strasti za kretanjem, za spoljnom akcijom.
jutros smo bili na šetnji od 2.5 sata, popeli se do jezera u Petnici, hoću reći u Magli :-)
u skladu sa svim gore-navedenim, a u nastavku na jučerašnjih brdskih 21 km, sada idem sa Lolom na trčanje, čitaj 7-8 km lagaaaano. ljudi što ona ima sparing partnera, ko što ga niko nema! pa to je kao kad bi gebre trenirao sa nekim ko može 1'45''/km :-) treba podnaslov na onom javnom blogu da promenim iz "Bivši Maratonac" u "Sparing Partner Par Ekselans". dakle ajmo proveriti koliko je svaki početak težak. hajde da izdržim do nedelje, a u ponedeljak je dan odmora. danas lagano. i još dva dana. subota sat vremena, nedelja sat i po? ili čak i manje. ma mogu ja to.
onda drugi treba da kažu - šta, opet ono tvoje jedno-te-isto, samo drugim rečima???
na kraju ću ga jedino ja čitati ;-) hmm, pošteno...
hoćemo li reći kako je "svaki početak težak" (aaahhh kako patetično), ili kako "svaki maraton počinje prvim korakom" (aaahhh kako moderno američki i proseravački, jeftino-filozofski). a jeste nezgodno kada želiš odmah da "ubodeš" pravi osećaj, da ti sve ide, a da ti nije ni previše lagano, a da ti nije ni teško jer ako je preteško u prvom mesecu onda sigurno nećeš moći da napreduješ narednih nekoliko meseci. a još je jezivo kada te odmah neke stvari podsete na ono najgore. sve se kao nadam da se sve loše izbrisalo iz pamćenja i da mogu da "krenem iz početka" (ovako kada je umesto "od početka" napisano "IZ početka", zvuči kao da je Početak neka rupčaga, neka bunarčina iz koje se čekrkom izvlačim boreći se za goli život). a možda i jeste? i nešto mi pada na pamet i eto odstupanja od deset minuta:
zamišljam grotlo vulkana, i na vrhu po samoj ivici atletsku stazu od tartana :-) lagani početak bi bio da kreneš da trčiš 8-om stazom i da se približavaš centru polako, i za nekoliko meseci treninga samo iceš prvom stazom i kada dođe dan maratona skočiš unutra pa šta bude! s druge strane ako krećem iznutra i polako izlazim napolje, jednom kad se dokopam 2-ge 3-će staze biću bezbedan i kad mi pukne pogled na okolinu moći ću mirno da trčkaram dokle god hoću. dakle bolje je ići IZ početka, GORE prema cilju, nego se gore (LAKO) spremati da se baciš dole U avanturu. jerbo za mene maraton nije avantura, meni je to kao spremanje ispita. nemam se ja u šta "bacati". u svakom času znam koliko sam spreman i koliko mi nedostaje. MOGU da izađem na ispit i ako sam spreman samo za Šesticu, ali radije ne bih... (kao 2008-me kada sam istrčao Beogradski za 6, Plitvice za 7, i neplanirano Novi Sad za 9 no tamo sam izvukao slučajno baš pitanja koja sam znao a malo sam i prepisivao - tj šlepao se u zavetrini iza ironman štafete). a sad napuštam ideju vulkana i vraćam se na temu ispita:
kažem frendu (koji je biciklista) da ću videti kako će ovo zimus ići, pa ako budem mogao na proleće da idem taj ritam maratona za tri sata bez velikog straha od povrede (jer mi sama brzina baš i nije problem) i bez nekih silnih zatezanja, probadanja... onda ću pokušati da dam trčanju šansu. ako mi pak sve bude delovalo pre-nategnuto i samo-povređujuće, pa šta ću - kupiću neki karbonski Mtn Bike od 10kg i pokušaću da se dostojno odazovem tom izazovu da se pretandrljam uzduž i popreko preko valjevskih planina. te planine su dosta strme i neprohodne i za omladince a kamoli za masterse, a zbog pregustih šuma su poteške za navigaciju tako da svaka "tura" zahteva pedantnu pripremu kod kuće sa kartama, jake noge (ruke i leđa), i veštinu vožnje po teškim terenima. a frend mi kaže
>I suggest you jump the rocks while you still dare :-)
>Jogging marathons doesn't take much courage and is relatively safe, but is that what life is for?
