rat bendova

eh, ak su se počeli i 'Ercegovci buditi, to znači da je 2010-ta već dobrano poodmakla...

napisao sam da treba čitati (ajmo purgerski - "ĆITATI"?) blogove a ne komentare,
to mi je recept za neprotraćen dan.
no napisao sam to na pogrešnom mestu (gde sam doživotno svrstan u SPAM)
pa to niko nije video, no nema veze...
ionako ne znam da li sam to mislio ozbiljno,
ili sam napisao tek onako da nešto pristojno napišem,
umesto onoga što sam želeo da napišem.

onaj ko ti je srodan (emotivno, intelektualno, etički, trt-mrt),
on se neće sa tobom "raspravljati" na tvom blogu.
blog - to je kao kad pozoveš PRIJATELJA na piće ili ručak, i naručiš pizzu.
ako mu ne valja pizza glupo je da MENI to prebacuje jer mu je ionako džabe,
dakle kad pođe kući, on nek skokne do pizzerije i nek to reši sa Kuharicom :-)
tako se potvrdilo ono što sam ja već rekao
("mnogi će crkavati i gristi se za guzicu zbog tih par tisuća eura")
i poželeti da je deo te navodne SREĆE upao u njihov džep.
takvi imaju princip (?): kad nešto sâm uspeš - onda je to Talenat,
a kad uspe drugome - e onda je on imao SREĆE.

tako sam ja danas napravio 20000 jako laganih i rekreirajućih koraka od po metar,
i imao sam 20000 puta SREĆU da nisam krivo stao i iskrenuo skočni zgob.
a di ćeš veće sreće?!
vala baš mi je krenulo u 2010...

trčim tako, i razmišljam o GLUPOSTIMA:
taj na čije sam komentare jutros protraćio par minuta svog dragocenog života,
prvo me nasmejao citatom:
"bolje je roditi se bez one stvari nego bez sreće,
jer ako imaš sreće, onda će ti ona stvar kasnije porasti",
no završio je ulogu ispadima djetinje ljubomore oko nešto evra
pa smo tako shvatili da se jadničak 1) rodio sa onom stvari,
ali 2) BEZ SREĆE...
jer mu je ona stvar nakon rođenja prestala rasti :-(
tako sad pravi scene i leči komplekse na pogrešnim mestima,
i oduzima vreme pogrešnim ljudima.
(treba frustracije nabijati na nos roditeljima, ako već nisi nasledio ništa TALENTA...)

što bi fino i iskreno rekao sead lipovača:
- vi momci ne svirate, vi se borite s instrumentima.
ajte lepo nazad kući i dve-tri godine vježbajte,
pa se vratite da vidimo šta ste naučili.
tako bi trebalo reći tom momku, koji se bori sa svojim životom srećom i talentom.
no taj bloger-domaćin je previše fin da bi nekome tako odbrusio,
čak ako je neko to i zaslužio.
ali onda ti se navuku kompleksaši pa se tu leče na tvom blogu
kao da držiš javnu psihoterapijsku ordinaciju.

ja sam odavno podvukao crtu ispod raspoložive sreće
i nasleđenog talenta (da pregazim preko raspoložive sreće)
i nabio na nos kome sam šta imao,
no zadnja stvar koju bih radio bi bila da na nečijem blogu
(što je ekvivalent - u nečijoj kući)
serem i lupam gluposti, za to imam svoj blog...
gde mogu da jedem kakva god govna hoću
i gde niko (normalan) nema prava da mi soli i začinjava ta moja govna,
ako su već meni ukusna.

dobio sam svojevremeno i primedbu (dobronamernu) da je blog vredniji ako je javan,
no život mi je kratak da bih ga trošio na borbu sa fantomima.
već će oni naći neki drugi blog da se reše frustracija, a ja miran i zadovoljan.
meni je full dosta 25 čitača i jedan komentar nedeljno.
"prijatelj je... onaj kome ne moraš previše da objašnjavaš"

eto kako je dovoljno samo par minuta ujutru potrošiti na gluposti
i onda ti u glupostima prođe pola dana.
a mogo sam razmišljati o puno pametnijim stvarima.

the užina

ne znam na koju foru me ovaj wireless povezuje i "odvezuje" na svakih par minuta...

juče sam prepešačio 10km i danas 16km, što mi se računalo kao "d užina" (iz naslova).
nisam znao kako drukčije da u nedelju ostanem u prirodi 3.5 sata, a da se ne premorim.
znate, "nedeljom se ide dužina".
ne znam ko je izmislio to pravilo, valjda je i on živeo u istoj kući sa Taštom :-)
a sinoć sam i pretrčao jedan kilometar, i sada već imam godišnji prosek od 3 metra po danu.
samo polako, langzam aber ziher.
kao što kažu narodne poslovice (updated version s-2010.01.03)
* kamen po kamen - kamenjar
* zrno po zrno - zrnevlje
* dinar po dinar - sitnina

2003  0555     km/mes 139     km/dan   4.826
2004  2414     km/mes 201     km/dan   6.596
2005  3282     km/mes 274     km/dan   8.992
2006  3730     km/mes 311     km/dan 10.219
2007  3554     km/mes 296     km/dan   9.737
2008  3008     km/mes 251     km/dan   8.219
2009  2223     km/mes 185     km/dan   6.090
2010  0001     km/mes 000     km/dan   0.003

no zanimljivo je ovo kada podeliš godišnju kilometražu sa 365/366, i kada u toj matematici zaboraviš na dane bolesti, odmora, putovanja, oporavka, povreda... i kad na kraju godine vidim da sam "svaki dan" pretrčao po 6km i prevezao po 47km, pa je li to mnogo ili malo, hehe? u sred leta je to smešno, ujutru otkaskati pola sata i posle posla provozati se sat i po. mislim, "sve je to lepo, ali šta ću danas da RADIM"? a evo danas, po ovom snegu, ko će šlajfovati kroz bljuzgu 40 minuta, i ko će posle toga dva sata mtn bajkom da se kliza i zaprskava, posle toga da se čisti i pere još dva sata, zbog usranih 47km? fuj. s te strane gledano, trčanje je sranje, uvek ga bude malo. da li sam trčao svako jutro 5km ili 10km, to mi dođe isto. eeee, ali da li sam vozio svaki dan 25km ili 50km, to mi već pravi razliku. IAKO sam (glede i unatoč) pet puta duže bio biciklista nego džoger. za 25km bicikle se ne bih ni oblačio, a po mojim Poen-ima 5km na trčanju je negde kao 25km na trkačkoj (20km na bajku). e sad pošto mi je normalno da vozim najmanje 50km, onda bi mi valjda bilo logično da trčim najmanje 10km? (a uglavnom jeste). a pošto sam znao da vozim u nekim godinama i po 60km dnevno (na proseku cele godine), što na bajku što na trkačkoj, to mu dođe kao da sam trčao 12~15km ... dakle nek bude 13km dnevno. pa čak mi ni to ne deluje "nešto" strašno, u smislu da treba preko cele godine trčati oko sat vremena dnevno i to je sve. preko leta brže, a zimi sporije. manje više. no kad smo vozili tih 22000 godišnje to je bilo ono, da voziš maltene koliko god možeš. jer ja idem napred uvek sâm kad vozim, to je nešto SKROZ drukčije od treninga u grupi, a tu je uopšte biciklizam vrlo glupav za vođenje evidencije, ako imaš pretežno grupne treninge. mislim, MOŽEŠ da upišeš koliko si "prešao" ali to je manje-više kao da se kitiš tuđim perjem, kao kad Miš kaže Slonu "ala tutnjimo! ha?".

