nedjelja, 27. prosinca 2009.

etapne trke se završavaju u nedelju :-)

Rezultati slika za "tired"



Od nečega sam umoran ovih dana. Sad sam u dilemi da li da stavim smajli ili ne, jer sam u prvi mah bio mrtav ozbiljan kad sam ovako započeo razmišljanje, a odmah zatim sam shvatio koliko je smešno ne znati od čega je neko umoran, ako je prvo u 4 dana pretrčao 80-ak km, zatim u tri dana prevezao 300-nak km, i najzad danas sve začinio tempo trčanjem od 15km za sat vremena. Lepih osam dana, nema šta. No znao sam i više i gušće da napakujem od toga pa mi nije ništa falilo. No ipak je zima, teški su uslovi i za trčanje i za vožnju (sve je bilo na teškom i sporom mtn bajku) a nisam ni u špicastom špicu nego tek u špicu baze, da se tako izrazim. Pa sam navikao da mi je umor blag, gotovo prijatan, da me nekoliko dana uspavljuje pa mu malo ugodim i popustim, pa krenem ispočetka. No jutros smo imali neku frenetično zacrtanu satnicu pa sam shvatio da imam tek nešto više od sat vremena fore, i brzo izjurio u laganu kišicu. Ići ću 10km? Ići ću 15km? Koliko lagano, a koliko brzo? Da odem nešto kraće a da ga malo lupim po ušima? Ili da trupćem pola sata pa dokle stignem, i da onda okrenem nazad. Što bi matori ljudi rekli '' ... i mirna Bačka''. Nisam nikada kapirao šta to znači. Valjda ima neke veze sa mađarima? Pa sam krenuo umerenim tempom, no bio mi je povoljan vetar a kad sam skrenuo uz blago uzbrdo već sam se zagrejao pa nisam ništa naročito ni usporio! Onda sam na 3km video da imam 12 minuta, pa odlučio da idem 10km tempa, jer mi je delovalo da ''ovako neću moći sat vremena''. No naravno da nisam mogao sat vremena blago uzbrdo po 15 km/h. Ali zatim je došlo blago nizbrdo i opet vetar u leđa, pa sam rešio da diem 15km s tim da do okreta trčkaram i da se odmaram a da u povratku vidim šta ću. Praktično sam prešao u fartlek... No kilometri su prolazili puno brže od onoga što sam hteo, čak ispod 4min. Obrni okreni ja idem neki Tempo, pa sad da li ga malo variram i fartlekujem (fartlečim?) ili ne, vidim ja da je rezultat (brzina, prosek, ... ) isti? Na okretu me je malo šokirala jačina vetra u kombinaciji sa uzbrdicom pa mi je delovalo da sam bukvalno stao u mestu, no nisam se brinuo. Čak i da je ovo sve što sam otrčao za danas, nije loše, mogu do kuće i malo sporije. No najoštriji uspon se završio, prosto je neverovatno kako je biciklom teško popeti se na vetar i uzbrdo, a na trčanju je to mačiji kašalj. Malo skratiš korake, ubrzaš frekvenciju i tapa-tapa jedva usporiš za 10%, ako i toliko. I tako sam tu izgubio par desetina sekundi, ali sam zato sledeći kilometar koji je ceo blago uzbrdo i opet na jak vetar, pretrčao za ispod 4min? No trebalo je da dođem do spusta da bi počelo da me zateže u zadnjoj loži, valjda sam pravio predugačke korake i malo je ''otezao'' preko kritične tačke. Plašio sam se kako ću poslednja tri km opet na vetar i blago uzvodno, pa sam par puta menjao odluke i taktike. Idem lagano do kraja. Ali i ovako lagano idem jedva malo sporije od svega do sada, dakle opet imam šanse da dođem kući za sat vremena. A ipak sam malo izgubio vremena, i da popustim ovde desetak sekundi, i na kraju, i da dođem za 1h01', ništa ne bih zbog toga bio nešto tužan. Ipak trčim bez zagrevanja, samo izletim iz kuće i već otkucava štoperica, prvi km sam išao 4'15''... Nije isto kao trka, kontrola, tempo trening. Opet pretrčim par stotina metara pa shvatim da idem brzo i u taj vetar, i blago uzbrdo, i preko ivičnjaka i preskačući bare i opet na trotoar pa preko trave na ulicu pa nazad pa... no vreme mi ne izmiče i kako god se osećao usporavao računao ubrzavao opet računao i preračunavao, stalno mi se vreem vrti oko tih suđenih sat vremena i POLA minuta! Ma, what the fuck, malo sam pružio korak zadnjih 600-700 metara i doleteo kući za 1:00:14. Nisam baš finiširao jer su mi već bile umorne noge, nisam ni imao volje da se preterano uživljavam u taj hronometar. Svestan da sam mogao ovo da obavim i za ispod sat vremena, znajući gde sam sve izgubio vreme – negde voljno a negde sam bio prinuđen – završio sam trčanje vrlo zadovoljan. Noge su mi bile daleko od svežine, dakle sutra će im prijati lagana šetnja i odmor od svega što tera puls preko 80. Najviše me raduje što sam ovih dana uspeo da iskoristim topli period(čić), da se toliko provozam i odmorim noge od trčanja. Jesu one sad, ono, ''uopšteno'' umorne, ali to nije isto kao kada su isceđene samo jednom jednoličnom aktivnošću. A da nisam imao frku i stisku, ne verujem da bi mi uošte palo na pamet da trčim brzo. (čuj, ''brzo'', nije ovo nešto svemirski, ali je 30% brže od moje krstareće brzine kojom trupćem par sati dnevno u danima kada trčim). Verovatno bih opet otišao negde da trupćem na potezu sat i po – dva sata. Što se i pokazalo kao dobar izbor, da ne kažem Plan. Nisam dugo dugo trčao, i ne znam kako drukčije da priđem trčanju nego kroz lagane polu-dužine. A evo, ako zaista moram (?), umem i da ubrzam.