(preporučujem ti da preskačeš kamenje dok se još uvek usuđuješ! - trčkaranje maratona ne zahteva mnogo hrabrosti i relativno je bezbedno, ali zar nam za to služi život?)
i tu imamo dva ispita, mog tela i moje glave: da li će telo izdržati zimu trčanja, da li će glava prihvatiti ishod u proleće? da li će mi se pravljenje pogrešnih (a da ipak trčim, kad mi je uvek išlo tako lako i dobro?) ili makar sumnjivih izbora opet osvetiti? da li da se odreknem jednog zadovoljstva koje sam pak već predobro upoznao, i da se bacim u nešto novo? hajde da napravim poređenje između OK i KO (knock out). ako mi sve krene OK na trčanju, mogu istrčati oprezno Beogradski, pa ako ga pređem OK (iako je ravan što mi jako ne odgovara) i nastavim sa održavanjem forme do Plitvica, onda ću istrčati i Plitvice (koje su gore-dole i više mi odgovaraju, dosta manje opterećujem zadnje lože). ako stvari krenu loše (J.Š.) mogu malo po malo da se vratim na biciklu i da sprovedem "plan be" to jest pošto sam Ovca u horoskopu to bi bio "plan bbbbbeeeeee". to jest pošto sam podznak Rak a oni idu popreko ili unatraške, onda ću se celog života vrteti napred-nazad i stani-kreni. ajme užasa, u zvezdama zapisanog...
s druge strane ako ozbiljno shvatim Mtn Bike sezonu 2010, sigurno bih doživeo puno nezaboravnih i NOVIH stvari. jer trčanje se svo svodi samo na to da se spremim da ponovim ono što sam već nekoliko puta uradio, i to sam ga čak još uspešnije uradio nego što bih smeo da pokušam 2010-te... dakle ostaje mi dilema da li bih više izgubio ako bih sačekao sa Mtn Bike-om još par godina, ili bih više propustio ako bih sačekao sa trčanjem još par godina? ha? ne u smislu da ne trčim uopšte, nego da neobavezno pretrčkaram kroz zimu, pokušam neku trčicu na proleće ali "mlako" da se ne bih opet povredio, i tako još par polu-sezona, dok mi se sve povrede skroz, totalno, full, potpuno, i definitivno ne izleče?
ničega se ne plašim, ni da "stanem na crtu" na atletskoj trci, a ako bih duže vozio bajk verovatno bih probao da vidim i kako te MTB trke izgledaju, čim steknem dovoljno spretnosti da ne delujem na trkama smotan i plašljiv. ne radi se o tom strahu.
ali povreda se plašim. i mnogo je nezgodno kada nakon nekoliko prvih trčanja već osetiš neko lagano zatezanje tamo gde te je prošle godine bolelo, pa na drugom mestu, pa na trećem... čak mi neki pritisak predstavlja to što ovaj blog čita pretežno (polu-)maratonska ekipa i samo par biciklista, pa svaki put kada sumnjam u svoju maratonsku budućnost imam osećaj kao da se izvinjavam što je to tako. u fazonu - ja ću na proleće bajkom u šume i na planine a vi ćete cele zime džabe čitati moje "Pripreme za Eventualni Maraton" jer su male šanse da će eventualno postati i realno :-) te pripreme se ipak svode na to da ne mogu da sedim zatvoren u kući cele zime niti mogu da vozim biciklu po hladnoći (a mogao sam sve dok nisam zaradio atletske povrede!!!) tako da ću trčati iz proste strasti za kretanjem, za spoljnom akcijom.
jutros smo bili na šetnji od 2.5 sata, popeli se do jezera u Petnici, hoću reći u Magli :-)
u skladu sa svim gore-navedenim, a u nastavku na jučerašnjih brdskih 21 km, sada idem sa Lolom na trčanje, čitaj 7-8 km lagaaaano. ljudi što ona ima sparing partnera, ko što ga niko nema! pa to je kao kad bi gebre trenirao sa nekim ko može 1'45''/km :-) treba podnaslov na onom javnom blogu da promenim iz "Bivši Maratonac" u "Sparing Partner Par Ekselans". dakle ajmo proveriti koliko je svaki početak težak. hajde da izdržim do nedelje, a u ponedeljak je dan odmora. danas lagano. i još dva dana. subota sat vremena, nedelja sat i po? ili čak i manje. ma mogu ja to.
