I beše početak, i beše sredina, i još ne beše kraj (fala bogu).
Snovi budni i snovi mutni.
KREĆEM NA PUT OD LUDILA
Jednom na svakih nekoliko dana mi se desi da ležim uveče i da ne mogu da zaspim jer mi se javljaju iste slike i sećanja. Stalno mi se vraća taj film od pre godinu i po kada se Lola sita napadala na treninzima, beše valjda četiri puta u mesec dana. Najgori je bio drugi (ili treći) pad kada se iz čista mira na mestu gde su radovi na putu stropoštala bočno u gomilu nekog šodera i ustala iz toga sa facom crnom od neke prašine i bordo od krvi, sa nekim krikom da pomisliš da je sebi prerezala vrat i da ima još samo minut života. U neverici i šoku sam zakočio, bacio biciklu pored puta i dotrčao do nje i počeo da plačem na ivici nervnog sloma ''zašto to sebi radiš???''. Mislim, nije mi bilo jasno, šta je teško držati čvrsto biciklu kad prolaziš kroz radove na putu, između onih velikih rupa koje su sve skockane i zaoštrene, dok oko tebe zuje valjci i kamioni puni asfalta? Nego ćeš baš tu blenuti levo-desno i tek ovlaš držati spuštene ruke na guvernalu, sve dok ne mlatneš u neku rupčagu i ispadne ti bicikla iz ruku? Šta je to, kardinalna glupost ili pokušaj samoubistva? I to je prošlo kao i sve ostalo, no ostala mi je ta scena njenog lica sa kojeg lipti krv i nje koja polusvesna urla, i bar jednom nedeljno mi se dogodi da zbog tog sećanja završim noć sa totalom od 5-6 sati spavanja umesto sa normalnih 7-8.
I DOBRO ZNAM TE HLADNE PLOČNIKE
Tako sam sinoć zaglavio u neurozama surovo nadoknađujući ono što sam presanjao dok sam u podne vozio trenažer. Zatvorim oči, iz vokmena svira muzika, i sve postaje polu-realno. Gde god zamislim da se nalazim, više sam zaista tamo nego što sam u sobi. Jače je to što sanjarim od onoga što mi se u tom trenu realno događa. Ako to postoji, to realno, ako je to uopšte ono ''glavno''? Vozio sam tako autoputem ka zapadu, vijugao kasnije od ... (zaboravih kako se zove ona petlja iza Karlovca gde se razdvaja krak za Split od kraka za Rijeku) ... ka Risnjaku, baš gde su rekli da ne treba putovati ''bez velike potrebe''. Eh a koja mi je bila ''velika potreba'' ne sećam se, tek znam da sam baš tamo zapucao. I dalje sam jurio kao helikopter iznad tog autoputa, posmatrao ispod sebe asfalt pokriven tankim slojem snega, i stigoh pred Rijeku za čas posla. Kad tamo vidim nešto novo, neki novi put, koji se uopšte ne spušta u Rijeku nego iz one livadurine zvane Čavle skreće i ide preko cele Rijeke, kao veliki vijadukt, i prelazi direktno na Cres! Ajme grandioznog poduhvata, idem na 300 metara iznad tla, sve lepo vidim kao na dlanu, u ušima mi odzvanjaju neki stihovi kojima gubim smisao a ja sa neba posmatram Kvarner i letim ka starom groznom Cresu. Uf kako sam uvek mrzeo taj Cres, to mi dođe kao neko čistilište kad idem autobusom za Lošinj. Znaš ono, dođeš do Plomina, šofer kaže ''deset minuta pauze!'' i onda sa one terase pred restoranom nešto kao bleneš po moru, i čekaš to gubilište zvano Cres. I onda zum na trajekt i jednom kad se iskrcaš u onu pustinju uhvati te muka, kao da si negde u Nepalu, negde u tri p.... materine odakle te nikad niko neće izvući. Tako mi je to tada bilo odvratno. A juče ga gledam iz helikoptera i razmišljam kako je divan, kako bih tuda mogao do besvesti trčati. Mogao bih ga popreko pretrčati na bilo kojem mestu, od obale do obale, samo gore-dole-gore-dole, kao po Mesečevoj površini, mogao bih ga po suncu i po noći, leti, zimi, kroz kamenje i zmije, ma ništa mi ne bi falilo.