i tako. hteo sam da premestim ovaj blog na drugu adresu da mi je lakše da sortiram arhive u kompjuteru, no mrzi me. ko god čita njemu je svejedno pritiskao na s-ok.blogspot ili na primer s-2010.blogspot no eto, kažem, mrzi me danas da se oko toga petljam...

d. stotu

mora da je strašna gnjavaža u životu...

goni (teraj) točak tri-čet'ri sata, na repeat. i sve nam nekako ispadne tek koji kilometar do 100, ali nikako 100. ili smo već mokri, ili smo već gladni, ili su nam već utrnula dupeta, ili smo se jednostavno zasitili od tih skoro-pa-100 kilometara. a šta bi trebao da uradi neko ko je zadovoljan sa 98? da se dožulja do okruglih 100, ili da stane posle 98, dok je još zadovoljan?

mora da je grozna gnjavaža u životu...

i razmišljam o tom "dodatku" od tek desetak minuta, pa možeš se i po gradu provrckati levo-desno i malo proparadirati onako šaren (što od opreme što od blata) kao fazan. ono, braon baza a šareniš se nazire. šareniš sereniš. i što sad sebe mučiti ako mi je već dosta, šta mi realno znači tih kilometar ili pet? ništa.

mora da je užasna gnjavaža u životu...

i tako dođemo kući na ne-okruglom broju. a kako bih i znao na primer za godinu dana, kada pogledam u dnevnik treninga planirajući neku vožnju? Krug Prvi, 100km. Krug Drugi, 100km. Krug Treći, 100km. a pored piše išli Krug Prvi plus "okolo po gradu". a malo ispod piše išli Krug Drugi plus "malo kroz Bolnicu pa pored Stadiona i oko Železničke stanice". a dalje ispod piše išli Krug Treći plus "des' minuta po parkingu od Gorenja, dopunjavali do 100km".

mora da je jeziva gnjavaža u životu...

pa jebote koliki je koji Krug, ko će to sad znati??? i otud (otale, otalen) su česte te nepotpune brojke u mom dnevniku. kvare mi sliku i geografiju. hoću reći, i topografiju. želim da pogledam u dnevnik, i kada mi piše valjevo-ljig-lajkovac-valjevo, hoću da vidim tih fakin 88-89km... a ako mi se ide 100km, PUNO je bolje otići na malo duži krug, umesto na isti ovaj pa se na kraju vozati oko grada ko kretenčina.

mora da je strašno grozna gnjavaža u životu...

možda je deo krivice i u manjku samopouzdanja? (u fazonu - hajde da pogledamo tiganj odozdo) jer ako ČESTO mislim da mi je trening za taj dan idealno dugačak 80km a stalno mi se posle toga voza još pola sata, onda ja loše planiram dužine/profile treninga i potcenjujem svoje mogućnosti, hronično postavljam letvicu prenisko?

mora da je jezivo užasna gnjavaža u životu...

i tako se okrenula godina preko godine, faličan broj preko istog takvog manjkavog, s jedinom razlikom da smo (za promenu) postavljali letvicu dovoljno visoko pa smo se jednom vratili skroz blatnjavi a drugi put skroz gladni, i oba puta na granici na kojoj neki unutrašnji osećaj i opšti zamor kažu "aj dosta bre".

mora da je preduuuuuugačka gnjavaža u životu...

baš je sladak ovaj g. patrčević: "Ako trenirate više od 28h tjedno, svakako me kontaktirajte, volio bih vas upoznati :) "
hmm, ako nekad leti treniram preko 30 sati i još k tome dodam 20-ak sati na poslu, sumnjam da imamo viška vremena za upoznavanje. što su treninzi teži, imaš manje vremena za ostale stvari jer se više odmaraš, a ako ideš duže ali lakše treninge nisi umoran na isti način i lakše obavljaš onaj "višak" obaveza. dakle sada je pravi trenutak za upoznavanje :-) šteta što nemam blutut slušalice i što nije besplatan mobilni, uz ta dva bih mogao na onim duuuugačkim laganim trčanjima da se detaljno upoznajem sa pola sveta... što bi to bilo zanimljivo, ha?

doživjeti stotu!!

nakon 960 sati "treninga" i 1110 sati "svega", osećam se kao da sam dočekao stotu, a ne tek tamo neku bez veze novu godinu. treba zapamtiti jednu važnu stvar: nije nikakva draž u samoj toj stotoj godini, to je osećaj kao da si upao u septičku jamu. no ovo natrpavanje prepreka, da bih što kasnije do nje stigao, to je ono što je zanimljivo.

doživjeti stotu!!

juče nam je greškom jedan prijatelj maratonac (a ko će drugi) čestitao srećnu 20010 godinu!
e baš ti hvala, kako je to lepo tako unapred poželeti, a za ovu (2010) ću se sâm snaći.
kad mi je prošle godine jedan drugi maratonac poželeo godinu "bez povreda i dobrih rezultata" pomislio sam - neka je jedno promašio, i biće ok, neka bude pola-pola.
i baš tako je i bilo, pola-pola, s tim da je promašio "bez povreda" a pogodio "bez dobrih rezultata"!
eto, s takvim željama od svojih prijatelja, dobro je da sam ovoliko i ovako poživeo :-)

kraj...

nešto sam petljao da napravim da mi sve web stranice izgledaju isto, pa evo šta sam dobio - kao što se vidi u prilogu.
svi su mi se ... GUMB-i ... (što bi rekla zapadna braća) izgubili (ili treba da kažem iz-GUMB-ili) i pojavile mi se neke debilne crtice preko sred ovih polja (TAB-ova?) pa sad ti vidi gde da klikneš i kako.
ne dâ mi se da podesim sve prema svojim ukusima (o kojima ne vredi diskutovati - ne o ukusima, nego o Mojim Ukusima).

danas celo jutro na poslu,
u podne na trening biciklama jer smo sinoć slušajući prognozu odlučili da ćemo se voziti.
no čim oni kažu sunčano, to znači kiša.
dakle prvih sat vremena po kiši...
a kad oni na Državnoj Televiziji kažu "PROLEĆNE TEMPERATURE!!!",
ja se zapitam zar nije jesen prošla tek pre 8 dana,
pa ako smo TEK 8 dana u zimi - zar nije logičnije reći "jesenje temperature"?

Kome je i zašto uopšte palo na pamet proleće, dok smo još uvek u 2009?????
hajde ako je februar, ili da je makar stigla nova godina (2010), pa i da pominjemo njeno proleće.
no ovo je zvučalo kao ČISTA i najgora GEBELSOVSKA PROPAGANDA!
znaš koja je razlika između Starih i Novih (na vlasti)?
pa, samo su ovi novi prepredeniji, ništa više.
jebalo ih proleće,ima do proleća još 3 meseca.
3 meseca čega? pa, 3 meseca propagande.
:-)

a Nenadu u inat danas sam imao samo jedan par gaća :-)
lako mi je na 16 stepeni, da mi se ništa ne smrzne, pa treba koristiti priliku...
no ove bici gaće ionako imaju onaj uložak kao pelene, pa realno štite kao 3 para,
dakle svi smo došli na svoje. tri za jednog - jedan za ...

za kraj godine smo umesto planiranih 5 sati odvezli samo tri i po sata, mtn bajkovima, 93km.
prošli smo u povratku kroz Mionicu, i dođemo kući,
i nađem poruku od jednog Opasnog Tipa iz Mionice koji mi javlja da je stigao...
i još nam šalje ponudu za dvoboj/troboj, pa, ostaće taj zajednički trening ipak za 2010... ha!
Nino, čujemo se sutra!

malo zbrkan post, baš i nije bio neki za kraj :-(
a šta ćeš, ne nailazi inspiracija po narudžbi...
nadam se da vam je Blog ipak bio sve-u-svemu zanimljiv,
i da ćete ga rado čitati i u sledećoj godini.

