ponedjeljak, 21. prosinca 2009.

još jedan leden dan, ma non troppo

danas sam puko od nerviranja sto posto. počeo nešto da me z... kompjuter i nešto "crkne" i pojavi mi se onaj plavi ekran iz doba W98. shvatim da imam na gigabajte podataka u tom kompjuteru koje nisam nigde sačuvao. kao nešto sam imao plan da ću odmah nakon Nove Godine da napravim back-up i da nasnimim sve to na dvd-e. i krenem da uradim nešto od toga, za svaki slučaj. no ne lezi vraže, stalno mi se ponaša komp kao da imam cd pisač a ne dvd pisač. skinem drajver sa interneta, osvežim ga no ništa se ne događa. mogu da nasnimim cd ali ne i dvd. mrzelo me da nosim komp u servis gde su mi stavljali dvd-r nego sam preko usb flash memorije od 4GB iz nekoliko navrata prebacio u laptop sve najvažnije i tamo nasnimio to na dvd-e. tako sam simultano ovamo narezivao cd-e sa muzikom dok su se tamo pravile kopije fotografija. još nisam sačuvao neke arhive stranica sa interneta, silne stvari o svemu i svačemu.
 
imam taj problem da NIKAKO ne mogu sa se pre-naviknem da ne ostavljam stvari "za kasnije" nego da odmah čitam sve što me zanima. ovako mi se kompjuter umesto stvari koja mi omogućava da nešto pronađem i pročitam, pretvara u stvar koja mi služi da nešto pronađem i sačuvam za kasnije. zatim sutra pročitam dve stvari i još pet stvari sačuvam za kasnije. pa sutra opet, pa sutra opet. i šta ću sad sa arhivom koja me "čeka da je pročitam", a "teška" je toliko megabajta da je ne može pročitati ni 100 ljudi kad bi otišli u penziju i samo to čitali narednih 10 godina?
 
nemam pojma. sva mi je kuća pretrpana pločama, diskovima, knjigama, na svaku knjigu koju pročitam kupim tri nove, nekako sam spor i sve me pretiče. već sam verovatno prešao pola života i lako je izračunati koliko mogu da pročitam u ovom ostatku. sa 95 ionako neću imati dobar vid da bih nešto čitao, ako toliko i dočekam, samo ću slušati radio i čekati kraj.
 
skrhan svom tom zajebancijom oko kompjutera prošlo mi je pola dana a kako danas nisam išao na posao ispalo je dobro (ne mogu da verujem!!!) jer je u međuvremenu sa -15 mic po mic otoplilo do -5 i tako sam izjurio u neku "sumaglicu" (čuh danas i taj izraz) i čim sam shvatio da u gradu vazduh smrdi na dim odlučio sam da odem "negde gore". posle kilometar sam sreo sporiju polovinu koja se vraćala sa trčanja i na brzaka smo se dogovorili da ona može skoknuti do zubara i neka me ne čeka na ručak jer ja evo tek sad krećem... kasnije sam shvatio da je jedva dočekala da sama pojede svu čorbu a meni je kad smo se (opet nakratko) sreli kasnije rekla "a ti pij pivo, eno ti ga u špajzu" što je bilo više nego providno i iz čega sam odmah shvatio da je sakrila vino...
 
noge su mi išle veličanstveno nekih sat i po a onda sam malo "iscurio", što bi reko Janko. ili sam izgubio volju da se trudim, ili mi je došlo da malo smanjim ritam i da polu-rastrčavam. događalo mi se često ovih dana da nakon pola sata "kljoknem", kao da sam dotle išao na jedno gorivo a da se tada prebacujem na drugo, ili kao neki avion koji gasi jedan motor (od dva) i dalje nastavlja sa pola snage. baš sam par puta pogledao na štopku i pomislio "gle, opet posle pola sata, ovaj čudan osećaj". a uopšte nisam dotle nešto mazao, nego onako krenem lagano i posle tih pola sata mi naiđe taj osećaj kao da gubim deo snage. kasnije sve dođe na svoje i to zaboravim.
 
kad sam se popeo nekih 250m iznad grada, opalilo me sunce i toplota, ne znam koliko je bilo toplije ali je delovalo MNOGO. čim se nije sneg topio nije bilo u plusu, no eto i tih 3-4 stepena razlike, plus sunce koje me greje direktno a ne kroz dim, uffff to je značilo. tako sam na solarnu energiju (nepismeno! ili je "sunčeva energija" ili je "solar energy", ne može pola-pola) uradio par ubrzanja na najoštrijim usponima gde nije bilo snega nego samo vlažan asfalt. ajme koja snaga! ovako lagano trčati sa ovakvim nogama, to je kao da daš nekoj domaćici da ide na pijacu Ferrari-jem kroz gradsku zonu gde je ograničenje 40km/h. a opet ako je pustiš na autoput izleteće u prvoj krivini. dakle bolje da se držim laganice, dok ne naučim da vozim. sad ću odlutati... sinoć rekapituliraju za one nestašne vozače i prikazuju koliko se sme popiti a da se ne padne na alko-testu, i videh nacrtana dva ogromna piva. pa ja posle dva piva ne mogu ni auto da pronađem na parkingu a kamoli da ga vozim? posle jednog piva pređem na jekavicu, a posle tri padnem u 12-to-časovnu komu. hoću reći 3-4 sata kunjam a posle toga još 8 sati odspavam. i ujutru još 1 sat kunjam, taj dvanaesti...
 
