Opet sam fino koristio one oznake na asfaltu i nakon oznake 6.7 (koja znači da sam na 7.9 km od kuće) sam "izbio" na oznaku 9.9 koja znači da sam na 11.1 km od kuće. Zbog te razlike od 1.2 km. I obzirom da mi je po makadamskom delu trebalo 24 minuta, izračunao sam da mi je to nešto preko 4 km, i onih 8 + 11 (više manje) po asfaltu će mi dati nešto preko 23 km. Nije da sam baš planirao da toliko pretrčim naročito jer sam išao jako sporo, no eto, tako je ispalo. Mislio sam da je kraće... Nisam išao čak ni Laganu Dužinu nego Bogme Polaganu Dužinu. A kao da je bitno. Dva sata izvan dima i smoga su ono što se pamti, čak je bolje da sam išao sporije jer je ovako duže trajalo. Ovo nije bila tek jedna rečenica da popuni prostor na blogu, nego vrlo važno razmišljanje i shvatanje životne fillozofije... koja mora biti iznad filozofije treninga, aktivnosti, performansi i ostalih napaljensko-zaluđensko-mladalačkih šizdarija.
Silazim nazad u grad, gledam u sav taj dim ispred sebe, i imam samo jednu želju za Zlatnu Ribicu: da mogu sada da duboko udahnem, i da ne moram više da dišem sve do ulaska u kuću. Koju jutros nismo ni provetrili zbog tog nenormalnog dima koji se nataložio u gradu orkuženom brdima.
Stopalo me uopšte nije bolelo. Ali sam bio nekako previše trom. Za oba imam objašnjenje. Trom sam jer smo sinoć bili u gostima i vratili se iza 23, zaspali jedva pred ponoć. Totalno sam se poremetio, ispao iz svakog normalnog ritma. Ceo dan pospan i bunovan, a ovo što sam trčao od prvog do 23-eg kilometra mi je delovalo kao da sam trčao od dvadeset prvog do 43-eg kilometra. Dođem na limeni mostić preko Kolubare, tuce stepenika ali malo oštrijih, ustrčim ih kao da imam snage u nogama. Ali taj manjak volje da uopšte pravim korake, pomislim da kad bih se sapleo i pao u travu pored reke, ne bih ni ustajao. Samo bih ostao da ležim i spavam. Osećaj alpiniste koji se spušta mrtav umoran nazad sa nekog osvojenog vrha, dovoljan je jedan kratak trenutak popuštanja/predaje umoru, i prvo sledeće čega će se sećati biće buđenje u Raju. Jbg.
A zamenio sam uloške u patikama, hehe. To jest i patike sam promenio, no okrivio sam uloške za jučerašnji bol u stopalu. Jer sam juče u Puma Calibus nosio uloške iz Asics Speedstar, koji su mi (gle slučajne podudarnosti) prvi put napravili bol u stopalu na onom već opevanom NS-maratonu 2008. A danas sam iz Asics 1110 (valjda, kod kuće su mi ostale patike, logično...) izbacio njihove uloške koji su vrlo slični onima iz Sleedstar, i ubacio sam neke od ovih modernih, možda baš iz Puma Calibus? Oni se navodno oblikuju prema stopalu blabla... Evo kratke teorije: nemam pojma kako u stvari treba da stoje ulošci prema stopalu. Da li je zamišljeno da treba da dodiruju stopalo celom površinom, ili ne? Kada kažemo "anatomski ulošci", zašto uopšte su oni anatomski? Kada stanem stopalom na mokru površinu, pa onda na suvu, i ostavim onaj trag iz kojeg se vidi kakvog je oblika stopalo, obzirom da nemam ravne tabane dobijem onaj normalan oblik stopala. I šta sad od mene hoće ti anatomski ulošci? Da gazim CELIM stopalom? Ali ako bih hodao bos, pa ne bih hodao CELIM stopalom? Tako da verujem da nam pola svih mogućih problema napravi Patikarska Industrija, svojim naporima da nam udovolje - učine nam medveđu uslugu. E sad gde me i šta me pritiska u jednim patikama, čime i kako gazim u drugim ulošcima, sve je to jedna velika nepoznanica, i ne možeš sve osetiti šta ti se događa u stopalima, kolenima, kukovima, tralala. Nekad ćeš tek sutra osetiti nešto u kolenu ili kuku, što uopšte danas nisi osetio za vreme trčanja. Nećemo za sve okriviti proizvođače patika, no mnogi od nas su proveli u patikama više vremena od tih proizvođača, i na biciklama više vremena od konstruktora ramova, pa ako nas bole leđa to mož' biti što nas je tata napravio kilave, ili što nam je proizvođač napravio loš ram. Na svakome od nas je odluka koga će okriviti za svoje probleme. Danas sam promeio uloške, sutra ću gaće, a prekosutra štopericu. Pa šta pomogne - pomoglo je.
ANEGDOTA ZA KRAJ
Stajem posle sat i nešto da pišam. Ne gledam dole u gaće nego gledam preko puta u kanjon reke Gradac. Napipavam neki višak opreme, nešto mi smeta da dođem do... do... cilja pretraživanja. I shvatam/kužim/setim se da sam uzeo dva para gaća. Obične kupaće (broj manje!) ispod, i one rupičaste "tehničke" preko, da mi upijaju znoj i da ne šalju svu vlagu napolje u trenerku koja će mi se kasnije ako je mokra zalepiti za zadnje lože. Pada mi na pamet Vudi Alen i njegova fora iz jednog filma "ne dirajte mi mozak, to mi je drugi najdraži organ!". Parafraziram ga i smejem se dok pišam: "neki nose kacigu, neki nose dva para gaća - svako štiti ono što mu je najvažnije".
Zavisno od večerašnjeg spiska posla, sutra možda odemo u BGD na trku od 8km (koju naravno ne bih trčao kao trku nego kao i onaj tempo trening od pre par dana), a možda ostanemo kući pa posle posla otrčim nešto u sličnom fazonu. Nije mi ni bitno da bih o tome razmišljao. Nek ispadne kako ispadne. Juče i danas mi je bilo lepo, sutra prihvatam šta god naiđe, bez viška uzbuđenja. 2009-ta mi je već ispunjena, mogu ostatak i prespavati.
Nema komentara:
Objavi komentar