drage Moje i dragi Moji,
zdrava vam, srećna vam, uzbudljiva vam i aerobna, 2010-ta !!!
... što i sebi želim!
Saša

SVE (ili ništa)

Idem tako ja u nekom dubokom preračunavanju (pogrešnom izračunavanju) jednim zaobilaznim makadamčićem, kuda smo letos prošli mtn-bajkovima. Skrenuo sam sa asfalta i prolazi mi 5 po 5 minuta i nikako da se vratim na asfalt. A i kad se vratim, imaću još bar 11km do kuće. No vreme ide i ide i ide, prolazi sat vremena, i ja se prisećam svih skretanja, uspona, šumaraka, raskršća, kuda smo letos prošli. Uh jebote ovo selo sam zaboravio. Uh jebote ovo brdo sam skroz zaboravio. Uh boktemazo, asfalt je preko celog onog brdašceta? I prođe tako sat i deset minuta... A u tom zadnjem selu, grebem uz uspon od nekih 20% koji traje i traje, po krupnom kamenju, i prisećam se kako letos nisam nigde stao, nego sam svuda prošao "na pedalama". Posle tog kamenjara nastavlja se nešto manje problematićam makadam ali jednako oštar, sa kanalima po sredini. Nije lako ni trčati - koliko je neravno - a kamoli voziti biciklu. Nije meni problem malo popustiti po ravnijim delovima (kad sam na bicikli) i malo zapeti, zavrteti na oštrim delovima. Imam (osim eventualno Onog što je oženjen Sabinom Špic, ako se uopšte baš tako zove ona bajkerka što reklamira Merida bicikle, mrzi me sad da je guglam). I taj Gugl je sranje, odjednom su svi postali pametni i svi sve znaju...

Opet sam fino koristio one oznake na asfaltu i nakon oznake 6.7 (koja znači da sam na 7.9 km od kuće) sam "izbio" na oznaku 9.9 koja znači da sam na 11.1 km od kuće. Zbog te razlike od 1.2 km. I obzirom da mi je po makadamskom delu trebalo 24 minuta, izračunao sam da mi je to nešto preko 4 km, i onih 8 + 11 (više manje) po asfaltu će mi dati nešto preko 23 km. Nije da sam baš planirao da toliko pretrčim naročito jer sam išao jako sporo, no eto, tako je ispalo. Mislio sam da je kraće... Nisam išao čak ni Laganu Dužinu nego Bogme Polaganu Dužinu. A kao da je bitno. Dva sata izvan dima i smoga su ono što se pamti, čak je bolje da sam išao sporije jer je ovako duže trajalo. Ovo nije bila tek jedna rečenica da popuni prostor na blogu, nego vrlo važno razmišljanje i shvatanje životne fillozofije... koja mora biti iznad filozofije treninga, aktivnosti, performansi i ostalih napaljensko-zaluđensko-mladalačkih šizdarija.

Silazim nazad u grad, gledam u sav taj dim ispred sebe, i imam samo jednu želju za Zlatnu Ribicu: da mogu sada da duboko udahnem, i da ne moram više da dišem sve do ulaska u kuću. Koju jutros nismo ni provetrili zbog tog nenormalnog dima koji se nataložio u gradu orkuženom brdima.

Stopalo me uopšte nije bolelo. Ali sam bio nekako previše trom. Za oba imam objašnjenje. Trom sam jer smo sinoć bili u gostima i vratili se iza 23, zaspali jedva pred ponoć. Totalno sam se poremetio, ispao iz svakog normalnog ritma. Ceo dan pospan i bunovan, a ovo što sam trčao od prvog do 23-eg kilometra mi je delovalo kao da sam trčao od dvadeset prvog do 43-eg kilometra. Dođem na limeni mostić preko Kolubare, tuce stepenika ali malo oštrijih, ustrčim ih kao da imam snage u nogama. Ali taj manjak volje da uopšte pravim korake, pomislim da kad bih se sapleo i pao u travu pored reke, ne bih ni ustajao. Samo bih ostao da ležim i spavam. Osećaj alpiniste koji se spušta mrtav umoran nazad sa nekog osvojenog vrha, dovoljan je jedan kratak trenutak popuštanja/predaje umoru, i prvo sledeće čega će se sećati biće buđenje u Raju. Jbg.

A zamenio sam uloške u patikama, hehe. To jest i patike sam promenio, no okrivio sam uloške za jučerašnji bol u stopalu. Jer sam juče u Puma Calibus nosio uloške iz Asics Speedstar, koji su mi (gle slučajne podudarnosti) prvi put napravili bol u stopalu na onom već opevanom NS-maratonu 2008. A danas sam iz Asics 1110 (valjda, kod kuće su mi ostale patike, logično...) izbacio njihove uloške koji su vrlo slični onima iz Sleedstar, i ubacio sam neke od ovih modernih, možda baš iz Puma Calibus? Oni se navodno oblikuju prema stopalu blabla... Evo kratke teorije: nemam pojma kako u stvari treba da stoje ulošci prema stopalu. Da li je zamišljeno da treba da dodiruju stopalo celom površinom, ili ne? Kada kažemo "anatomski ulošci", zašto uopšte su oni anatomski? Kada stanem stopalom na mokru površinu, pa onda na suvu, i ostavim onaj trag iz kojeg se vidi kakvog je oblika stopalo, obzirom da nemam ravne tabane dobijem onaj normalan oblik stopala. I šta sad od mene hoće ti anatomski ulošci? Da gazim CELIM stopalom? Ali ako bih hodao bos, pa ne bih hodao CELIM stopalom? Tako da verujem da nam pola svih mogućih problema napravi Patikarska Industrija, svojim naporima da nam udovolje - učine nam medveđu uslugu. E sad gde me i šta me pritiska u jednim patikama, čime i kako gazim u drugim ulošcima, sve je to jedna velika nepoznanica, i ne možeš sve osetiti šta ti se događa u stopalima, kolenima, kukovima, tralala. Nekad ćeš tek sutra osetiti nešto u kolenu ili kuku, što uopšte danas nisi osetio za vreme trčanja. Nećemo za sve okriviti proizvođače patika, no mnogi od nas su proveli u patikama više vremena od tih proizvođača, i na biciklama više vremena od konstruktora ramova, pa ako nas bole leđa to mož' biti što nas je tata napravio kilave, ili što nam je proizvođač napravio loš ram. Na svakome od nas je odluka koga će okriviti za svoje probleme. Danas sam promeio uloške, sutra ću gaće, a prekosutra štopericu. Pa šta pomogne - pomoglo je.

ANEGDOTA ZA KRAJ

Stajem posle sat i nešto da pišam. Ne gledam dole u gaće nego gledam preko puta u kanjon reke Gradac. Napipavam neki višak opreme, nešto mi smeta da dođem do... do... cilja pretraživanja. I shvatam/kužim/setim se da sam uzeo dva para gaća. Obične kupaće (broj manje!) ispod, i one rupičaste "tehničke" preko, da mi upijaju znoj i da ne šalju svu vlagu napolje u trenerku koja će mi se kasnije ako je mokra zalepiti za zadnje lože. Pada mi na pamet Vudi Alen i njegova fora iz jednog filma "ne dirajte mi mozak, to mi je drugi najdraži organ!". Parafraziram ga i smejem se dok pišam: "neki nose kacigu, neki nose dva para gaća - svako štiti ono što mu je najvažnije".