03 prosinca 2009
trening po krvnim grupama
Jedva pronađoh kako u Wordu da podesim margine tj odmak teksta od ivica. Po defaultu mi je ti bilo preširoko i pola strane mi ostane belo a samo na sredini nešto kao piskaram, perverzno. Kad imam internet onda često kucam direktno u Firefox-u dok sam povezan na Google Mail, a kada sam zakopan offline kao sada onda se snalazim da mi se to sve ne pogubi dok kucam, pa ili otvorim Notepad ili Word. A Word mi je bezbedniji jer sam podesio AutoSave na 1 minut, dakle šta god se desi uvek imam relativno sveže izdanje svog tipkanja sačuvano u nekoj verziji kompjuterskog pamćenja :-)
I tako sam danas trčao. Krećemo zajedno i ja kažem Loli – ono kako sam se osećao dva dana, ono je bilo strašno. Tako nekako sam zamišljao mononukleozu. Kao da si nemoćan i umoran, i da će to trajati godinu i po. Sačuvaj bože. Da mi je neko rekao da ću tako da se komiram ne bih mu verovao. No nije leto, organizam se drukčije iscrpljuje po hladnoći, niža forma znači i sporiji oporavak, a ako na to sve opališ dupli volumen od onoga za koji si spreman možda (?) je i logično da se premoriš? Kako bilo... Uglavnom u 7 ujutru su mi bile još uvek drvene noge, mislio sam da ću odmarati. U 9 sam popio drugu kafu da bih išao na posao a do tada sam već flertovao sa idejom da ću popodne možda projoggirati. U 12 smo se vratili kući jer nije bilo ni posla ni naznake od mogućeg posla pa sam popio treću kafu... U 13 sam već jezdio asfaltom i razmišljao da li da nagovaram Lolu da ide sa mnom (da me malo uspori) ili da je ohrabrujem da ide sama (da bih ja ostao sâm i mogao malo da lupim po papučici gasa). No ona je bila raspoložena tek za kratko trčanje tako da sam ja otišao u planine (jer tamo nema zime). Aj' ćao eto me kući najdalje za dva sata.
Pred trčanje sam promenio uloške u Gel Kayano i stavio malo punije iz Pegasus TC. Neime svo vreme me ''češe'' ivica od patike po skočnom zglobu spolja, kao da su patike poluduboke a ne plitke. Uz malo punije uloške će mi se stopalo ''popeti'' u vis za milimetar i neću osećati da me patike ''kolju'' dok trčim. Bilo mi je to OK, jedino sam možda malo previše stegao pertle pa me sad boli desno stopalo na jednom čudnom mestu...
Na tom krugu od 21km imam najveće uzbrdice na 3-ćem 7-om i 11-om kilometru. Tu ću da malo udarim zapršku, a ostalo ću da trčim tempić. Ako ceo krug ima nekih 450m uspona, onda se pojednostavljenom računicom popnem 450m u 10.5km, i spustim se isto toliko na isto toliko km. Dakle prosečan nagib treninga je 4.3%. Prosečan nagib Plitvica je oko 3% a Sljemenskog oko 6%. Po nekoj ideji koja mi se danas vrti po glavi kao logična, možemo sve od 3% do 5% nazvati Brdski Profil, a preko 5% (prosečnog nagiba) računati kao Planinski Profil? Ne znam koliko ova matematika zvuči pristupačna ostalima, ako neko ima drukčije mišljenje o ovome molim Ga neka mi to kaže, da bih imao u vidu i ostale stavove.
I tako na tom prvom usponu (po makadamu) stižem nekog tipa od dva metra koji u trenerci i sa sportskom torbom na ramenu prešači uzbrdo, i to se trudi da ''maže''. Kao nešto se nervozno okreće kada je video da ga neko stiže, dečko se vraća sa treninga. Joj kad sam spustio ručnu, kad su mi se zalepila leđa za šuškavac! (nosio sam neku bici vetrovku bez rukava, sa neprobojnim stomakom i rupičastim leđima, da bih se zaštitio kada se budem vraćao nizbrdo prema severnom vetru) Nisam imao pojma da mogu tako da potegnem uzbrdo. Ako nisam zviždao bar 15 km/h uz taj zadnji deo koji je još uvek oko 10% ... a noge lagane ... a ja kao da imam 63 a ne 67kg, ma nirvana jedna. Šta učine tri kafe od čoveka, videćete tek kad popijem 16 (ko ona... kako se zvaše... Liza Stublić?), otrešću Džonatana Vajata ko slinu.
I tako sam negde trčkarao negde malo potezao i zatezao, i u toj igri mi je brzo prošlo trčanje. Najnoviji PLAN (ništa bez plana!) izgleda tako da, pošto sam se relativno odmorio, sada ću kao nešto treniruckati ovih prvih 20 dana Decembra, onda ću kada dođe ta prava Zima i sneg (...) smanjiti koprcanje i tako će to imati dvostruko tumačenje:
1) Negde oko 20.12. – 01.01. pravim Pauzu i nakon toga započinjem sa Pripremama za sezonu 2010 i Beogradski Maraton
2) Danas započinjem sa pripremama za 2010 i nakon 20-ak dana uvodnog ''treniranja'' ću imati 10-ak dana smanjenog treninga kao u svakom normalnom planu periodizacije
- Je li kume, a šta je to Periodizacija?
