utorak, 22. prosinca 2009.

oglas: kupujem d(v)ogled za gledanje u nedogled

Ajmo nazad u paranoju: kucam u Word-u sa podešenom AutoSave opcijom na 1 minut! Mada mi je nekako komfornije da kucam u Notepad-u, volim jednostavne stvari. Sačuvam fajl kao tekst i gotovo, možda je nekome šareniš lepši ali mene guši. Ideja se najbolje vidi ''crno na belo''. To jest, imam neki bledi oker kao pozadinu svih aplikacija na kompjuteru, prijatnije mi je za oči od blještavog belila. Šta imam da prijavim? (ono, kao na carini) Pa sve sam uradio što sam juče rekao da bih trebao da uradim. Nisam baš sručio dva red bula ali sam popio kašičicu instant kafe. Nisam mahao rukama kao Dita Tomesku. Nisam skinuo štopericu zbog težine. (jebote ja reče da sam sve uradio, a sad vidim da nisam ništa???) JESAM promenio gaće i majicu, ali nisam promenio čarape. (pa ovo je užas, već 1:4 za Nisam protiv Jesam!). E jesam promenio traku na glavi i uzeo kačket, šta će mi traka na temperaturama u plusu. Umesto vunenih helanki ispod sam uzeo neke tanke na pola između hulahopki i helanki. Neke Loline, stare rastegnute. Pozadina crna to jest svetlo crna, a po njima one SPLASH šare u zlatnoj i crvenoj boji. Trčim i razmišljam – majku mu, sad da mi se nešto desi, da me udari neki auto, i da završim u Hitnoj, zamisli oduševljenja kad bi mi skinuli trenerku i ispod ugledali šarene hulahopčice? Pravo bi me umesto na intenzivnu negu prosledili na duševno A odeljenje, na elektrošokove. A nisam uzeo ni asics speedstar nego opet one kotrljajuće tegove za sneg. Već sam izgubio rezultat is glave, no glavno mi je bilo (pretpostavljam) da sam promenio gaće i onda sam pod tim utiskom zaključio (prevremeno) da sam SVE uradio što sam najavio. No ja nisam trčao odmah nakon jučerašnjeg treninga nego tek jutros. Dakle ZATO nisam morao da sledim sva ona uputstva za preživljavanje. Eto čak ni čarape nisam promenio, čistom slučajnošću što se juče nisu oprale nego su negde ostale neprimećene. Čak se do jutros nisu ni ukrutile :-) I ja kažem njima - ajmo opet u đir, a one se nasmeju od uha do uha. A i za te čarape sam rekao ''ovo nosim još jednom i više ih ne perem, odma ih bacam!!''. No shvatio sam da uopšte nisu TAKO loše, nego su samo stare. Znate one visoke bele pamučne sokne sa dve štrafte pri vrhu, kao što su nosili Slavnić Kićanović i Dražen Petrović :-) Eno ih čekaju pranje, kako ih mogu baciti sad kad su pretrčale MARATON u 20 sati. Naime juče sam krenuo u pola dva, a jutros sam se već vratio u pola deset. 21 + 21 = 42 :-) Jedini je problem što je u Rimu rampa za maraton 10 sati, dakle moram da se utreniram da to obavim DUPLO brže. Da bih završio maraton sa najdaljom rampom. Ma ionako nisam planirao u Rim, samo se šalim, a još sad kad shvatam da sam duplo sporiji... I tako sam rastrčavao duuugo duuugo jutros, prvo kroz sneg koji je postao vlažan do zla boga, pa sam nakon 3.5km (išao kroz park) izašao na asfalt koji je bio jedna dugačka bara između dva brda snega sa strane. Baš onako simpatično, kao neka rečica, i oko mene dve obale :-) I tako išao ja lagaaano lagaaano sve do okreta, i stigao do tamo za 57 minuta. Iju sačuvaj bože, još ovoliko bi bilo 1h54, toliko sporo već nisam mislio da ću ići. A ono lep mlak i memljiv vazduh, južni vetar, sve po mom ukusu. No nakon okreta sam shvatio da mi se noge ''razvrćuju'' i da mi se osim dužine koraka povećava i frekvencija. Sa kilometara od 5.5 minuta sam odjednom sleteo na 5 minuta, pa sve više ispod, sve dok u jednom trenutku nisam čuo glas ''a jel se tebi negde žuri???''. To me je trglo, eh kako je pametan taj glas koji me je opomenuo... U stvari TO sam ja, a ne ona budala što je trčala sve brže i brže. Moram ja biti onaj bolji, zaboga. Tako sam dosta brže doleteo do parka i uskočio u sneg za poslednja 3.5 kilometra balansiranja i klizanja. Sad bih ja to računao da mi je važno ali mi nije važno. 3.5 + 3.5 = 7 kilometara po skoro 6 minuta, a u sredini dakle ostane 14 km ko zna kojim tempom. Uglavnom stigao sam kući za 1h49, manje više isto kao i juče. Veći problem mi je bio što sam odmah posle trčanja tuširanja i ekspres užine imao nekog silnog posla u gradu i na raznim mestima u raznim redovima sam prestajao skoro sat i po, nije baš idealan oporavak... Bar sam se usput prošetao dobra 2 km i još ako se večeras prošetam 3 km nakupiću danas 26 na nogama? Za onaj zadnji topao dan (to bi valjda trebao da bude petak) sam planirao ''nešto duže'' pa ćemo videti da li ćemo zajedno na neki džoging ili ću ipak ići sâm. Zamišljao sam da bih nakon nekoliko ovih ciklusa jednoličnog laganog treninga trebao da se ''utrčim'' (u smislu da uđem u trčanje) i da bih nakon toga počeo da malo variram, da ovo što idem svaki dan postaje po malo kraće a da bih na kraju svakog mikrociklusa otrčao nešto malo duže. Šta ja znam nešto tipa tri dana po sat – sat i po, pa onda da lupim za kraj nekih dva i po sata. A u ova prva tri dana da neki put nešto napravim, neku promenu, neki tempić, neko brdo, i tako to. Ništa ozbiljno i ništa drastično jače, tek onako po osećaju, koliko da razbijam monotoniju. Eto tako sam to zamišljao. Svaki kraj je novi početak. Kada jedno zapreti da ti postane jednolično, onda izmišljaš nešto drugo i tako u nedogled.

Nema komentara:

Objavi komentar