Zavisno od večerašnjeg spiska posla, sutra možda odemo u BGD na trku od 8km (koju naravno ne bih trčao kao trku nego kao i onaj tempo trening od pre par dana), a možda ostanemo kući pa posle posla otrčim nešto u sličnom fazonu. Nije mi ni bitno da bih o tome razmišljao. Nek ispadne kako ispadne. Juče i danas mi je bilo lepo, sutra prihvatam šta god naiđe, bez viška uzbuđenja. 2009-ta mi je već ispunjena, mogu ostatak i prespavati.

petljizam

kakva je to glupost, pošalješ megabajt svog lokalnog šareniša (selo Robaje) na blog i sad to stoji sačuvano negde tamo u nekoj velikosvetskoj memoriji, i ko to sve plaća nije mi jasno. nadam se - ne ja?

nego evo o čemu se radi:

PODNASLOV

"oj Robaje, Robajeee, (Robaje = selo kod Valjeva)
kuvaj mala kobajeee" (kobaja = kobasica, po sremski)

ANEGDOTA

imamo mi jednu prijateljicu. i bilo je uhvatilo jednog leta neko silno pešačenje i trekinzi, i nakon toga je kupila mauntin bajk. uzela neki najprostiji peugeot sa nekim osnovnim delovima, jeste imao naštampano ime no bajk je bio težak ko tučak. i išla ona ovuda i onuda, ispronalazila neke silne stazice kuda smo mi pešačili. a mi smo posebna priča, jer moja Kilavija Polovina dobija ospe od svega što nije asfalt, i tako smo mi Eksperti Za Asfalt a ono što je okolo baš i ne poznajemo, osim kuda prođemo peške. pa smo tako razmenjivali priče i uputstva sa tom prijateljicom. počela ona da napreduje na bajku, čak je jednom imala anegdotu da je naišla na neku uzbrdicu i zaboravila na vreme da prešalta napred na manji zupčanik i kako je ona objasnila - jeste bilo naporno ali nekako se uspentrala na tom "muškom" prenosu i shvatila da to "nije ništa naročito strašno" :-) bila je materijal od kojeg se nešto moglo napraviti, no kako je uvek i svuda išla sama, kasnije je izgubila entuzijazam za dalje ultra avanture. i tako smo došli na temu tih Žabara, i u razgovoru reče Lola da smo mi tuda i trčali i vozili, i da smo došli do kraja puta i vratili se na asfalt... NE! - povika ta prijateljica. nije tu kraj puta! znate li gde taj put izlazi? (a nas dvoje sa otvorenim ustima i u neverici gledamo i slušamo kuda je to sitno biće od 50-ak kila, skroz samo i bez rezervne opreme, u običnom šorcu i majici, na običnoj bicikli i gumama, PROŠLO!) ... taj vam put ide tuda pa tuda pa tuda i dođe ispod Rajkovića (nama usta već do zemlje) i u onoj krivini... (meni već voda na usta) ...

i tako mi dobismo lekciju iz Avanturizma, Prolaznosti (u smislu kuda se sve može proći a da je po našim skučenim Bračnim Kriterijumima "neprohodno") i svakako lekciju iz Petljizma (u smislu da ako imaš malo više Petlje, možeš praktično svuda proći, i ne moraš za to biti ni Himalajac ni Tur-d-Frans-ovac). pomerila nam je malo kriterijume i shvatanja ta prijateljica u obliku totalne amaterčine i liku totalne (da izbegnem ono "full") rekreativke. i eto, tričavih pet godina kasnije, prošao sam i ja istim tim putićem, nadam se. jer više se tačno ne sećam njenog objašnjenja, možda je ona i negde drugde skrenula i izašla na nekom skroz drugom mestu na glavni put.

no istina je, na tom mestu NIJE KRAJ SVETA! zato sam danas tako ponosan i zadovoljan, i trpim lagani bol u stopalu. čovek koji je shvatio, da nešto za šta je mislio da je Kraj Sveta, NIJE Kraj Sveta, to je sada postao skroz drugi čovek.
eto, da znate.
tako je malo potrebno.
prođeš kroz Žabare i stigneš u Robaje.
ko bi reko...
još samo da sve to shvati moja Trapava Polovica, eh, di bi nam bio kraj?
:-)

100palo

Ej šefe jel izbija ovaj put na onaj asfalt za Rajković?
'oćeš preko Lukića ili preko Robaja?
Pa meni je svejedno, kuda je lepši put, da se ne kaljam?
Moš ovud, moš onud, zavisi kuda oš.
(trudim se da ovo zapamtim, stavio bih ga na bedž no više se ne nose bedževi)
Ma meni je samo da izbijem na onaj široki asfalt, pa ću nazad za Valjevo.
Idi onda ovud, i kad iza'eš na Robajski asfalt nemoj d'odeš desno jer ćeš d'odeš... jebiga... nego vataj levo i drži pravac i vodi te na Divčibarski put. A mogo si i ovuda pa preprečiš ali da ideš preeeko.
E fala, neću nigde preko (prečicama kroz livade i njive u sveže opranim patikama), ajd uzdravlje!

To ti je otprilike ista situacija kao kad bi on mene pitao
Jeli Sale, uzo bi malo da trčim zbog kondicije, šta da radim?
Uzmi neke stabiliti patike da ti koriguju pronaciju ako ideš na pulsu bliže anaerobnom pragu, ali bolje nemoj da radiš fartleke po makadamu nego se drži el-es-de fazona sve dok ne napraviš dobru bazu pa digni intenzitet tek kad osetiš da će ti se dogoditi BREAKTHROUGH :-)

Sa sledećim je bilo lakše, taj mi je sve objasnio mada previše brzo jer je negde žurio ka štali. Imao je kačket iz Guče :-) Po njemu sam mogao i za Rajković i za Bukovac to jest ne baš za Bukovac ali za Mratišić sam sigurno mogao, a mogao sam i uskim asfaltom do groblja pa se onda polukružno vratim "do one naše farme". E to je zvučalo kao da je njegova i moja zajednička farma, a ne njihova seoska farma. A kad sam mu rekao da ne znam ove makadamčiće ali da sam nekoliko puta otrčao OKOLO tih sela krug na Rajković-Bukovac-Dračić, on je pitao
Pa kolko ti je to kilometara?
Trie's šes...
U, jebote!
Eto uspeo sam da zadivim čoveka koji nosi kačket GUČA, nije to mala stvar...

Nosio sam običnu štopericu ali sam nosio i MOZAK, pa sam zapamtio nekoliko prolazaka i kući ih ukucao u Excel i preračunao prvo one poznate deonice a na kraju postavio dužinu onog "novog" dela tako da brzina odgovara ostatku trčanja. Na primer ako sam po ravnom trčao 5'/km, gore/dole 5'30''/km, po makadamu gore/dole takođe 5'30''/km, onda sam lupio da mi je za tih 19' pretežno nizbrdo verovatno prošlo 3.5km ... što je verovatno preciznije nego što bi mi pokazao Polar sa footpod-om ili neki GPS uređaj.
"SÂM SVOJ GPS!!!"

Izgleda da sam sve skupa napravio "kratkih" 22km, dakle sutra ću ako budem trčao (ili na prvom sledećem trčanju) da dodam da mi izađe total na "koma tri" ili "koma 4" da bih nadoknadio tih 0.350 od danas. A u stvari ONDA ONOG DANA kada sam prvo mislio da sam imao 23 pa sam prepravio na 22, tada sam imao 22.3. Dakle mogu da smatram da nisam ništa ukrao, u konačnom zbiru.