- Pa kume, to ti je, posle Perioda treninga ideš brže nego pre njega..
- A pre koga to, kume?
- Pa pre tog Perioda kume, bre!
- A-ha, nisam imo pojma, zvuči pametno...
Dakle trudiću se da to trčanje postane koliko toliko redovno a ne jednom-dvaput nedeljno kao do sada, i nekako ću da uklopim da ovaj predstojeći period (pre tog Snega koji sigurno neće ni pasti!) podelim na tri dela od po 5-6 dana, da bih imao ikakvu logiku u tom prvom stidljivom prilasku sezoni. Šta ja znam, od previše trčanja će me nešto zaboleti, dakle ne mogu bazirati Plan na nečemu tipa 6 dana po sat dnevno, 6 dana po sat – sat i po, 6 dana po sat-dva. Niti bih još uvek pokušavao da trčim u komadu preko 2 sata. Neka to krene onako neobavezno, ali neka mi plan više posluži da se ne zaletim na početku, nego da bih nešto bogzna šta pojačavao prema kraju. Ha? Moram ispraviti grešku od prošle zime kada sam puno često trčao puno kratko, dakle sigurno neću u 7 dana ići 14 puta po 6km! Ili da krenem od danas do nedelje 4 dana, pa onda da dodam 2 normalna reda od po 7 dana, jer kad odbijem ponedeljke (kao neki odmor) ostaće 4+6+6 treninga?
U međuvremenu (uvek nešto...) sam pregledao tabelu prevedenu na sajt trčanje.rs, koja daje sugestije ko kakvu hranu treba da jede na osnovu krvne grupe. Nakon što sam tabelu tretirao kao TEST i popunio šta volim a šta ne volim, izgleda da sam ravnomerno nabrojao omiljenih i mrskih namirnica u sve tri grupe (preporučeno, ne-preporučeno, neutralno) a kao dodatak ću staviti tu sliku na blog da moji obožavatelji znaju čega da mi pripreme kada im dođem u goste :-) Ono što nisam ni podvukao ni precrtao, to mogu jesti ali nisam lud za njim...
02 prosinca 2009
dok misli mi vrludaju
ma daleko je još od zime, navodno (uh) će tek zadnja trećina decembra biti sa mrazevima i prema kalendaru (22.12. - 22.03.) ZIMA. u stvari nikad nisam znao šta počinje 21-og a šta se završava 22-og, to ionako varira zbog nesavršenosti kalendara i prestupnih godina, pa mi u mislima sve nekako ide oko tog broja 22. što se pak subjektivnog doživljaja tiče, decembar ionako računam u zimu a mart u proleće. to bi pretočeno u tabelu izgledalo otprilike ovako, prema lokalnoj klimi i doživljavanju iste:
decembar, januar, februar - zima
mart, april, 1/2 maja - proleće
1/2 maja, jun, jul, avgust, 1/2 septembra - leto
1/2 septembra, oktobar, novembar - jesen
naravno nekad vreme poludi pa novembar bude više u snegu nego u suncu i onda histerišemo kako je VEĆ počela zima a ionako će KO ZNA dokle trajati. ovakva šema kao u 2009 je najbolja naravno, neka je bar jedna opasnost prošla (da bude leden novembar) a sad nam ionako sleduje ZIMA i svaki lep dan je bonus i blagoslov. no spremi se za 100 dana sranja. kaj je tu je.