ISTA NAS NOĆ SVE PRIVLAČI
Opijen znojem i preliven endorfinom bio sam spreman da potpišem sebi presudu da ću sledećih 365 dana živeti u nekoj baraci ispod Orlina, da ću samo trčkarati nizbrdo uzbrdo i uvek iznova ugledavati ''ono prekoputa'' – eno ga Krk!, eno je Rijeka!, eno je Učka!, eno ga Rabac i viš' njega Labin!, i tako u krug. Pa trči i miš u krug u onom točkiću čitav život pa mu je opet svaki dan zanimljiv, ni na šta se ne žali. Vinča san more. Na taj san se nastavlja današnji dan koji je praktično propao u svojoj neostvarenoj potencijalnosti (?). Kao, nekako sam mogao bogzna šta. Juče vozio na trenažeru, i ako sutra bude minus petnes' možda ću opet na trenažer. Eto idealne prilike da danas otrčim nešto duže. No nešto mi se nije dalo. Predubok sneg, preklizavi putevi, sve se tako sporo događa i vidim da bih u proleće istim putem brže i lakše pretrčao 30km nego što bih danas 20. I tako razmišljajući hoćul' 'vamo hoćul' 'namo, i nekako napravih jedan kružić isti od pre par dana, s tim da sam na kraju napravio malu varijaciju da bih umesto 22 dobio 23km, i da bih tako produžio najdužu dosadašnju dužinu, ako se to tako uopšte može nazvati. Ja sam naime od početka svoje trkačke narkomanije shvatio da je Dužina nešto od bar tri sata ili eventualno 35km, i kad god mi neko kaže da je išao dužinu 18km ja se ugrizem za jezik da ne bih nešto ružno rekao, jer svako će rado pojesti 20 ćevapa a ja ću tek na silu sažvakati 3, svako će poželeti platu od 1000 evra a meni je dosta 200, a kad se treba trčati e onda je svima 14km dovoljno a meni se za ispod tog mini opsega od 15-20 uopšte ne oblači i ne tušira.
I STARI PLEN, I STARE RATNIKE...
I tako razmišljajući i predviđajući sledeće dane, računajući kilometre i proteklo vreme, zateklo me skretanje i povratak kući i umesto Mene koji je trčao i sanjario, sâm asfalt i sneg po njemu su donosili zaključke. Ako mi je d'ovde trebalo sat i dva minuta, dakle kilometar duži povratak će biti sat i 6-7 minuta, zbog ona dva brda, to će biti dva sata i desetak minuta? Šta je to, dugačko il kratko? Dugačko je za 4-5 dana zaredom, valjda kratko je za dužinu, verovatno. Ako ću sutra trčati, i dva sata su dosta. Ako neću, ni tri sata nisu previše. Ako po snegu klizam i proklizavam 2h10', to mi je čak možda i teže nego da po lepom danu trčkaram po ravnoj podlozi 2h40', što bi već bilo dosta za ''dužinu''. A tek ako ću svih 3-4-5 dana trčati po klizavom i zaleđenom i natabanom... i svaki dan po dva sata, to je tek dosta u krajnjoj slici? Tih deset minuta više-manje. A bilo je hladno, danas sam pak pogodio Tetka-Sudbinu pikado strelicom direktno u guzicu, jer sam predvideo da ću napraviti pametan izbor. Krenuo sam ujutru u 9h i bilo je minus 5, a evo ceo dan se nije popelo do iznad minus 4, to ti je burazeru sve isto sranje. Ni traga od jučerašnjih minus 1, mogao sam ih čekati do mraka i dočekao bih mrak ali otopljenje jok. Haaaaaa kako sam zbog toga srećan! Ma baš me briga da li sam otrčao iks kilometara ili par km više, pa mogu i ovako da gledam na stvari: ako svakih 5-6 dana otrčim po 10' dužu Dužinu, za 50-60 dana ću ići 100 minuta duže od dva sata, dakle stići ću do 3h40'. (!) Što takođe uopšte nije bitno jer zavisi od brzine, ako budem išao nekad zajedno sa Lolom, dogodiće se možda da odemo i preko 4 sata a da mi sutradan uopšte ne budu umorne noge... Dok ništa ne boli, ne bih trebao ni na šta da se žalim. Još mi stoje oni ŽUTI mekani slaninasti ulošci u crveno-sivim SNOW-LOCO patikama! Katastrofa! Sada bih ih promenio i stavio neke crvene uloške koji će me žuljati, samo da mi to ne bude tako raspareno... Trčim i vidim ih, kao da su mi providna stopala. A šta više da vam pričam... ugodno vam nedeljno popodne i veče, pečena škarpina i hladna Žilavka!
Nema komentara:
Objavi komentar