Od problema prijavljujem veliku žeđ jer sam skoro dva sata bio bez vode, tako da moram pripremiti više piva uz večeru. Ako je to uopšte problem. Drugo je da mi se opet povremeno javlja onaj bol u stopalu, to jest ne odozdo nego sa strane, odmah ispod (navicular?) kosti. Možda je to neka tetiva koja veže ka palcu, no šta god radio palcem mene to ne boli, nego tek tako boli samo od sebe. Prvi put sam taj bol osetio posle poslednjeg maratona koji sam istrčao (pre godinu i nešto, u Novom Sadu) a povremeno mi se javljao i na bicikli, no uglavnom kada sam vozio mtn bajk koji ima podosta široke pedale (dugačku osovinu) pa ih verovatno više pritiskam unutrašnjim delom stopala, prema palcu. Verovatno bih trebao više da trčim na prstima jer onda gazim spoljnim delom, a kad trupćem lagano onda nakon doskoka na petu premestim težište pravo napred što više optereti unutrašnji deo stopala od spoljnjeg. Kako bilo... verovatno je to sve posledica onog izvrtanja stopala na Sljemenskom par meseci ranije (pre Novog Sada) i nekog nakrivog ćopanja, jer mi je taj skočni zglob celo prošlo leto i jesen ostao u k**cu.

Ispade tako da je bolje kada je sneg, i trčim još sporije, ali u onim papučastim patikama. Svašta. Bar sam danas prošao nekim novim putićem pa mogu da budem zadovoljan kao i uvek kada uradim "nešto novo".

Uz taj putić imam jednu staru anegdotu koju ću kasnije naškrabati ako budem imao još malo vremena. Ali kako mogu imati anegdotu od pre 5 godina, a da sam tek danas prvi put tuda prošao? Pa eto, kod mene sve može...

''Vi ste slabi na engleski, ili na lijepe žene?''

- Is it realistic, for example, to expect a young athlete to spend five years training for twenty hours per week to run 28 minutes over 10km, and finish 12-th in a medium level 10,000m race? To be lapped in an Olympic 10,000m final, where the final 5,000m are now being run in close to 13 minutes, a pace that many European athletes cannot sustain for 3000m?

 

(rekoše na The Science Of Sport blogu)

 

Iz čega shvatam(o) da atletičar koji trči 10,000 metara za 28 minuta, uglavnom trenira 20 sati nedeljno, tokom 5 godina? A na što ja brzo otvaram Excel, i fajl pod tajnim imenom ''_2009 dnevnik.xls'', i gledam svoj sedmodnevni prosek za godinu koji kaže 18:19. Eto tragedije, oni treniraju 101 minut nedeljno više od mene, što je 14 minuta dnevno razlike, i to je dovoljno da oni idu 10 km za celih 7 minuta brže od mene!!! (jer ja nisam nikada zvanično sišao ispod 35' za 10 km...)

Super, nema ništa jednostavnije nego svako veče odvozati biciklom ili otrčati ~14 minuta, da bih dobio tih ~101 minuta tjedno to jest ~1040 (njihovih) protiv ~950 (mojih) sati godišnje...

A u stvari kad bolje pogledam, ja već imam 1100 (!!!!!) sati ove godine no to je sa dodatim ''laganim aktivnostima'' tipa razvozavanje i šetnja, dakle dovoljno je pola od toga prebaciti u zonu imenovanu ''Trening'' i eto mene ispod 28 minuta :-)

NAUČNO DOKAZANO!!! (na stranici ''The Science Of Sport'', xoxoxoxoxo!!!)

 

danas sam se LAGANO prošetao dva sata, LAGANO provozao dva sata, i sutra ću ili trčati ili voziti ili ću uzeti dva noža i zabiti ih u kvadricepse da smirim ovaj osećaj ludila, odmora, volje, strasti, nemira.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
SUPERKOMPENZACIJAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

etapne trke se završavaju u nedelju :-)

Rezultati slika za "tired"

Zahvaljujemo na povratnim informacijama. Prijavi drugu slikuPrijavite uvredljivu sliku. OdustaniGotovo

Od nečega sam umoran ovih dana. Sad sam u dilemi da li da stavim smajli ili ne, jer sam u prvi mah bio mrtav ozbiljan kad sam ovako započeo razmišljanje, a odmah zatim sam shvatio koliko je smešno ne znati od čega je neko umoran, ako je prvo u 4 dana pretrčao 80-ak km, zatim u tri dana prevezao 300-nak km, i najzad danas sve začinio tempo trčanjem od 15km za sat vremena. Lepih osam dana, nema šta. No znao sam i više i gušće da napakujem od toga pa mi nije ništa falilo. No ipak je zima, teški su uslovi i za trčanje i za vožnju (sve je bilo na teškom i sporom mtn bajku) a nisam ni u špicastom špicu nego tek u špicu baze, da se tako izrazim. Pa sam navikao da mi je umor blag, gotovo prijatan, da me nekoliko dana uspavljuje pa mu malo ugodim i popustim, pa krenem ispočetka. No jutros smo imali neku frenetično zacrtanu satnicu pa sam shvatio da imam tek nešto više od sat vremena fore, i brzo izjurio u laganu kišicu. Ići ću 10km? Ići ću 15km? Koliko lagano, a koliko brzo? Da odem nešto kraće a da ga malo lupim po ušima? Ili da trupćem pola sata pa dokle stignem, i da onda okrenem nazad. Što bi matori ljudi rekli '' ... i mirna Bačka''. Nisam nikada kapirao šta to znači. Valjda ima neke veze sa mađarima? Pa sam krenuo umerenim tempom, no bio mi je povoljan vetar a kad sam skrenuo uz blago uzbrdo već sam se zagrejao pa nisam ništa naročito ni usporio! Onda sam na 3km video da imam 12 minuta, pa odlučio da idem 10km tempa, jer mi je delovalo da ''ovako neću moći sat vremena''. No naravno da nisam mogao sat vremena blago uzbrdo po 15 km/h. Ali zatim je došlo blago nizbrdo i opet vetar u leđa, pa sam rešio da diem 15km s tim da do okreta trčkaram i da se odmaram a da u povratku vidim šta ću. Praktično sam prešao u fartlek... No kilometri su prolazili puno brže od onoga što sam hteo, čak ispod 4min. Obrni okreni ja idem neki Tempo, pa sad da li ga malo variram i fartlekujem (fartlečim?) ili ne, vidim ja da je rezultat (brzina, prosek, ... ) isti? Na okretu me je malo šokirala jačina vetra u kombinaciji sa uzbrdicom pa mi je delovalo da sam bukvalno stao u mestu, no nisam se brinuo. Čak i da je ovo sve što sam otrčao za danas, nije loše, mogu do kuće i malo sporije. No najoštriji uspon se završio, prosto je neverovatno kako je biciklom teško popeti se na vetar i uzbrdo, a na trčanju je to mačiji kašalj. Malo skratiš korake, ubrzaš frekvenciju i tapa-tapa jedva usporiš za 10%, ako i toliko. I tako sam tu izgubio par desetina sekundi, ali sam zato sledeći kilometar koji je ceo blago uzbrdo i opet na jak vetar, pretrčao za ispod 4min? No trebalo je da dođem do spusta da bi počelo da me zateže u zadnjoj loži, valjda sam pravio predugačke korake i malo je ''otezao'' preko kritične tačke. Plašio sam se kako ću poslednja tri km opet na vetar i blago uzvodno, pa sam par puta menjao odluke i taktike. Idem lagano do kraja. Ali i ovako lagano idem jedva malo sporije od svega do sada, dakle opet imam šanse da dođem kući za sat vremena. A ipak sam malo izgubio vremena, i da popustim ovde desetak sekundi, i na kraju, i da dođem za 1h01', ništa ne bih zbog toga bio nešto tužan. Ipak trčim bez zagrevanja, samo izletim iz kuće i već otkucava štoperica, prvi km sam išao 4'15''... Nije isto kao trka, kontrola, tempo trening. Opet pretrčim par stotina metara pa shvatim da idem brzo i u taj vetar, i blago uzbrdo, i preko ivičnjaka i preskačući bare i opet na trotoar pa preko trave na ulicu pa nazad pa... no vreme mi ne izmiče i kako god se osećao usporavao računao ubrzavao opet računao i preračunavao, stalno mi se vreem vrti oko tih suđenih sat vremena i POLA minuta! Ma, what the fuck, malo sam pružio korak zadnjih 600-700 metara i doleteo kući za 1:00:14. Nisam baš finiširao jer su mi već bile umorne noge, nisam ni imao volje da se preterano uživljavam u taj hronometar. Svestan da sam mogao ovo da obavim i za ispod sat vremena, znajući gde sam sve izgubio vreme – negde voljno a negde sam bio prinuđen – završio sam trčanje vrlo zadovoljan. Noge su mi bile daleko od svežine, dakle sutra će im prijati lagana šetnja i odmor od svega što tera puls preko 80. Najviše me raduje što sam ovih dana uspeo da iskoristim topli period(čić), da se toliko provozam i odmorim noge od trčanja. Jesu one sad, ono, ''uopšteno'' umorne, ali to nije isto kao kada su isceđene samo jednom jednoličnom aktivnošću. A da nisam imao frku i stisku, ne verujem da bi mi uošte palo na pamet da trčim brzo. (čuj, ''brzo'', nije ovo nešto svemirski, ali je 30% brže od moje krstareće brzine kojom trupćem par sati dnevno u danima kada trčim). Verovatno bih opet otišao negde da trupćem na potezu sat i po – dva sata. Što se i pokazalo kao dobar izbor, da ne kažem Plan. Nisam dugo dugo trčao, i ne znam kako drukčije da priđem trčanju nego kroz lagane polu-dužine. A evo, ako zaista moram (?), umem i da ubrzam.

