pretražujući nešto u Google Readeru naleteh na ovaj blog:
neko je pokušao, pa batalio nakon jedva 5-6 postova...
no čak i to je zanimljivije od jednog drugog bloga koji sam sanjao noćas :-)
ide nekako ovako:
ponedeljak: "po planu"
utorak: "po planu"
sreda: "po planu, uz manje varijacije"
četvrtak: "po planu"
petak: "odmaram, po planu naravno"
subota: "super! sve ide po planu!"
nedelja: "po planu"
ponedeljak: "po planu"
utorak: "po planu"
sreda: "po planu"
četvrtak: "skoro 99% po planu"
petak: "odmaram, po planu"
subota: "po planu"
nedelja: "po planu"
čitao ja tako neko vreme... i trgao se - probudio se, sav preznojen, pipnem se za čelo - nemam temperaturu, bio je to samo san, gotovo košmar. a sinoć je došlo do NP (nove promene) PIP-a (promenjenog izmenjenog plana) :-( naime Tašti su se ukočila leđa pa smo morali mi ujutru na posao. otpada putovanje u Selo, otpada povratak peške sa planine, otpade sve kao jesenje lišće. i kud ću šta ću ja jutros donesem HA (hitan amandman) na PIP i odem ranom zorom na trčanje. to jest ranom maglom. a kad se malo prisetim, već sam sinoć uradio neke PAR (pred-amandmanske radnje) u smislu da sam na brzaka organizovao PP (pasta party) i zamuljao činiju mueslija. i pojeo pola. tj ako sam zaMULJao, onda to nisu mu-sli nego MULJ-sli. ništa teško ni jako ni "brzo", nego malo ovsenih malo ječmenih pahuljica, par zrna grožđica, urendao jednu jabuku i useckao nekoliko brazilskih oraha. i još beše nečega ali, da m' ubiješ, sad se više ne sećam. jer kad se još malo prisetim, bio sam stao na vagu, i vidim 67.0 sa sve odelom, a normalno bi bilo da tek ujutru imam 66.5 bez odela, dakle bio sam ispod norme, pa me je to valjda ohrabrilo da sednem da nešto čalabrcnem pred spavanje. naravno nakon čalabrcanja sam se vrteo dva sata i nisam zaspao, ako mi se spava mogu da zaspim i mrtav gladan ali ako mi se baš ne spava najgluplja stvar je da nešto pojedem - to me po pravilu razbudi... dakle vaga - muljsli party - spavanje - doručak - trčanje. e sad tu kreće razgranavanje ideja i razrada PIP-a u FD (fine detalje). sad je TIT (skraćenica za "toliko i toliko") sati, dakle da otrčim TIT kilometara, da se vratim otprilike do TIT, da potrošim TIT na tuširanje i užinicu, i na poslu sam do TIT. knap, ali izvodljivo. btw čim pišem blog (a ne milujem klimakterične tetke po smežuranim obrazima) očigledno je da baš i nema posla...
obučen kao što sam prethodnih dana trčao na 7°, istrčao sam u maglu i u 3°, računajući da će za sat i po otopliti pa će mi u povratku biti taman? da idem negde uzbrdo? hmmmm, a šta ako mi to malo doda opterećenja na petu? ipak se odlučujem za skretanje desno na kej, pa ću dalje videti kuda ću, imam i na tu stranu pregršt varijanti. da idem onim blago valovitim putem, OPET? joj ne mogu, već će mi se smučiti ta staza a zima je tek počela. duva neki leden vetar, kako tako jako duva u magli nije mi jasno, nekako sam oduvek pretpostavljao da u magli ne duva :-) već na izlasku sa keja panično vrtim kroz glavu neke kružiće na ovamo i na onamo, i setim se da mogu da pređem preko mosta kod Pivare i da produžim ka Debelom Brdu (... Bajinoj Bašti, i dalje ka Tari, Višegradu, pa dalje mogu i na more). eeeee ovo je odlično, vetar duva TAČNO sa ove strane, dakle sve mi se namešta: 1) dok idem blago uzbrdo hladiće me, a posle mi nizbrdo neće biti zima jer će mi duvati u leđa 2) osećam hladno po kvadricepsima jer mi se lepi trenerka za noge no zadnje lože su mi zaštićene slojem vazduga u trenerci. razmišljam o tome kako su helanke glupe nakon što se oznojiš, a ja se uvek oznojim ispod dupeta, i onda mi ta znojava tkanina deluje kao neke hladne obloge na zadnjim ložama. za kratke brze treninge helanke su OK, ali na duža trčanja po hladnom vremenu evo već drugu zimu za redom nosim dole trenerku. da mi ne bude sve potaman pobrinulo se rame koje se ohladilo posle 15-ak minuta i bolelo me još narednih pola sata. trebao bih da opet izvadim onaj Fastum iz kutije i da napravim 10 dana dosledne terapije da vidim da li se ovo čudo može sanirati, ipak nije normalno vući mesecima (doktorka reče tendinitis) otok veličine šljive? uzvodno sam držao tempo od 5'/km i bio zadovoljan razvojem situacije. odmorne noge, lagani intenzitet a opet dovoljno jako da mi nije hladno. kad sam mislio da sam na sedmom km video sam prolazak 40'00'' i setio se gde sam se zabrojao, pa se oduševio da mi je tako kratko ostalo do okreta. okrenuo sam opet na okruglih Švicarskih 52'30'' a kući sam došao za 1h41'30'' dakle vratio sam se (uključi Excel... ) negde oko 4'40''/km uz nešto manji osećaj napora nego u odlasku.