Sećam se sezone kada sam prvi put istrčao maraton ispod tri sata. Tada sam mesec dana ranije (od maratona), negde krajem Marta u Novom Sadu trčao polumaraton, i to je jedini polumaraton na kojem sam odustao. Jer nisam ni išao da trčim polumaraton, nego sam išao da napravim trening od 21km po 4 minuta. I terao sam do 15km, i više nisam mogao, jer sam bio premoren od nekih ranijih treninga. Par dana ranije sam sa Tamarom na stadionu radio neke beskrajne serije od 100 i 200 metara i bukvalno sam se raspao. Nije to ono obično ubrzanje od 200 metara nego su to intervali sa najbržom evropskom mlađom juniorkom (te godine) ispod 30 sekundi, nisam znao gde su mi patike a gde su mi uši, i šta preko čega preleće... i svaki put je ušla pola metra ispred mene :-) Zato sam se danas poredio sa tim Starim Sobom, koji je imao TAKO slabe noge jednog određenog dana, jedne godine, da je stao posle 15km i sat vremena, i nije mu bilo jasno šta mu se događa. Smejao sam mu se danas, jadničku, i likovao kako je evo danas ovaj Novi Ja bio u boljem stanju. Pa otkud znam, jesam osećao mali bol u loži ali samo povremeno, a još 6km je dugačak put. Lako je reći da sam ''sigurno mogao'' još 6km za polumaraton od 15 km/h, no ko će ga znati, možda bih ipak odlučio da usporim ''za svaki slučaj''. Činjenica je da mi sve ovo skupa nije delovalo preteško, unatoč problematičnim okolnostima. Da je bilo ravno, da sam trčao u grupi, ne bih osetio da je već prošlo 15km u nekom ravnomernom tempu (u odnosu na ovaj polu-tempo-polu-fartlek, pola-uzbrdo-pola-ravnjikavo, pola-umoran-pola-skoro_pa_nešto_manje_umoran) i sigurno bih puno manje izdrndan i bezvoljan pogledao u tih zamišljenih 6km ispred sebe, koji su me danas delili od polumaratona. Pre samo dve zime sam morao da usporim pred svako naskakanje na ivičnjak jer me je odizanje leve noge za 15cm svaki put dovodilo do SEC-a u zadnjoj loži. Sada pak mogu normalno da naskačem i saskačem, ubrzavam i dodajem gas. Velika razlika. OGROMNA razlika. I to se ne sme prokockati glupiranjem. Dakle idem u dan odmora i zatim brže-bolje nazad u trčkaranje. Ili na biciklu ako bude lepih dana. Ne menjaj Konja Koji Pobeđuje! Ne zaleći se. Ništa prebrzo, ništa predugačko. ''Zima je tek počela''. Ajme, kad to ovako jasno napišem, tek onda me ošamari ta istina kao hladan tuš... gulp :-(

Nema komentara:

Objavi komentar