Sećam se sezone kada sam prvi put istrčao maraton ispod tri sata. Tada sam mesec dana ranije (od maratona), negde krajem Marta u Novom Sadu trčao polumaraton, i to je jedini polumaraton na kojem sam odustao. Jer nisam ni išao da trčim polumaraton, nego sam išao da napravim trening od 21km po 4 minuta. I terao sam do 15km, i više nisam mogao, jer sam bio premoren od nekih ranijih treninga. Par dana ranije sam sa Tamarom na stadionu radio neke beskrajne serije od 100 i 200 metara i bukvalno sam se raspao. Nije to ono obično ubrzanje od 200 metara nego su to intervali sa najbržom evropskom mlađom juniorkom (te godine) ispod 30 sekundi, nisam znao gde su mi patike a gde su mi uši, i šta preko čega preleće... i svaki put je ušla pola metra ispred mene :-) Zato sam se danas poredio sa tim Starim Sobom, koji je imao TAKO slabe noge jednog određenog dana, jedne godine, da je stao posle 15km i sat vremena, i nije mu bilo jasno šta mu se događa. Smejao sam mu se danas, jadničku, i likovao kako je evo danas ovaj Novi Ja bio u boljem stanju. Pa otkud znam, jesam osećao mali bol u loži ali samo povremeno, a još 6km je dugačak put. Lako je reći da sam ''sigurno mogao'' još 6km za polumaraton od 15 km/h, no ko će ga znati, možda bih ipak odlučio da usporim ''za svaki slučaj''. Činjenica je da mi sve ovo skupa nije delovalo preteško, unatoč problematičnim okolnostima. Da je bilo ravno, da sam trčao u grupi, ne bih osetio da je već prošlo 15km u nekom ravnomernom tempu (u odnosu na ovaj polu-tempo-polu-fartlek, pola-uzbrdo-pola-ravnjikavo, pola-umoran-pola-skoro_pa_nešto_manje_umoran) i sigurno bih puno manje izdrndan i bezvoljan pogledao u tih zamišljenih 6km ispred sebe, koji su me danas delili od polumaratona. Pre samo dve zime sam morao da usporim pred svako naskakanje na ivičnjak jer me je odizanje leve noge za 15cm svaki put dovodilo do SEC-a u zadnjoj loži. Sada pak mogu normalno da naskačem i saskačem, ubrzavam i dodajem gas. Velika razlika. OGROMNA razlika. I to se ne sme prokockati glupiranjem. Dakle idem u dan odmora i zatim brže-bolje nazad u trčkaranje. Ili na biciklu ako bude lepih dana. Ne menjaj Konja Koji Pobeđuje! Ne zaleći se. Ništa prebrzo, ništa predugačko. ''Zima je tek počela''. Ajme, kad to ovako jasno napišem, tek onda me ošamari ta istina kao hladan tuš... gulp :-(

mr fantasy

neko razmišljanje... ništa spektakularno... ako nemate vremena bolje nemojte ni čitati "na brzaka"...
kažem ja sinoć njoj, a bil mogla sad peške, štatjaznam, krug na divčibare? a ona se kao nešto smeška, a ja kažem - ma da, takvi ste vi rakovi, sve ostavljate nedovršeno. mogli bi sto godina srati o krugu na divčibare i onda bi se sa pola vratili busom. a ona će nekim "slušaj ti!" glasom - nemoj sad da me iznerviraš, da odem na taj krug. a ja kažem - da kako da ne, kao nešto pretite a ovamo ste Seere i Šoonje, gde bi bre ti pogodila u sred mraka taj krug, ne može se to preći popreko (u smislu hodajući popreko, kao rak). a oduvek mi je ta ideja harala zdravim razumom, da bih jedne noći ... (uvek ta noć i mesečina! to mu dođe kao neka ideja, glupa ideja. a šta ćeš, svi pravimo iste greške: i intelektualci se žene plavušama, i ljudi koji nisu hendikepirani kupe fiat pandu, i nefrustrirani ljudi istrče maraton, svi mi prvo uradimo nešto pa se tek posle pitamo - a šta nam je to trebalo?) ... da bih prepešačio, prevezao, nebitno, taj krug. jer taj krug je MERA. to je ono po čemu se sve odmerava. sve što je po osećaju ispod toga, pa to i nije nešto naročito, a sve preko toga, e pa to već nije loše. gotovo da je na granici da ga možeš zauvek zapamtiti kao nešto (u životu) iznad proseka. i ponekad pomislim, da nisam vezan tom obavezom zajedničkog života, da sam totalno slobodan kao list što otpadne sa drveta pa sâm bira putanju kojom će sleteti do tla, ko zna kad bi mi sve palo na pamet: ma odo' ja peške, pa kad se vratim... šta ima veze. nit me ko gde čeka, nit se kome moram javljati gde sam. ako mi se prispava mogu pod drvetom, niko još nije crko od jedne noći pod drvetom. sve su mi opcije otvorene. može da mi bude lepo, nikoga ne opterećujem time što je meni lepo dok se on šetajući pored mene muči. može da mi bude popizditis od provoda, opet nikoga ne opterećujem svojim problemima nego ih mogu zadržati za sebe i u sebi. nije najveći problem zajedničkog života manjak slobode. jer sloboda je u čoveku a ne u šumama kao što naivni zamišljaju. nego je problem u nedostatku intime, u tome što ti je nemoguće da na primer budeš loše raspoložen i da jednostavno pustiš da to prođe samo od sebe, bez da te neko zapitkuje šta ti fali. jer to zapitkivanje donosi nervozu, onda postaješ svestan da nekome to smeta i sad odjednom preko tog svog problema imaš (veći) problem, da nad tobom i nad tim problemom stoji neko treći sa štopericom i da čeka kada će se sve to rešiti i kada ćeš ti opet doći u normalu i biti raspoloživ za njegove planove i zajedničke ugovore. i dok on ne vidi tvoj problem, nego kao najveći trenutni problem vidi "tvoj boravak u problemu", tako se tebi fokus premešta sa tvog osnovnog problema na skroz drugi problem... koji je u tome da tvoj prvobitni problem stvara lošu atmosferu u nekom širem prostoru, okruženju. i tako ja kažem da su za sutra najavili kišu, i ko će se po kiši zahebavati, i da bi sad bilo najpametnije .. (NIKADA ne slušajte šta JA kažem da je najpametnije!) ... pre tog duuuugog kišnog dana ... (NIKADA ne verujte meteorolozima, jer su oni krivi za 90% mojih loših odluka!) ... da se lepo obučemo i odemo konačno na taj krug? šta bi nam trebalo sa one teže strane... nekih 10 sati za 50-ak km uzbrdo šetnje, i ako je sad 8 uveče, dakle ujutru u 6 bi već krenuli nazad ka kući. i zovnemo Tatu da krene lagano prema nama (sa pet kila bureka i pet litara najmasnijeg jogurta) i negde bi se sreli na dnu spusta, na 20-ak km od kuće. ALA BI TO BIO DOŽVILJAJ!! možda je to TOLIKI doživljaj da ga uopšte ne treba ni doživljavati, nego ga treba uvek brižno čuvati od ostvarenja? uvek ga treba čuvati u mašti, u onom večnom "šta bi bilo kad bi bilo?" ćošku (kutu), i ne dati mu da se umeša u stvarni život? ili naprotiv, možda treba što pre doživeti takvu avanturu, da bi se u duši oslobodio prostor za nove planove, za nove maštarije koje će kad-tad postati stvarnost? zašto ostati na jednom snu do kraja života??? tako sam nekada kada sam počinjao da pišem blog, razmišljao kako bih nešto trebao da "ostavim za sutra". evo kao danas, već sam ispisao hrpu stvari, i sad bi možda (...) bilo bolje da ovo samo sačuvam i da ga pošaljem sutra, i tako sutra ne moram da smišljam ništa novo. no NAPROTIV!!! tako samo oduzimam sebi sutrašnji dan, i sutrašnju kreativnost. onda ili 1) svo to sutrašnje zaboravim, ili 2) do sutra zaboravim ovo od danas. NE! sve što imaš danas, uradi danas, i ne brini za sutra. sutra će ti već doneti nešto novo. i tako sam naučio da nikada ništa ne čuvam "za sutra". neka mi se danas piše deset puta o deset stvari, najgluplja stvar bi bila da to rasporedim na deset datuma i da idućih deset dana živim u vakuumu čekajući da se sve to dan-po-dan pošaljem na blog. (fuj) ili da danas mogu da posle treninga od 200km bicikle otrčim 10km uveče, najveća glupost je da to "ostavim za sutra". jer sutra gotovo sigurno to neću moći. ako mi se ide SADA, nema oklevanja. svaki trenutak donosi nešto svoje, i to treba poštovati. ne možeš reći detetu da ćeš ga "roditi za dve godine". ako ga danas abortiraš, nećeš ga više nikada roditi. možda ćeš roditi neko drugo dete za dve godine, i umesto dva ćeš imati jedno, za dve godine. ako budeš imao i to jedno. svaki dan je jedini u životu, i, svaki trenutak je jedini. ne možeš ništa "ostaviti za kasnije". to u prevodu jednostavno znači da si danas odustao od života. i ostavio ga za sutra. tako sutra živiš današnji dug, umesto da živiš sutrašnji život.    

