petak, 4. prosinca 2009.

vaganje

kad kažem - još jedan introspektivan post,
onda drugi treba da kažu - šta, opet ono tvoje jedno-te-isto, samo drugim rečima???
na kraju ću ga jedino ja čitati ;-)  hmm, pošteno...

hoćemo li reći kako je "svaki početak težak" (aaahhh kako patetično), ili kako "svaki maraton počinje prvim korakom" (aaahhh kako moderno američki i proseravački, jeftino-filozofski). a jeste nezgodno kada želiš odmah da "ubodeš" pravi osećaj, da ti sve ide, a da ti nije ni previše lagano, a da ti nije ni teško jer ako je preteško u prvom mesecu onda sigurno nećeš moći da napreduješ narednih nekoliko meseci. a još je jezivo kada te odmah neke stvari podsete na ono najgore. sve se kao nadam da se sve loše izbrisalo iz pamćenja i da mogu da "krenem iz početka" (ovako kada je umesto "od početka" napisano "IZ početka", zvuči kao da je Početak neka rupčaga, neka bunarčina iz koje se čekrkom izvlačim boreći se za goli život). a možda i jeste? i nešto mi pada na pamet i eto odstupanja od deset minuta:


zamišljam grotlo vulkana, i na vrhu po samoj ivici atletsku stazu od tartana :-) lagani početak bi bio da kreneš da trčiš 8-om stazom i da se približavaš centru polako, i za nekoliko meseci treninga samo iceš prvom stazom i kada dođe dan maratona skočiš unutra pa šta bude! s druge strane ako krećem iznutra i polako izlazim napolje, jednom kad se dokopam 2-ge 3-će staze biću bezbedan i kad mi pukne pogled na okolinu moći ću mirno da trčkaram dokle god hoću. dakle bolje je ići IZ početka, GORE prema cilju, nego se gore (LAKO) spremati da se baciš dole U avanturu. jerbo za mene maraton nije avantura, meni je to kao spremanje ispita. nemam se ja u šta "bacati". u svakom času znam koliko sam spreman i koliko mi nedostaje. MOGU da izađem na ispit i ako sam spreman samo za Šesticu, ali radije ne bih... (kao 2008-me kada sam istrčao Beogradski za 6, Plitvice za 7, i neplanirano Novi Sad za 9 no tamo sam izvukao slučajno baš pitanja koja sam znao a malo sam i prepisivao - tj šlepao se u zavetrini iza ironman štafete). a sad napuštam ideju vulkana i vraćam se na temu ispita:

kažem frendu (koji je biciklista) da ću videti kako će ovo zimus ići, pa ako budem mogao na proleće da idem taj ritam maratona za tri sata bez velikog straha od povrede (jer mi sama brzina baš i nije problem) i bez nekih silnih zatezanja, probadanja... onda ću pokušati da dam trčanju šansu. ako mi pak sve bude delovalo pre-nategnuto i samo-povređujuće, pa šta ću - kupiću neki karbonski Mtn Bike od 10kg i pokušaću da se dostojno odazovem tom izazovu da se pretandrljam uzduž i popreko preko valjevskih planina. te planine su dosta strme i neprohodne i za omladince a kamoli za masterse, a zbog pregustih šuma su poteške za navigaciju tako da svaka "tura" zahteva pedantnu pripremu kod kuće sa kartama, jake noge (ruke i leđa), i veštinu vožnje po teškim terenima. a frend mi kaže
>I suggest you jump the rocks while you still dare :-)
>Jogging marathons doesn't take much courage and is relatively safe, but is that what life is for?
(preporučujem ti da preskačeš kamenje dok se još uvek usuđuješ! - trčkaranje maratona ne zahteva mnogo hrabrosti i relativno je bezbedno, ali zar nam za to služi život?)
i tu imamo dva ispita, mog tela i moje glave: da li će telo izdržati zimu trčanja, da li će glava prihvatiti ishod u proleće? da li će mi se pravljenje pogrešnih (a da ipak trčim, kad mi je uvek  išlo tako lako i dobro?) ili makar sumnjivih izbora opet osvetiti? da li da se odreknem jednog zadovoljstva koje sam pak već predobro upoznao, i da se bacim u nešto novo? hajde da napravim poređenje između OK i KO (knock out). ako mi sve krene OK na trčanju, mogu istrčati oprezno Beogradski, pa ako ga pređem OK (iako je ravan što mi jako ne odgovara) i nastavim sa održavanjem forme do Plitvica, onda ću istrčati i Plitvice (koje su gore-dole i više mi odgovaraju, dosta manje opterećujem zadnje lože). ako stvari krenu loše (J.Š.) mogu malo po malo da se vratim na biciklu i da sprovedem "plan be" to jest pošto sam Ovca u horoskopu to bi bio "plan bbbbbeeeeee". to jest pošto sam podznak Rak a oni idu popreko ili unatraške, onda ću se celog života vrteti napred-nazad i stani-kreni. ajme užasa, u zvezdama zapisanog...
s druge strane ako ozbiljno shvatim Mtn Bike sezonu 2010, sigurno bih doživeo puno nezaboravnih i NOVIH stvari. jer trčanje se svo svodi samo na to da se spremim da ponovim ono što sam već nekoliko puta uradio, i to sam ga čak još uspešnije uradio nego što bih smeo da pokušam 2010-te... dakle ostaje mi dilema da li bih više izgubio ako bih sačekao sa Mtn Bike-om još par godina, ili bih više propustio ako bih sačekao sa trčanjem još par godina? ha? ne u smislu da ne trčim uopšte, nego da neobavezno pretrčkaram kroz zimu, pokušam neku trčicu na proleće ali "mlako" da se ne bih opet povredio, i tako još par polu-sezona, dok mi se sve povrede skroz, totalno, full, potpuno, i definitivno ne izleče?

ničega se ne plašim, ni da "stanem na crtu" na atletskoj trci, a ako bih duže vozio bajk verovatno bih probao da vidim i kako te MTB trke izgledaju, čim steknem dovoljno spretnosti da ne delujem na trkama smotan i plašljiv. ne radi se o tom strahu.

ali povreda se plašim. i mnogo je nezgodno kada nakon nekoliko prvih trčanja već osetiš neko lagano zatezanje tamo gde te je prošle godine bolelo, pa na drugom mestu, pa na trećem... čak mi neki pritisak predstavlja to što ovaj blog čita pretežno (polu-)maratonska ekipa i samo par biciklista, pa svaki put kada sumnjam u svoju maratonsku budućnost imam osećaj kao da se izvinjavam što je to tako. u fazonu - ja ću na proleće bajkom u šume i na planine a vi ćete cele zime džabe čitati moje "Pripreme za Eventualni Maraton" jer su male šanse da će eventualno postati i realno :-) te pripreme se ipak svode na to da ne mogu da sedim zatvoren u kući cele zime niti mogu da vozim biciklu po hladnoći (a mogao sam sve dok nisam zaradio atletske povrede!!!) tako da ću trčati iz proste strasti za kretanjem, za spoljnom akcijom.

jutros smo bili na šetnji od 2.5 sata, popeli se do jezera u Petnici, hoću reći u Magli :-)
u skladu sa svim gore-navedenim, a u nastavku na jučerašnjih brdskih 21 km, sada idem sa Lolom na trčanje, čitaj 7-8 km lagaaaano. ljudi što ona ima sparing partnera, ko što ga niko nema! pa to je kao kad bi gebre trenirao sa nekim ko može 1'45''/km :-) treba podnaslov na onom javnom blogu da promenim iz "Bivši Maratonac" u "Sparing Partner Par Ekselans". dakle ajmo proveriti koliko je svaki početak težak. hajde da izdržim do nedelje, a u ponedeljak je dan odmora. danas lagano. i još dva dana. subota sat vremena, nedelja sat i po? ili čak i manje. ma mogu ja to.

Nema komentara:

Objavi komentar