a hrabro sam se obukao za minus pet. rupičasta pod-majica i dva duksa od fleece-a, dole helanke i trenerka, na glavi traka a ne kapa i malo punije rukavice. ruke mi se uvek smrznu... a nema lepše stvari od pišanja kad imaš one mekane sintetičke čupkaste rukavice u živahnim bojama. uzeo sam malo tanje čarape jer sam juče jedva obukao i skinuo patike preko malo punijih čarapa, to je otkako sam stavio slaninaste uloške. i tako trčao ja i bilo mi taman toplo uzbrdo i već gutam knedle "jebote a kako ću nizbrdo?". posle je gore otoplilo, to solarno stanje, i negde na 9.6km sam došao na najvišu tačku od nešto preko 500m, dakle kao vrh Avale. i skrenem na sporedni putić (onaj što vodi "u rupu", od pre nekoliko dana...) i upadnem u takve smetove (!!!) gde su tragovi od auta 30cm duboki a sneg praškast i neugažen. i gde god stajao samo mi lete noge levo desno, džaba natpisi SNOW-LOCO na đonovima! ovo se po snegu kliza kao ludo :-) hehe. jesam reko? tu me jurilo neko kuče pa sam isključio štopericu i malo sam ga prevrtao po snegu i igrali smo se nekih pola minuta pa sam nastavio dalje. e onda se ispod tih smetova pojavio led! em ništa ne vidiš gde staješ, em mal-malo pa mi odjednom izleti noga prema napred ili prema nazad. onda čekam odakle će neprijatelj da udari sledeći put, i koliko god se pripremao uvek me iznenadi... u jednom času bi gusto, mislio sam "gotovo". već sam video stopala iznad ušiju. to je znate vrlo strašno i neuobičajeno, mislim, ako ste muško. no srećom ostadoše mi uši iznad, samo sam se dobrano "secnuo" i sav se rastresao, što od naglog trzaja što od prepadaja (jel ima i takva reč?).
 
i dođoh opet u maglu, smog, dim, whatever. ovaj put pravi oblik kapljice sa rekom Gradac, i spajaju se dole u gradu na onom špicastom kraju (oblika kapljice). idem ka tom sastanku i prilazim mu zdesna, dok sleva vidim kanjon Gradca sav u gustoj beloj magli. ta magla se nastavlja prema gradu i postupno menja boju da bi iznad samog grada bila tamno siva, užas božiji. tonem u smrad i osećam sve veću i veću hladnoću. dolazim na Obilaznicu koja je zatvorena zbog odrona, njen vrh je 100m iznad grada. to je jedan dugačak (2.5km) luk koji se penje iz pravca Beograda i kuda sam nekada običavao da strčim kad mi "fali" par km pa da malo produžim trening. sada idem uskom stazom koju su napravili pešaci, i sećam se da sam juče u 4 popodne video mesec, vrlo lep. sad je pak 3 popodne no nalazim ga na istom mestu (naravno) u obliku onog dela nokta koji odsečeš kao višak. stoji tako kao neki srp, i iako je čitav sat do početka padanja mraka vidi se vrlo jasno. uvek mi je bio zanimljiv taj mesec. kad je oblačno i ne vidim sunce po 10 dana, jednako mi je žao što ni njega (mesec) ne vidim, nedostaje mi... najzad sam skrenuo na makadam koji je naravno pod snegom ali kuda je u toku zadnjih sat vremena (kad sam se tuda popeo) prošla čuvena GRTAL'CA i šta je ludak uradio - natabao je tako tvrdo taj sneg da se kliza kao led. uopšte ne napravim trag patikama nego svo vreme balansiram kao umetnička klizačica. čujem glas Milke Babović kako komentariše da sam krut i da ostavljam slab umjetnički dojam. ne sumnjam u to, samo se trudim da spasem živu glavu.
 
završavam spust, preskačem šine kod žel stanice i trčim malo brže zadnji km zbog one čorbe, uzaludno jer je cela činija već u Lolinom srećnom stomaku. dolazim za 1h50, dakle lepo sam rekao - ipak je BB brža :-) razmišljam kako bi mi bilo teško da otrčim sve ovo još jednom za 1h50 i napravim maraton za 3h40. morao bih da sručim dva red bula i da mašem rukama ko Konstantina Tomescu. i da presvučem gaće i majicu. i da promenim čarape. i traku na glavi. i da skinem štopericu zbog težine, i da umesto trenerke obučem još jedne helanke zbog brzine. ma da moram još jedan krug uzo bih asics speedstar, paz da ne bih trčao kroz lavinu kotrljajućih tegova na nogama...

Nema komentara:

Objavi komentar