i neka bude da je tih 100 dana počelo danas, sa ovom upornom kišom. nakon onog jako laganog trčanja od dva sata sam bio umereno zamoren, kao da sam više osećao posledice tempa od 100km na bicikli (2 dana ranije) nego od tog trčkaranja. no dva sata su dva sata, dodato na sat pešačenja ujutru to svakako nije "malo". i sledeći dan smo krenuli na jednu turu koja bi bila predugačka za pešačenje a prenaporna ili čak nemoguća za trčanje zbog off-road deonica po kamenjarima prekrivenim opalim lišćem. tako smo se obukli kao za trčanje, malo lakše odeveni + odgovarajuća obuća, sa idejom da potrčkavamo gde može i gde nam prija tek da bi malo skratili turu na pristojno vreme. pogledali smo na sat i krenuli, a ja sam uključivao štopericu za vreme trčanja da bi na kraju imali neki pokazatelj čega smo koliko uradili. ispalo je 1h40' trčkaranja i 1h05' šetanja što sam skromno preračunao u total od 20km, po razmišljanju "bolje oprezno nego neskromno". kao da je i bitno. provod je bio dobar, predivni pogledi na kanjon reke Gradac, par uz-niz-brdica opasni zbog odronjenog kamenja zatrpanog lišćem tako da smo se siti isposaplitali i izuvrtali zglobova no bez povreda, samo uz malo previše disbalansiranja za moj ukus. pred kraj nam je valjalo potrčati a ja sam u licu bio bled kao krpa zbog gladi, ne znam kako sam se dovukao do kuće. tu me je odjednom stigao sav umor odjednom, naime i to jutro smo u cik zore otpešačili turicu od 6km misleći da ćemo kasnije na biciklu (lagana dužina) no zbog hladnog vetrovitog dana i "zubatog sunca" smo se predomislili... tako da je ispalo da sam u dva dana proveo 1+2+1+3=7 sati na nogama, što pešačeći što lagano trčeći. reko bi neko da se spremam za neku ultra trku?! pre toga mi je dan odmora bio 2.5 sata šetnje a dan ranije sam šetao dva sata i vozio skoro 3.5 sata. kad bih sve ove jesenje šetnje uračunao u treninge imao bih godišnje bar 1200 sati. jer kad razmisliš, verovatno je lakše nekom tamo etiopljaninu od 49kg joggirati lagano nego što je meni lagano uspešačiti uz stazu koja se popne za preko 100m nadmorske po kamenju i kroz klizavo lišće. posle kažu da je on štat'jaznam pretrčao milion milja, a šta sam ja radio, ništa, jeo govna, šetkao se. baš juče razmišljam pešačeći uz jedan uspon - pa ovaj osećaj u nogama je teži nego kada na bicikli vrtim 30-ak na sat po ravnom. kad ovo drugo radiš više sati postane ti i to osećaj "treninga" dok pešačenje nikada nisam smatrao "treningom" osim ako je bilo zamišljeno kao hronometar. s druge strane na bicikli je dovoljno par sekundi prestati sa okretanjem pedala i već si se odmorio, a na pešačenju si svo vreme na nogama. što je najgore od svega, ako usporiš više te bole noge jer se smanji cirkulacija i odmah se pojavi onaj osećaj nadutosti, pritiska u venama. PUNO je teže pešačenje (gore-dole) od laganog intenziteta na bicikli. no prvo se ne računa kao "trening" a valjda zbog razmaženosti biciklista SVE na bicikli se računa kao trening. odeš krug u planine od 5 sati i zbog nizbrdica i krivina provedeš skoro sat vremena ne okrećući pedale, no svejedno napišeš da si bio na treningu od PET SATI. ili lagano plivanje je kao neki trening a struganje drva nije, i rad u salonu za masažu nije? vraga nije. svaki RAD je u stvari "trening", ako gledamo po kriterijumu napora i potrošnje energije. ako gledamo po kriterijumu da je trening ono što nije rad i posao i zadatak u običnom životu, onda je to jadna kvalifikacija treninga kao "samo ono što niko pametan i zaposlen ne radi". znaš onaj u planini će svaki dan po 10 sati da obara stabla, vuče ih uz pomoć konja do iznad šume, da ih seče, rastavlja na čekije, slaže u red. ne dao bog da taj obara ruku sa nekim duatloncem koji ne izbija iz teretane, pa ne bi mu oborio nego bi mu iščupao ruku iz ramena.
no ovaj potonji zaboga "trenira" dok onaj divljak gore tek živi svakodnevni život. ja sam danas seko šumu deset sati, a ti? ja bio na futingu pola sata i istezao se pola sata i spremao muesli pola sata i pisao blogove pola sata i uploadao slike na fejs dva sata i na kraju otišao u teretanu sat vremena. ma nabijem ti te tegove u guzicu, radiš li ti u životu nešto korisno? moj mali ima triput teže treninge i to u gumenim čizmama i kišnoj kabanici (eno ga pored konja, čeka znak da ga povede uzbrdo) a futing mu je bio 5km peške do škole a rastrčavanje će mu biti dok sateruje kokoške a blog možda u mislima sastavlja kad je na livadi sa kravama. baš razmišljam da mu uzmem jedan laptop da može sve to da evidentira i uokviri u tabele, no ne znam da li će imati i za to vremena, ne bih da ga preopteretim.
