subota, 19. prosinca 2009.

szombat

joj silazim sa trenažera i razmišljam da li će mi dan proći u tehničkom ili u emotivnom blogovanju
jer jako mi je bilo zanimljivo kako sam se izmaltretirao dok sam se konačno nasadio na nešto što je trebalo biti "wash and go" od par minuta a rasteglo se na sat vremena
a posle toga sam vrteo dugo dugo i svašta mi se desilo u glavi i to je jednako zanimljivo no kao što sam jednom davno rekao na jednom starom blogu - najbolje bi bilo da imam sekretaricu koja bi prekucavala sve što bih ja snimio na diktafon, a ja samo da se usredsredim na "doživljavanje" života (???) i da usput izgovaram beleške a ona da kasnije to sređuje i objavljuje...

aj' da pokušam tehnički deo, jer imam malo vremena, a večeras možda pokušam ono drugo:
dakle da počnem odavde - podne je
moja luda žena odlazi na trčanje na minus sedam
ja ostajem u kupatilu da ošišam (mašinom za šišanje) noge i grudi na nularicu
to traje i traje i potrajava dobrih pola sata
svo vreme računam da će biti minus pet-šest dok se "sredim" i tako kao "dobijam na vremenu"
želim da namažem noge nekom ekstra masnom kremom da bih uopšte smeo da izađem napolje
a to ne možeš na dlakave noge
i svo vreme osećam neku nelagodu po levoj peti na pripoju ahhhh tetive
jako me to plaši, i svo vreme sam onako ustreptalo nervozan
kad je sve gotovo odlazim opet do termometra koji osim unutrašnje pokazuje spoljnu temperaturu
taj senzor je na terasi na metar od kuće da ne bi uticali zidovi na očitavanje
i pokazuje sranje minus osam!!!
definitivno odlučujem da odvozam trenažer, plašim se zbog ove noge da nešto ne sj....
oblačim se za biciklu sav onako obrijan ko neka pederčina ili onaj igrač u dance baru, u tangama
pipkam gume, tek su na pola pritiska ali bolje nego da su full naduvane jer onda proklizavaju
uzimam vokmen, vidim da mu je baterija pri kraju
moram da ga stavim na punjač
ali nemam struju blizu trenažera
(svaki ovaj novi red traje po pola minuta, život teče sporije od ovog mojeg blogo-evidentiranja)
onda pronalazim punjač, kabl, onda isključujem lampu iz produžnog kod fotelje i prevlačim kabl do bicikle
provlačim ga ispod bicikle i plašim se da ću ga šajbnama zakačiti i pretesterisati
onda ga provlačim kroz prednji točak
već gubim volju
onda sedam na trenažer, pa opet silazim da uzmem neki sat ili štopericu
penjem se nazad, klik-klik utačinjem noge i shvatam da mi je visoka pozicija
imam neke sprinterice koje imaju pretanak đon i onda su mi pedale puno daleko
onda opet klik-klik istačinjem noge, nekako silazim sa trenažera (jer je još 3-4 cm viši od bicikle na zemlji)
silazim niz stepenice i uzimam neke Northwave sandale (?) - ništa me ne pitajte
penjem se gore, oblačim te sandale i sedam na bicklu
uključujem štopericu i nameštam vokmen koji spada sa police jer mu je kratak kabl
nalazim (u vožnji, ako se tako može reći) neke knjige i uklješćujem (???) kabl da stoji zategnut
no posle par minuta shvatam da se nešto čuje otpozadi, neko škripanje
onaj grozan zvuk kao kad ti pukne ram od bicikle, krrrrrkkkkk
silazim opet po stoti put, naravno sada već zaboravljam da isključim štopericu
odvrćem trenažer, oslobađam zadnji točak, proveravam da li je zatvarač zategnut
zatežem opet trenažer, pritiskam biciklu levo-desno i opet se čuje krckanje
još par minuta tražim i pipam prstima da odredim odakle dolazi krckanje
dodatno zatežem trenažer preko ona preporučena "dva kruga nakon čvrstog kotakta"
najzad ništa više ne škripi na jako drmusanje bicikle, penjem se nazad na trenažer
shvatam da je štoperica uključena, i da je u vokmenu došlo do prekida jer se kabl privremeno odspojio
poništavam štopericu, opet je uključujem
startujem vokmen no kako ima HD od 6GB (!!!) treba mu minut da se "podigne"
u međuvremenu shvatam da mi "proleću" noge i da nisam otpustio mali točkić od trenažera
pokušavam da istaknem jednu nogu i da njom kao rastegnuta balerina dotaknem jezičak pozadi da kliknem polugu i da otkačim točkić
no ovo je stariji trenažer (a izgledaju isto) koji radi drukčije (Elite Fluid)
ovde moraš da pritisneš gornji jezičak i da pritisneš donji jezičak istovremeno kao štipaljku
silazim po stoti put...
sve pritiskam i otkačinjem valjčić koji dolazi do gume, što bi rekli u selu "fala k..cu na udarcu"
odjednom me preplavljuje neka žuta svetlost, neki reflektor?
shvatam da je izašlo sunce, odlazim do termometra koji odjednom kaže minus 6.8
"ma more jedi govna" - kažem glasno nekom gore - suncu, vremenu, temperaturi, ne zna se kome
minus osam je minus osam, a minus šest plus sunce - to je kao... minus dva i oblačno?
borba se nastavlja, taman sam rekao jutros da ja bitno nekog zeznuti, a sad se on bori da zezne mene
hoće da me nadmudri, da bude bolje napolju nego u kući a ja da sam ostao zatvoren
vraćam se gunđajući na trenažer i vrtim i zagrevam se i već posle par minuta mi je toplo
e ovo sam hteo

sunce sija i dalje, no kad je lola došla (nakon 40' mog vrćenja a 1h10' svog trčanja) kaže da se smrzla
ja sam se brate istopio od znojenja, ali mi je svo raspoloženje od vožnje otišlo na potiranje one nervoze od početka
bar sam skužio šta mi je sve štimalo a šta mi je "neštimalo" na trenažeru, za sledeći put
(tešim se)
dok ovo kucam temperature su poludele - za vreme ručka oko 15h30 je bilo napolju minus 3 i rekao sam da to moram da zapamtim za sutra
sada je već skoro-pa-mrak i napolju je -1, neverovatno obzirom da su najavili maksimalnu od -5 !!!!
dakle sutra bih trebao ceo dan da se igram sa temperaturom mačke i miša i da čekam sâm kraj dana ???
teško da će mi to uspeti, ipak dobro poznajem svoje (ne)mogućnosti...
no intrigantno je ovo, da je sad ovoliko otoplilo
a sad u kratku šetnju, tek koliko da se kučići malo izjure a da mene opet zaboli peta...

"Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od Herendi porcelana,
i jedan pulover u kom si bila.
Ostala je ploča Best Of Ry Cooder
i fina mala plava kutijica za puder,
i ja sam te ostao željan dok me bude, moja mila."

Nema komentara:

Objavi komentar