četvrtak, 17. prosinca 2009.

1-2-3-4-...

nećete verovati, dobio sam opasku da malo pišem :-)
dobro ne baš tako, ali, da sam postao "skroman"...


Dok sam juče trčao sa napetim iščekivanjem na čelu, nestrpljiv da vidim da li ću završiti trening (jbt, ''trening'', kak to gordo zvuči) ispod ili iznad dva sata, setio sam se još jedne mogućnosti. Mogao sam da trčim pon-uto-sre, pa da odmorim dva dana, pa da trčim sub-ned? Ranije sam vrteo neke druge kombinacije, a u međuvremenu sam prevideo/zaboravio da u prethodnom MIKROCIKLUS-u nisam trčao 4 dana (pa odmarao dva), nego sam trčao PET dana zaredom ali od nedelje do četvrtka. A jedino sam zapamtio da sam ''završio'' u četvrtak pa sam pretpostavio da je to bilo pon-uto-sre-čet. Što ti je kratka ova Kratkotrajna (sic!) Memorija...


I tako sam danas osetio onaj pomak (na gore) u raspoloženju, i taj plan ''3+2'' je otpao jer šta ću odmarati baš ovaj dan kad se najbolje osećam? Evidentno mi je ono trčanje juče bilo sporo (slabo, lagano, odmarajuće) i desilo se da sam se od njega više-odmorio-nego-zamorio... Tako sam razmišljao o toj opštoj slici kako se osećamo iz dana u dan: Ako nacrtamo svoj osećaj kao grafikon, ali ne samo kao glikogensku (super-)kompenzaciju nego kao krivulju koja bi pokazivala naše ''opšte stanje'' i formu. Nekim čudom (ili možda ne) se to sve pobrkalo: najteže mi je bilo u ponedeljak (22km), onda sam u utorak trčkao relativno spokojan ali bez želje da se igde žurim (20km), onda sam se u sredu solidno osećao i čak uzbrdice uzjurio iznad normale (21km), da bih se danas osetio jako raspoložen i voljan da malo pojurim. (h)ura!

Birao sam jutros patike sa nekim ludačkim žarom u očima no nakon što sam realno razmisliio (eto događa se i Meni da ponekad budem realan, niko nije savršen...) i shvatio da me obrni-okreni uvek čekaju prva 3km i poslednja 3km kroz sneg (po keju), ipak sam opet uzeo one Nike-ice za sneg. Još samo da ih pronađem... i setio sam se da su ostale na spratu u sobi, ispod radijatora. (***) Još jedan dobar savet – ako ostavite patike (mokre, vlažne) ISPOD radijatora, vrlo brzo će se osušiti a neće se peći ni kuvati. Jer(bo) je ispod radijatora jako strujanje vazduha obzirom da on sav vazduh koji zagreje šalje u vis, ali zato odozdo od poda dovlači-usisava hladan vazduh i tako ispod sebe pravi pozamašnu cirkulaciju. A plus se oseti i nešto malo toplote dole ispod, nije baš sobna temperatura nego je par stepeni više. Sećajući se da sam osećao neku nelagodu u stopalu ovih dana, promenio sam uloške (opeeeettttt???). Izvadio sam oriđiđi crvene Nike uloške sa nacrtanom pahuljom i ubacio neke žute mesnate iz Puma Calibus. Od ovih modernih, slojevitih, kao slanina :-))) Jaaako udobni! I već po snegu sam video da idem živahno, da bih nakon prva 3km probijanja i tabanja izašao na asfalt - pretežno raščišćen. Nakon tih početnih 3.120 km sam zapamtio vreme (oko 17 minuta) i počeo da trčim Tempić. Uz blage kupserčiće je to postajalo NITIT (Negde Između Tempića I Tempa) ali sam se uvek pažljivo vraćao u Tempić. Jer lako je izgubiti se – uzbrdo ti poraste napor (effort!) i onda na ravnom ili nizbrdo nastaviš sa istim osećajem i odjednom si u Tempu. Onda na sledećem usponu opet malo ''dodaš'' i eto te u Jakom Tempu, pa zatim po ravnom samo ''nastaviš istim osećajem''. Sledeće čega se sećaš je finiširanje zadnjeg kilometra sa zamahivanjem rukama kao da teraš od sebe vrane, i dizanjem kolena visoko kao da preskačeš balvane. Kako sam ovde dospeo???? ... tako da sam držao napor pod kontrolom na komfornom intenzitetu, ali bržem od običnog trčkaranja.

PRVO razmišljanje – o planu: ako danas otrčim nešto malo živahnije, valjda ću se najzad sutra probuditi umorniji od proseka i uzeti taj dan ili dva odmora? Ako se i ne probudim umoran ipak ću uzeti dan-dva odmora jer uvek sam se i povređivao i unesrećivao kada sam bio odmoran i raspoložen...

DRUGO razmišljanje – o onoj ideji od juče: ''kojim tempom najradije trčimo''. Verujem da se endorfin luči proporcionalno naporu? Ko se još osetio ''HIGH'' od lagane šetnje? Što jače mažeš sve si srećniji, pa makar i kratko trajalo. Zato težimo tome da nam taj NKT (najviši komforni tempo) bude još samo malo viši, ako je moguće. Uz neku cenu, uz neki kompromis. Ali generalno gledano, ako mogu biciklom 37 prosek a da se ne rastočim, neću ići 36 prosek. Svaki km/h je duplo uzbudljiviji, čini me duplo srećnijim.

... i tako sam u tom Tempiću koji mi je zvučao vrlo privlačno, otrčao do mesta gde je put postao više-sneg-nego-asfalt jer se i ovaj pravac ka Loznici blago penje pa makar to bilo i 50 po 50m nadmorske a ništa planinsko i neprohodno, ali uvek se zimi oseti ta razlika na svakih 5-10km. Na okretu sam shvatio da sam u tački ''9.5km od kuće'' i da ću dakle imati 19km. Nekako mi je to odjednom došlo svejedno, dal' ću ići 16km ili 22km, danas mi je bio fokus na toj brzini a ne na dužini. I kad sam se vratio nazad pred grad, na onih 3.12 km od kuće, imao sam 1h16', što je značilo da sam pretrčao 13 km za 59'. Šta god to značilo u normalnim okolnostima... no, za ovu zimu, temperature u minusu, dva kila opreme viška u odnosu na šorc i majicu, doba godine, meni je to super. Uvek neko negde trči brže no to nije moja stvar, ne mogu se porediti sa profi italijanima koji su u Namibiji na pripremama... Dakle mogu da zapišem da sam danas pretrčao prvi tempo (pa makar bio i Tempić, hehe) u ovoj sezoni, od nepunih sat vremena, brzinom od tek nešto preko 4.5 minuta/km. To je brzina za maraton od ... 3h11'. Super!

I šta ono rekoh za sutra???
Moram sad čitati sopstveni blog da bih se setio šta sam isplanirao...

Nema komentara:

Objavi komentar