a mi koji smo između krajnosti pa radimo i nešto korisno i nešto za svoju dušu, imamo svoje izbore kako ćemo šta nazvati od svih tih svojih opšte-nepotrebnih aktivnosti. šta će biti trening a šta rekreacija, šta jogging a šta trčanje, koliko ćemo posle sljemenskog maratona upisati u dnevnik da smo pretrčali taj dan, ili ćemo u dve kolone trčanje:pešačenje? da li ćemo posle dužine na bicikli upisati koliko smo efektivno okretali pedale ili ćemo samo upisati koliko smo dugo "sedeli" na bicikli od početka do kraja treninga? jer u tom slučaju je i sedenje na ivičnjaku na 38-om km i žvakanje banane... takođe "trčanje maratona" :-) daleko od toga da se preispitujem i picajzlišem do ovih ekstrema, ne muči me savest! mada ponekad razmišljam o tome šta tačno da uračunam kao "aktivnost" a šta ne, i šta sve treba da se nalazi u "dnevniku potrošnje". samo mi je bilo zanimljivo da primetim kako možeš u svemu naći nedoslednost ako si zaista uporan. no trening nije lako odmeriti kao na primer ishranu: koliko je ko strog prema sebi, to se pokaže na njegovoj figuri čim ga pogledaš. odmah se vidi ko sebe časti (hranom) više nego što zaslužuje, a ko je dosledan i ne grabi preko mere koja mu po potrošnji pripada. e sad kako ćemo "videti" koliko ko trenira a koliko se rekreira, koliko trpi a koliko uživa? po kojem kriterijumu mogu da odredim koliko čega mi je potrebno-idealno-dovoljno-previše u toku godine?
i šta želimo sebi da zacrtamo kada pravimo famozne "planove treninga"? količinu užitka, aktivnosti, trpljenja? količinu potrebnog unosa ili potrošnje energije, kajanja zbog jednog ili žudnje za drugim (ili obrnuto)? ma nemojte me zezati, ne može to sve biti zbog par minuta napretka na polumaratonu??? ja zovnem oca telefonom jednom godišnje za rođendan, i on mene takođe. kad bi mu stajalo na zidu da treba da me zovne svakog meseca, valjda bi na to mislio? (meni ništa ne vredi da to pišem na zidu, jer on je otišo od majke i mene a nisam ja od njega.) zašto sam to napisao - hoću reći, nije moguće da niko neće na zidu napisati "zovni telefonom kevu svakog vikenda, makar reda radi" a da će napisati "svake druge nedelje dužina 2.5 sata"??? ako si za nešto fanatik onda zapiši one stvari koje ćeš možda zaboraviti, šta ćeš pisati ono o čemu non-stop razmišljaš, pa nisi lud da ne znaš da je nedelja, i da se nedeljom ide dužina? možda nam taj plan daje iluziju da imamo kontrolu nad životom, nad budućnošću? kad već ne možemo isplanirati skoro ništa drugo, daj bilo šta što nam daje mogućnost da privirimo u budućnost? btw, koliko maratonaca je zaboravilo da ode na trening? :-) a koliko je ljudi tačno odredilo na koliko dana pre maratona im je idealno da skrate nokte na nogama, i to upisalo u plan treninga? ko je zapisao šta je tačno doručkovao i ručao, i kako se obukao i po kakvom vremenu, poslednji put kada ga je strefio proliv na trčanju? ko ima u planu treninga ucrtane termine za sex, skladno stepenu umora ili odmora i uz obzir prema sutrašnjem treningu?
- maco, da ga upišem u nedelju uveče, posle dužine, i do utorka sam spreman za hiljadarke?
- ali dušo, tada nam dolaze moji na večeru...
eto frajeru, bilo bi ti bolje da si na vreme upisao u nedelju popodne "dosadna večera sa njenima, popiti bar 4 piva posle dužine i biti veseoooo"... :-)
"Die wahrheit triumphiert nie, ihre gegner sterben nur aus" - Max Planck
(Istina nikada ne trijumfuje, samo njeni protivnici izumru)
decembar, januar, februar - zima
mart, april, 1/2 maja - proleće
1/2 maja, jun, jul, avgust, 1/2 septembra - leto
1/2 septembra, oktobar, novembar - jesen
naravno nekad vreme poludi pa novembar bude više u snegu nego u suncu i onda histerišemo kako je VEĆ počela zima a ionako će KO ZNA dokle trajati. ovakva šema kao u 2009 je najbolja naravno, neka je bar jedna opasnost prošla (da bude leden novembar) a sad nam ionako sleduje ZIMA i svaki lep dan je bonus i blagoslov. no spremi se za 100 dana sranja. kaj je tu je.
