utorak, 29. prosinca 2009.

petljizam

kakva je to glupost, pošalješ megabajt svog lokalnog šareniša (selo Robaje) na blog i sad to stoji sačuvano negde tamo u nekoj velikosvetskoj memoriji, i ko to sve plaća nije mi jasno. nadam se - ne ja?

nego evo o čemu se radi:

PODNASLOV

"oj Robaje, Robajeee, (Robaje = selo kod Valjeva)
kuvaj mala kobajeee" (kobaja = kobasica, po sremski)

ANEGDOTA

imamo mi jednu prijateljicu. i bilo je uhvatilo jednog leta neko silno pešačenje i trekinzi, i nakon toga je kupila mauntin bajk. uzela neki najprostiji peugeot sa nekim osnovnim delovima, jeste imao naštampano ime no bajk je bio težak ko tučak. i išla ona ovuda i onuda, ispronalazila neke silne stazice kuda smo mi pešačili. a mi smo posebna priča, jer moja Kilavija Polovina dobija ospe od svega što nije asfalt, i tako smo mi Eksperti Za Asfalt a ono što je okolo baš i ne poznajemo, osim kuda prođemo peške. pa smo tako razmenjivali priče i uputstva sa tom prijateljicom. počela ona da napreduje na bajku, čak je jednom imala anegdotu da je naišla na neku uzbrdicu i zaboravila na vreme da prešalta napred na manji zupčanik i kako je ona objasnila - jeste bilo naporno ali nekako se uspentrala na tom "muškom" prenosu i shvatila da to "nije ništa naročito strašno" :-) bila je materijal od kojeg se nešto moglo napraviti, no kako je uvek i svuda išla sama, kasnije je izgubila entuzijazam za dalje ultra avanture. i tako smo došli na temu tih Žabara, i u razgovoru reče Lola da smo mi tuda i trčali i vozili, i da smo došli do kraja puta i vratili se na asfalt... NE! - povika ta prijateljica. nije tu kraj puta! znate li gde taj put izlazi? (a nas dvoje sa otvorenim ustima i u neverici gledamo i slušamo kuda je to sitno biće od 50-ak kila, skroz samo i bez rezervne opreme, u običnom šorcu i majici, na običnoj bicikli i gumama, PROŠLO!) ... taj vam put ide tuda pa tuda pa tuda i dođe ispod Rajkovića (nama usta već do zemlje) i u onoj krivini... (meni već voda na usta) ...


i tako mi dobismo lekciju iz Avanturizma, Prolaznosti (u smislu kuda se sve može proći a da je po našim skučenim Bračnim Kriterijumima "neprohodno") i svakako lekciju iz Petljizma (u smislu da ako imaš malo više Petlje, možeš praktično svuda proći, i ne moraš za to biti ni Himalajac ni Tur-d-Frans-ovac). pomerila nam je malo kriterijume i shvatanja ta prijateljica u obliku totalne amaterčine i liku totalne (da izbegnem ono "full") rekreativke. i eto, tričavih pet godina kasnije, prošao sam i ja istim tim putićem, nadam se. jer više se tačno ne sećam njenog objašnjenja, možda je ona i negde drugde skrenula i izašla na nekom skroz drugom mestu na glavni put.

no istina je, na tom mestu NIJE KRAJ SVETA! zato sam danas tako ponosan i zadovoljan, i trpim lagani bol u stopalu. čovek koji je shvatio, da nešto za šta je mislio da je Kraj Sveta, NIJE Kraj Sveta, to je sada postao skroz drugi čovek.
eto, da znate.
tako je malo potrebno.
prođeš kroz Žabare i stigneš u Robaje.
ko bi reko...

još samo da sve to shvati moja Trapava Polovica, eh, di bi nam bio kraj?
:-)

Nema komentara:

Objavi komentar