Jesus Christ Superstar - nastavak

dok je zapadni svet slavio, istočni svet je radio.
dok su svima praznici, nama su grbače savijene kao ofingeri.
u to ime evo jedne lepe rok opere ;-I
u jednoj liniji ide priča o dvoje koje su imali zadatak (ovo zvuči kao neka smrdljiva ideja, nešto tipa kao zadaci u Velikom Bratu?) da provedu 24 sata zajedno i izolovani od ostatka sveta a da se pre toga nisu baš "obožavali".
"Listen Jesus I don't like what I see.
All I ask is that you listen to me."
pratimo razvoj događaja i ta 24 sata naizgled večno traju, kao i svaka druga knjiga. recimo da je za 300 strana knjige potrebno 600 minuta čitanja, to će neko vredan i zainteresovan da obradi za jedan dan dok će se nekom drugom taj zadatak (ah) protegnuti na nekoliko dana. ne možeš nikada da pogodiš u knjizi pravi ritam jer svi čitaju različitim brzinama i samo retki "ubodu" takav raspored da doživljavaju sve ono zamišljeno i napisano istom brzinom kojom je to zamislio i autor...
"He's a man. He's just a man.
He is not a king. He is just the same
As anyone I know.
He scares me so!"
u drugoj ravni ide pokušaj postavljanja linije između destruktivnog i autodestruktivnog, dobra i  zla, zadovoljstva i nezadovoljstva. pronalaženje mere u životu, pokušaja da se što više dobije, uz što manja odstupanja od idealne putanje, zlatnog preseka.
gde je uopšte ta Hurgada i taj Kairo i taj smrdljivi Šarm El Šeik?
("what's the buzz, tell me what's happening?"
... and when do we ride into Jerusalem?).
dok gledam prognozu za ta mesta, koja obećava 26-28 stepeni i NULA verovatnoće za padavine, smeta mi Ian Gillan koji mi odvlači pažnju i konstantno menjanje ritma iz 8/8 u 4/5 a ja pokušavam da ga pratim umesto da mu dozvoljavam da mi samo popunjava muzičku pozadinu. "zvučnu kulisu" :-)
MARY MAGDALENE
"Try not to get worried, try not to turn on to Problems that upset you, oh.
Don't you know, everything's allright, yes, everything's fine."
i kako je to živeti u rok operi?
dopustiti da ti se sve sumnje i dvoumljenja personalizuju u vidu realnih karaktera, i da publika sve to posmatra kao neku pozorišnu predstavu, da navijaju za jedan ili drugi personality? it stinks?
problem je u tome da se razne ovisnosti ne završavaju istim rešenjima.
ali se završavaju istim ishodom.
ili sličnim.
svi znamo šta će onaj siroma' što se drogira i želi sve veće doze i umrtvljenja, i na kraju posegne za iglom i ugasi se kao dogorela sveća...
"Hey J.C., J.C. please explain to me,
You had everything.
Where is it now?"
ali šta će onaj što bi trčao 20 30 50 100 420km i šta bude s njim na kraju? on na žalost nema ta poprečna rešenja, te prečice (preČAce), kao što alhos može reći - neću više da mučim jetru i da povraćam svake noći, kupiću litar alkohola i špric, i fino svako veče ubrizgam sebi xxx (gde ću sad računati koliko ima alkohola u pet piva?) mililitara direktno u venu i mmmmmmm lepote i oduševljenja, upišam se u gaće i zaspim kao jagnje i ne budim se dva dana od pijanstva, a nisam ništa popio, xexexexe!!!
a kako ću ja sad sebi špricem ubrizgati 300km bicikle u jednom danu, i da budem umoran i srećan naredna 3 dana? čista nepravda, uopšte nije ostavljena takva mogućnost...
"Mr. Wonderful Christ?
You're a joke. You're not the Lord.
You are nothing but a fraud."
kroz treći kolosek ide priča o čoveku koji je doživeo neku strašnu nesreću i koji se budi iz kome tek jednom na nekoliko godina. kada se probudi, nekada ugleda uz sebe nekog od svoje porodice koji brižno bdiju uz njegov krevet (zbog ljubavi ili nasledstva?) a nekad vidi bolničarku, a nekad vidi samo goluba na prozoru. i dok pokuša da nešto kaže, već opet padne u komu. a ta koma je takva da je svo vreme svestan svog stanja i godinama očajnički pravi planove šta će kome reći sledeći put kad se probudi, i onda se desi da niko nije tu, ili se desi da ga bolničarka od uzbuđenja uopšte ne sasluša, ili da mu kćerka padne u nesvest od sreće, i njegova priča, svedena na par redova, ostaje neispričana. i za par godina opet, i opet, i već više ni ne zna da li će doživeti sledeću priliku no on se ipak priprema i zamišlja neki idealni scenario da će najzad reći svima njima da ih voli, ili će im reći u kojoj su banci pare, ili će im reći kome je ostao dužan jedno jedino "hvala" ali koje je važnije od svakog mogućeg testamenta ili epitafa.
JESUS:
"Why should you want to know?
Don't you mind about the future?
Don't you try to think ahead?
Save tomorrow for tomorrow;
Think about today instead."
i gde je tu važnost moga postojanja, mojih tri dana trčanja i tri dana bicikle, kao jedna mala beznačajna provincijska etapna trka?
pa šta ako su rekli da će kiša, a nije bila kiša?
da li treba da verujem tome što su rekli da će kiša, ili treba da verujem tome što je lep dan?
da li treba da verujem čitalačkom proseku koji se umori nakon 3 dana treninga, ili treba da verujem svome osećaju?
pa i taj osećaj, to je nešto prolazno.
treba li da dajem veću važnost njemu, ili svojim željama?
po tom principu bih trebao samo vredno da radim u radnji da bih što više uštedeo pred penziju...
skupio evre i oročio ih u rajfajzen banci...
"globalno otopljenje,
globalno zahlađenje,
globalno prosvetljenje,
globalno zaglupljenje."
a gde je tu trčanje, gde je tu fakin' bicikla?
same nelogične stvari...
znate šta mi je rekao trener-prijatelj pre neki dan?
"imaš 1000 sati u 2009-oj??? dodaj 1.2 godine na svoju starost :-)"
ma znate šta: j*** mi se za godine...
čak naprotiv, neka idu, neka prolaze, svake godine po 1.2, prihvatam to.
nisam prodao dušu đavolu ali sam mu prodao telo.
trošiću ovo telo po tom ritmu "plus dvaes posto" pa neka traje dok traje.
jer "samo jednom se živi, a ostali neka vide šta će!" :-)
xexe