i neka bude da je tih 100 dana počelo danas, sa ovom upornom kišom. nakon onog jako laganog trčanja od dva sata sam bio umereno zamoren, kao da sam više osećao posledice tempa od 100km na bicikli (2 dana ranije) nego od tog trčkaranja. no dva sata su dva sata, dodato na sat pešačenja ujutru to svakako nije "malo". i sledeći dan smo krenuli na jednu turu koja bi bila predugačka za pešačenje a prenaporna ili čak nemoguća za trčanje zbog off-road deonica po kamenjarima prekrivenim opalim lišćem. tako smo se obukli kao za trčanje, malo lakše odeveni + odgovarajuća obuća, sa idejom da potrčkavamo gde može i gde nam prija tek da bi malo skratili turu na pristojno vreme. pogledali smo na sat i krenuli, a ja sam uključivao štopericu za vreme trčanja da bi na kraju imali neki pokazatelj čega smo koliko uradili. ispalo je 1h40' trčkaranja i 1h05' šetanja što sam skromno preračunao u total od 20km, po razmišljanju "bolje oprezno nego neskromno". kao da je i bitno. provod je bio dobar, predivni pogledi na kanjon reke Gradac, par uz-niz-brdica opasni zbog odronjenog kamenja zatrpanog lišćem tako da smo se siti isposaplitali i izuvrtali zglobova no bez povreda, samo uz malo previše disbalansiranja za moj ukus. pred kraj nam je valjalo potrčati a ja sam u licu bio bled kao krpa zbog gladi, ne znam kako sam se dovukao do kuće. tu me je odjednom stigao sav umor odjednom, naime i to jutro smo u cik zore otpešačili turicu od 6km misleći da ćemo kasnije na biciklu (lagana dužina) no zbog hladnog vetrovitog dana i "zubatog sunca" smo se predomislili... tako da je ispalo da sam u dva dana proveo 1+2+1+3=7 sati na nogama, što pešačeći što lagano trčeći. reko bi neko da se spremam za neku ultra trku?! pre toga mi je dan odmora bio 2.5 sata šetnje a dan ranije sam šetao dva sata i vozio skoro 3.5 sata. kad bih sve ove jesenje šetnje uračunao u treninge imao bih godišnje bar 1200 sati. jer kad razmisliš, verovatno je lakše nekom tamo etiopljaninu od 49kg joggirati lagano nego što je meni lagano uspešačiti uz stazu koja se popne za preko 100m nadmorske po kamenju i kroz klizavo lišće. posle kažu da je on štat'jaznam pretrčao milion milja, a šta sam ja radio, ništa, jeo govna, šetkao se. baš juče razmišljam pešačeći uz jedan uspon - pa ovaj osećaj u nogama je teži nego kada na bicikli vrtim 30-ak na sat po ravnom. kad ovo drugo radiš više sati postane ti i to osećaj "treninga" dok pešačenje nikada nisam smatrao "treningom" osim ako je bilo zamišljeno kao hronometar. s druge strane na bicikli je dovoljno par sekundi prestati sa okretanjem pedala i već si se odmorio, a na pešačenju si svo vreme na nogama. što je najgore od svega, ako usporiš više te bole noge jer se smanji cirkulacija i odmah se pojavi onaj osećaj nadutosti, pritiska u venama. PUNO je teže pešačenje (gore-dole) od laganog intenziteta na bicikli. no prvo se ne računa kao "trening" a valjda zbog razmaženosti biciklista SVE na bicikli se računa kao trening. odeš krug u planine od 5 sati i zbog nizbrdica i krivina provedeš skoro sat vremena ne okrećući pedale, no svejedno napišeš da si bio na treningu od PET SATI. ili lagano plivanje je kao neki trening a struganje drva nije, i rad u salonu za masažu nije? vraga nije. svaki RAD je u stvari "trening", ako gledamo po kriterijumu napora i potrošnje energije. ako gledamo po kriterijumu da je trening ono što nije rad i posao i zadatak u običnom životu, onda je to jadna kvalifikacija treninga kao "samo ono što niko pametan i zaposlen ne radi". znaš onaj u planini će svaki dan po 10 sati da obara stabla, vuče ih uz pomoć konja do iznad šume, da ih seče, rastavlja na čekije, slaže u red. ne dao bog da taj obara ruku sa nekim duatloncem koji ne izbija iz teretane, pa ne bi mu oborio nego bi mu iščupao ruku iz ramena.
