kažem ja sinoć njoj, a bil mogla sad peške, štatjaznam, krug na divčibare? a ona se kao nešto smeška, a ja kažem - ma da, takvi ste vi rakovi, sve ostavljate nedovršeno. mogli bi sto godina srati o krugu na divčibare i onda bi se sa pola vratili busom. a ona će nekim "slušaj ti!" glasom - nemoj sad da me iznerviraš, da odem na taj krug. a ja kažem - da kako da ne, kao nešto pretite a ovamo ste Seere i Šoonje, gde bi bre ti pogodila u sred mraka taj krug, ne može se to preći popreko (u smislu hodajući popreko, kao rak). a oduvek mi je ta ideja harala zdravim razumom, da bih jedne noći ... (uvek ta noć i mesečina! to mu dođe kao neka ideja, glupa ideja. a šta ćeš, svi pravimo iste greške: i intelektualci se žene plavušama, i ljudi koji nisu hendikepirani kupe fiat pandu, i nefrustrirani ljudi istrče maraton, svi mi prvo uradimo nešto pa se tek posle pitamo - a šta nam je to trebalo?) ... da bih prepešačio, prevezao, nebitno, taj krug. jer taj krug je MERA. to je ono po čemu se sve odmerava. sve što je po osećaju ispod toga, pa to i nije nešto naročito, a sve preko toga, e pa to već nije loše. gotovo da je na granici da ga možeš zauvek zapamtiti kao nešto (u životu) iznad proseka. i ponekad pomislim, da nisam vezan tom obavezom zajedničkog života, da sam totalno slobodan kao list što otpadne sa drveta pa sâm bira putanju kojom će sleteti do tla, ko zna kad bi mi sve palo na pamet: ma odo' ja peške, pa kad se vratim... šta ima veze. nit me ko gde čeka, nit se kome moram javljati gde sam. ako mi se prispava mogu pod drvetom, niko još nije crko od jedne noći pod drvetom. sve su mi opcije otvorene. može da mi bude lepo, nikoga ne opterećujem time što je meni lepo dok se on šetajući pored mene muči. može da mi bude popizditis od provoda, opet nikoga ne opterećujem svojim problemima nego ih mogu zadržati za sebe i u sebi. nije najveći problem zajedničkog života manjak slobode. jer sloboda je u čoveku a ne u šumama kao što naivni zamišljaju. nego je problem u nedostatku intime, u tome što ti je nemoguće da na primer budeš loše raspoložen i da jednostavno pustiš da to prođe samo od sebe, bez da te neko zapitkuje šta ti fali. jer to zapitkivanje donosi nervozu, onda postaješ svestan da nekome to smeta i sad odjednom preko tog svog problema imaš (veći) problem, da nad tobom i nad tim problemom stoji neko treći sa štopericom i da čeka kada će se sve to rešiti i kada ćeš ti opet doći u normalu i biti raspoloživ za njegove planove i zajedničke ugovore. i dok on ne vidi tvoj problem, nego kao najveći trenutni problem vidi "tvoj boravak u problemu", tako se tebi fokus premešta sa tvog osnovnog problema na skroz drugi problem... koji je u tome da tvoj prvobitni problem stvara lošu atmosferu u nekom širem prostoru, okruženju. i tako ja kažem da su za sutra najavili kišu, i ko će se po kiši zahebavati, i da bi sad bilo najpametnije .. (NIKADA ne slušajte šta JA kažem da je najpametnije!) ... pre tog duuuugog kišnog dana ... (NIKADA ne verujte meteorolozima, jer su oni krivi za 90% mojih loših odluka!) ... da se lepo obučemo i odemo konačno na taj krug? šta bi nam trebalo sa one teže strane... nekih 10 sati za 50-ak km uzbrdo šetnje, i ako je sad 8 uveče, dakle ujutru u 6 bi već krenuli nazad ka kući. i zovnemo Tatu da krene lagano prema nama (sa pet kila bureka i pet litara najmasnijeg jogurta) i negde bi se sreli na dnu spusta, na 20-ak km od kuće. ALA BI TO BIO DOŽVILJAJ!! možda je to TOLIKI doživljaj da ga uopšte ne treba ni doživljavati, nego ga treba uvek brižno čuvati od ostvarenja? uvek ga treba čuvati u mašti, u onom večnom "šta bi bilo kad bi bilo?" ćošku (kutu), i ne dati mu da se umeša u stvarni život? ili naprotiv, možda treba što pre doživeti takvu avanturu, da bi se u duši oslobodio prostor za nove planove, za nove maštarije koje će kad-tad postati stvarnost? zašto ostati na jednom snu do kraja života??? tako sam nekada kada sam počinjao da pišem blog, razmišljao kako bih nešto trebao da "ostavim za sutra". evo kao danas, već sam ispisao hrpu stvari, i sad bi možda (...) bilo bolje da ovo samo sačuvam i da ga pošaljem sutra, i tako sutra ne moram da smišljam ništa novo. no NAPROTIV!!! tako samo oduzimam sebi sutrašnji dan, i sutrašnju kreativnost. onda ili 1) svo to sutrašnje zaboravim, ili 2) do sutra zaboravim ovo od danas. NE! sve što imaš danas, uradi danas, i ne brini za sutra. sutra će ti već doneti nešto novo. i tako sam naučio da nikada ništa ne čuvam "za sutra". neka mi se danas piše deset puta o deset stvari, najgluplja stvar bi bila da to rasporedim na deset datuma i da idućih deset dana živim u vakuumu čekajući da se sve to dan-po-dan pošaljem na blog. (fuj) ili da danas mogu da posle treninga od 200km bicikle otrčim 10km uveče, najveća glupost je da to "ostavim za sutra". jer sutra gotovo sigurno to neću moći. ako mi se ide SADA, nema oklevanja. svaki trenutak donosi nešto svoje, i to treba poštovati. ne možeš reći detetu da ćeš ga "roditi za dve godine". ako ga danas abortiraš, nećeš ga više nikada roditi. možda ćeš roditi neko drugo dete za dve godine, i umesto dva ćeš imati jedno, za dve godine. ako budeš imao i to jedno. svaki dan je jedini u životu, i, svaki trenutak je jedini. ne možeš ništa "ostaviti za kasnije". to u prevodu jednostavno znači da si danas odustao od života. i ostavio ga za sutra. tako sutra živiš današnji dug, umesto da živiš sutrašnji život.
Nema komentara:
Objavi komentar