dok je zapadni svet slavio, istočni svet je radio.
dok su svima praznici, nama su grbače savijene kao ofingeri.
u to ime evo jedne lepe rok opere ;-I
u jednoj liniji ide priča o dvoje koje su imali zadatak (ovo zvuči kao neka smrdljiva ideja, nešto tipa kao zadaci u Velikom Bratu?) da provedu 24 sata zajedno i izolovani od ostatka sveta a da se pre toga nisu baš "obožavali".
"Listen Jesus I don't like what I see.
All I ask is that you listen to me."
pratimo razvoj događaja i ta 24 sata naizgled večno traju, kao i svaka druga knjiga. recimo da je za 300 strana knjige potrebno 600 minuta čitanja, to će neko vredan i zainteresovan da obradi za jedan dan dok će se nekom drugom taj zadatak (ah) protegnuti na nekoliko dana. ne možeš nikada da pogodiš u knjizi pravi ritam jer svi čitaju različitim brzinama i samo retki "ubodu" takav raspored da doživljavaju sve ono zamišljeno i napisano istom brzinom kojom je to zamislio i autor...
"He's a man. He's just a man.
He is not a king. He is just the same
As anyone I know.
He scares me so!"
u drugoj ravni ide pokušaj postavljanja linije između destruktivnog i autodestruktivnog, dobra i zla, zadovoljstva i nezadovoljstva. pronalaženje mere u životu, pokušaja da se što više dobije, uz što manja odstupanja od idealne putanje, zlatnog preseka.
gde je uopšte ta Hurgada i taj Kairo i taj smrdljivi Šarm El Šeik?
("what's the buzz, tell me what's happening?"
... and when do we ride into Jerusalem?).
dok gledam prognozu za ta mesta, koja obećava 26-28 stepeni i NULA verovatnoće za padavine, smeta mi Ian Gillan koji mi odvlači pažnju i konstantno menjanje ritma iz 8/8 u 4/5 a ja pokušavam da ga pratim umesto da mu dozvoljavam da mi samo popunjava muzičku pozadinu. "zvučnu kulisu" :-)
MARY MAGDALENE
"Try not to get worried, try not to turn on to Problems that upset you, oh.
Don't you know, everything's allright, yes, everything's fine."
i kako je to živeti u rok operi?
dopustiti da ti se sve sumnje i dvoumljenja personalizuju u vidu realnih karaktera, i da publika sve to posmatra kao neku pozorišnu predstavu, da navijaju za jedan ili drugi personality? it stinks?
problem je u tome da se razne ovisnosti ne završavaju istim rešenjima.
ali se završavaju istim ishodom.
ili sličnim.
svi znamo šta će onaj siroma' što se drogira i želi sve veće doze i umrtvljenja, i na kraju posegne za iglom i ugasi se kao dogorela sveća...
"Hey J.C., J.C. please explain to me,
You had everything.
Where is it now?"
ali šta će onaj što bi trčao 20 30 50 100 420km i šta bude s njim na kraju? on na žalost nema ta poprečna rešenja, te prečice (preČAce), kao što alhos može reći - neću više da mučim jetru i da povraćam svake noći, kupiću litar alkohola i špric, i fino svako veče ubrizgam sebi xxx (gde ću sad računati koliko ima alkohola u pet piva?) mililitara direktno u venu i mmmmmmm lepote i oduševljenja, upišam se u gaće i zaspim kao jagnje i ne budim se dva dana od pijanstva, a nisam ništa popio, xexexexe!!!
a kako ću ja sad sebi špricem ubrizgati 300km bicikle u jednom danu, i da budem umoran i srećan naredna 3 dana? čista nepravda, uopšte nije ostavljena takva mogućnost...
"Mr. Wonderful Christ?
You're a joke. You're not the Lord.
You are nothing but a fraud."
kroz treći kolosek ide priča o čoveku koji je doživeo neku strašnu nesreću i koji se budi iz kome tek jednom na nekoliko godina. kada se probudi, nekada ugleda uz sebe nekog od svoje porodice koji brižno bdiju uz njegov krevet (zbog ljubavi ili nasledstva?) a nekad vidi bolničarku, a nekad vidi samo goluba na prozoru. i dok pokuša da nešto kaže, već opet padne u komu. a ta koma je takva da je svo vreme svestan svog stanja i godinama očajnički pravi planove šta će kome reći sledeći put kad se probudi, i onda se desi da niko nije tu, ili se desi da ga bolničarka od uzbuđenja uopšte ne sasluša, ili da mu kćerka padne u nesvest od sreće, i njegova priča, svedena na par redova, ostaje neispričana. i za par godina opet, i opet, i već više ni ne zna da li će doživeti sledeću priliku no on se ipak priprema i zamišlja neki idealni scenario da će najzad reći svima njima da ih voli, ili će im reći u kojoj su banci pare, ili će im reći kome je ostao dužan jedno jedino "hvala" ali koje je važnije od svakog mogućeg testamenta ili epitafa.
JESUS:
"Why should you want to know?
Don't you mind about the future?
Don't you try to think ahead?
Save tomorrow for tomorrow;
Think about today instead."
i gde je tu važnost moga postojanja, mojih tri dana trčanja i tri dana bicikle, kao jedna mala beznačajna provincijska etapna trka?
pa šta ako su rekli da će kiša, a nije bila kiša?
da li treba da verujem tome što su rekli da će kiša, ili treba da verujem tome što je lep dan?
da li treba da verujem čitalačkom proseku koji se umori nakon 3 dana treninga, ili treba da verujem svome osećaju?
pa i taj osećaj, to je nešto prolazno.
treba li da dajem veću važnost njemu, ili svojim željama?
po tom principu bih trebao samo vredno da radim u radnji da bih što više uštedeo pred penziju...
skupio evre i oročio ih u rajfajzen banci...
"globalno otopljenje,
globalno zahlađenje,
globalno prosvetljenje,
globalno zaglupljenje."
a gde je tu trčanje, gde je tu fakin' bicikla?
same nelogične stvari...
znate šta mi je rekao trener-prijatelj pre neki dan?
"imaš 1000 sati u 2009-oj??? dodaj 1.2 godine na svoju starost :-)"
ma znate šta: j*** mi se za godine...
čak naprotiv, neka idu, neka prolaze, svake godine po 1.2, prihvatam to.
nisam prodao dušu đavolu ali sam mu prodao telo.
trošiću ovo telo po tom ritmu "plus dvaes posto" pa neka traje dok traje.
jer "samo jednom se živi, a ostali neka vide šta će!" :-)
xexe
Nema komentara:
Objavi komentar