no ovaj potonji zaboga "trenira" dok onaj divljak gore tek živi svakodnevni život. ja sam danas seko šumu deset sati, a ti? ja bio na futingu pola sata i istezao se pola sata i spremao muesli pola sata i pisao blogove pola sata i uploadao slike na fejs dva sata i na kraju otišao u teretanu sat vremena. ma nabijem ti te tegove u guzicu, radiš li ti u životu nešto korisno? moj mali ima triput teže treninge i to u gumenim čizmama i kišnoj kabanici (eno ga pored konja, čeka znak da ga povede uzbrdo) a futing mu je bio 5km peške do škole a rastrčavanje će mu biti dok sateruje kokoške a blog možda u mislima sastavlja kad je na livadi sa kravama. baš razmišljam da mu uzmem jedan laptop da može sve to da evidentira i uokviri u tabele, no ne znam da li će imati i za to vremena, ne bih da ga preopteretim.
a mi koji smo između krajnosti pa radimo i nešto korisno i nešto za svoju dušu, imamo svoje izbore kako ćemo šta nazvati od svih tih svojih opšte-nepotrebnih aktivnosti. šta će biti trening a šta rekreacija, šta jogging a šta trčanje, koliko ćemo posle sljemenskog maratona upisati u dnevnik da smo pretrčali taj dan, ili ćemo u dve kolone trčanje:pešačenje? da li ćemo posle dužine na bicikli upisati koliko smo efektivno okretali pedale ili ćemo samo upisati koliko smo dugo "sedeli" na bicikli od početka do kraja treninga? jer u tom slučaju je i sedenje na ivičnjaku na 38-om km i žvakanje banane... takođe "trčanje maratona" :-) daleko od toga da se preispitujem i picajzlišem do ovih ekstrema, ne muči me savest! mada ponekad razmišljam o tome šta tačno da uračunam kao "aktivnost" a šta ne, i šta sve treba da se nalazi u "dnevniku potrošnje". samo mi je bilo zanimljivo da primetim kako možeš u svemu naći nedoslednost ako si zaista uporan. no trening nije lako odmeriti kao na primer ishranu: koliko je ko strog prema sebi, to se pokaže na njegovoj figuri čim ga pogledaš. odmah se vidi ko sebe časti (hranom) više nego što zaslužuje, a ko je dosledan i ne grabi preko mere koja mu po potrošnji pripada. e sad kako ćemo "videti" koliko ko trenira a koliko se rekreira, koliko trpi a koliko uživa? po kojem kriterijumu mogu da odredim koliko čega mi je potrebno-idealno-dovoljno-previše u toku godine?
i šta želimo sebi da zacrtamo kada pravimo famozne "planove treninga"? količinu užitka, aktivnosti, trpljenja? količinu potrebnog unosa ili potrošnje energije, kajanja zbog jednog ili žudnje za drugim (ili obrnuto)? ma nemojte me zezati, ne može to sve biti zbog par minuta napretka na polumaratonu??? ja zovnem oca telefonom jednom godišnje za rođendan, i on mene takođe. kad bi mu stajalo na zidu da treba da me zovne svakog meseca, valjda bi na to mislio? (meni ništa ne vredi da to pišem na zidu, jer on je otišo od majke i mene a nisam ja od njega.) zašto sam to napisao - hoću reći, nije moguće da niko neće na zidu napisati "zovni telefonom kevu svakog vikenda, makar reda radi" a da će napisati "svake druge nedelje dužina 2.5 sata"??? ako si za nešto fanatik onda zapiši one stvari koje ćeš možda zaboraviti, šta ćeš pisati ono o čemu non-stop razmišljaš, pa nisi lud da ne znaš da je nedelja, i da se nedeljom ide dužina? možda nam taj plan daje iluziju da imamo kontrolu nad životom, nad budućnošću? kad već ne možemo isplanirati skoro ništa drugo, daj bilo šta što nam daje mogućnost da privirimo u budućnost? btw, koliko maratonaca je zaboravilo da ode na trening? :-) a koliko je ljudi tačno odredilo na koliko dana pre maratona im je idealno da skrate nokte na nogama, i to upisalo u plan treninga? ko je zapisao šta je tačno doručkovao i ručao, i kako se obukao i po kakvom vremenu, poslednji put kada ga je strefio proliv na trčanju? ko ima u planu treninga ucrtane termine za sex, skladno stepenu umora ili odmora i uz obzir prema sutrašnjem treningu?
- maco, da ga upišem u nedelju uveče, posle dužine, i do utorka sam spreman za hiljadarke?
- ali dušo, tada nam dolaze moji na večeru...
eto frajeru, bilo bi ti bolje da si na vreme upisao u nedelju popodne "dosadna večera sa njenima, popiti bar 4 piva posle dužine i biti veseoooo"... :-)
"Die wahrheit triumphiert nie, ihre gegner sterben nur aus" - Max Planck
(Istina nikada ne trijumfuje, samo njeni protivnici izumru)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)