znate onaj osećaj kad se izlazi iz magle? negde oko 8-og km gledam iza sebe i oko sebe, nekako mi sve odjednom izgleda malo svetlije. kao da je na jednom mestu magla malo žućkasta. pa je onda sve još malo dodatno svetlije i ona magla iznad mene postaje čudna, nit plavičasta nit beličasta. jes plavo nije plavo. jes nebo nije nebo. jes magla nije magla. a ono mesto žućkastoće se polako širi, i čitava polovina sve te maglene_atmosfere postaje žućkasta. i odjednom shvatam da je ispred mene nebo, plavo, vidim i tragove od aviona. vidim ostatke magle kako se drži zalepljena uz brdašca iznad puta kao što bi klizio šlag niz neku nakrivljenu tortu. u nekoliko navrata razmišljam o PA (Pod-Amandmanima) na PIP i varijantama da odem negde uzbrdo... no to bi mi već bilo PVO (pre-veliko odstupanje) od PIP-a koji je sam po sebi i svom nazivu već PO (pozamašno odstupanje) od P-a (Plana). šteta. jer da je koji mesec kasnije, ne bi mi ništa smetalo da dodam nekih pola sata brda, uz EK (emotivnu kompenzaciju) da ću gore izaći iznad magle, uživati u predivnim pogledima na planine i na maglu nad Gradom. u stilu "lisica i grožđe" kažžem sebi da bi mi gore bilo vrućina na suncu, a još dok bih se popeo na brdo, pa onda nakon tih dodatih pola sata treba trčati nazad tih istih 10km gde sam i sad, jer bih (umesto samo do ovde i nazad) ubacio jedan deo popreko i napravio trougao. kažem sebi - biće još magle i sunca, zime i trčanja. ajmo nazad, "požurite noge moje moja oka dva". i magla postaje sve gušća! i još gušća! ulazim u grad, čujem ispred sebe traktor na nekih 15-20 metara i ne vidim gde je? ili ću ja natrčati na njega ili će on naleteti na mene. u zadnji čas shvatam da stoji na sred puta i zaobilazim ga, dok mu u prokilicu utovaruju sveže zaklanu svinjurdu od brat-bratu 150 kila!
MALO EX-YU POLITIKE
sačuvaj bože, ja sam mislio da je u toku božićni post? post počinje 40 dana pred božić koji "pada" 07.01. dakle 40 dana ranije je... 28.11.? i tek dok to razmišljam proleće mi kroz glavu kao kuršum stravična istina: za vreme ka-pe-jot su se uvek klale svinje na dan republike, čuveni svinjokolj, topljenje čvaraka, prženje šnicli, mlevenje kobasica i usputno rakijanje. kapiram da je to "u inat" crkvi i vernicima, bogu i svim ostalim ne-Partijskim autoritetima. - kad počinje post? - 28-og. - e a mi ćemo da ustanovimo "tradiciju" da je najveće klanje i krvavljenje baš 29-og! hah! (???)
obrni-okreni na ovim "domaćim" prostorima uvek svinja izvuče najdeblji kraj, bilo i biće.
MALO MATEMATIKE, SAMO ZA NAPREDNE :-)
tu izlazim iz magle i idem par km po 4'30'' dok uspevam da dišem ma 5-5. pet koraka udisaj pet koraka izdisaj, nastavljam tako i po keju, s tim da mi ritam pada na 4'50''/km jer je trava džombasta a zemlja klizava. nisam nikada istovremeno gledao (pažljivo) u pulsmetar i razmišljao o disanju, da bih mogao da napravim uporednu tabelu kojem pulsu odgovara kje "rastegnuto" disanje. jer pri tih 125-130 otkucaja laganog trčanja verovatno dišem 4-4 (koraka) dok ne razmišljam o disanju, ali ako se skoncentrišem da udišem duboko i najsporije što mogu onda je to malo ređe. to jest SKORO najsporije, jer uvek možeš "još jedan korak" no ne želim da trčim sa nekim izbečenim davljeničkim izgledom i osećajem astmatičnog gušenja, ne želim da napravim i od ovoga teški mazohizam nego da ispitam granice normalnog. dakle to igre za zaintrigirane trkače, pokušajte da dišete što sporije ali dovoljno sporo da vam deluje da tako možete nekoliko km. pa, bar dva kilometra takvog trčanja (neprekidnog!) bi bio minimum da bi shvatili "igru". jedino što sam povezao (broj uz broj) je bilo kada sam trčao ka manastiru Lelić, onda sam na pulsu od oko 148-150 uspevao da dišem na 4+4 koraka a frekvencija mi je uzbrdo bila oko 80-85 koraka u minutu, pretpostavljam, neka bude 83+83=164. dakle nekih dvadesetak udisaja/minut. ovih današnjih 5+5 uz lenju frekvenciju od 85-88 (?) bi bilo negde oko 172/10 = nekih 17 udisaja/minut. ček dok sam raspoložen da odgonetnem kolika je neka krajnost... dakle da bih disao sa 30 udisaja/minut to bi bilo u jednoj sekundi (3 koraka) udisaj i u drugoj izdisaj, a da bih pri frekvenciji 90 dvokoraka/min tako disao morao bih da trčim jako brzo, verovatno intenzitet hiljadarke ali sigurno ne trke na 3km ili 5km. dakle 30-ak udisaja mi je dovoljno za intenzitet vo2max. ne znam kako se sve ovo uklapa sa naukom i teorijom.
e sad ovo nekako treba poslati mejlom...
Nema komentara:
Objavi komentar