spor T

prolazi nas na treningu neki bus sa natpisom "sport travel",
i ja kažem - mi nismo sportisti, mi smo brztisti.
kužite, sport, spor-t - brz-t? :-)
blabla...
i tako vozili mi 107km do mraka i natrag.
kao onaj poznati i na mom blogu višestruko opevani "Zadnji Dan".
u ciklusu.
u mikrociklusu.
sve neki stručni pojmovi...
u slobodnom rečniku PETAK, a konkretno četvrtak.
jerbo u petak si kljok i onda ide vikend,
bar za nas radne ljude,
a ovi zajebanti, oni cepaju do nedelje i onda su kljok u ponedeljak.
a ja cepao do četvrtka i sad mogu na aparate do ponedeljka.
da me priključe na infuziju veštačka pluća i da mi stave pejsmejker.
no dva dana tamo-vamo i nije neka razlika.
bilo toplo.
ali bilo vode na putevima da poludiš, a u toj vodi blata i koječega.
sad više ne znam da li sam ispao pametan.
što se tiče treninga, jes uspelo, umesto goluba u ruci imao sam ĆURKU u ruci,
a ne sutrašnjeg vrapca na grani.
btw šta fali vrapcu?
no uz tu ćurku u ruci sam doneo kući govno na leđima u vidu zaprskanosti tim blatom i koječim...
eno je pere se sva oprema, valjda će se oprati.
jedne godine se nije opralo.
bilo je blato nekog čudnovatog hemijskog sastava i ostale nam tufne na dresovima par godina.
kažu ljudi "posle bombardovanja (NATO) više nije ništa kao pre:
duvaju vetrovi puno jače i u čudnim pravcima,
namnožila se ambrozija,
i klima otišla u **zdu materinu".
zna narod o čemu priča.
a ja, nešto slabije?
... danas.
bu' bolje sutra...

izlet na jug

trčanje Zima-proleće 2006/2007:

Dec - 299 km
Jan - 383 km
Feb - 378 km
Mar - 355 km
Apr - 263 km
Maj - 278 km
Jun - 171 km

Počinjem nekako da se (opet) predomišljam i premišljam i da o ovom trčanju razmišljam...
Kao najvažnije, moram da imam u vidu da nisam ''juče'' počeo da trčim i da mi je lakše nego prve i druge godine trčanja. Sada se brzo vraćam u neku Default Formu nakon pauza od po par meseci pa čak i nakon pola godine. Dakle zaista nema potrebe da frenetično trčim od jutra do mraka i da paničim da mi je potrebno milion milja (''do nigdje'') da bih se nešto osnažio, ojačao, pripremio, i štagod već. I zato sam tražio po dnevnicima koliko sam trčao u zimu i proleće pre 3 godine (ajme toliko je prošlo???) kada sam nakon toga na proleće bezbrižno trčkarao maratone po 2h53 i bio toliko srećan da nisam ni pokušavao da idem brže. Ja (kao što je poznato) puno radije trčim sa 90% napora i uopšte ne volim da se raspadam tokom cele trke, da zapinjem, da ''držim'' Onog ili Ovog - meni je trčanje najprijatnije kada uživam, a uživam kada trčim sa solidnom rezervom. To (90%) su mi bili polumaratoni od oko 1h20-1h22 i maratoni od oko 2h53 (te 2007-me Beograd i Međugorje, i Plitvice 3-4 minuta duže ali je Plitvički maraton dugačak ~43km pa se dakle radi o istom tempu). Profil mi izgleda nije bio naročito bitan, ja kad se ''navijem'' na 4'06''/km svejedno mi je da li je ravno ili uzbrdo/nizbrdo. Te godine sam još otrčao ZG kao zec za 3h, i Podgoricu kroz poplavu za 2h51 ali sam tada već bio povređen i neke delove maratona otrčao unatraške. Šteta, ako sam u takvim uslovima mogao tako brzo, da nisam već bio povređen, evidentno mi je domet na maratonu bio dosta ispod 2h50, pod uslovom da sam bio zainteresovan da ''zagrizem''. No naravno da sam zadovoljan što tada nisam ništa ''grizao'', jer bih izgrizao ovu zadnju ložu do koske...

 

Dakle što se mene tiče, iz ovog kratkog Memoarskog Osvrta se vidi da mi je za uspešnu sezonu dovoljno 300-ak km mesečno. U zimu može i nešto više, a na proleće može i dosta manje. Neću sad mešati statistike sa bicikle, koliko sam vozio - vozio sam, samo me zanima koliko mi "treba" trčanja.

 

Takođe je vrlo značajno da sam nakon onog Juna od 171 km došao na špic svih mogućih špiceva, i da sam na datum koji nikada neću zaboraviti (jer se lako pamti, haha, 07.07.2007-me) sam istrčao trku svog života – kružnu BRDSKU trku na Avali od 10km za 38'26'' i pred kraj sam već ugledao 4-og i 5-og seniora kako ih stižem uzbrdo. Završio sam trku u vremenu ~10% većem od pobednika koji ima lični u maratonu 2h12, dakle tog dana sam mogao da istrčim maraton za 2h25, naučno dokazano :-P

(pod uslovom da je tog dana i on mogao da opet istrči 2h12, no on je jedva bio u formi i za 2h26, ali pssstttt to ćemo sada elegantno zanemariti)

 

A na svu ovu priču se nastavlja (...život i dovodi nas u...) sadašnji trenutak i Decembar 2009 u kojem već imam pretrčanih 313km??? I bar 120km pešačenja i šetnji po brdima iznad grada, što je u vremenu skoro isto kao i ovih pretrčanih 200-nak milja. I šta da se radi? Pa za početak, ide mi na ruku jedna trenutna okolnost. Onaj Plan (ahhh) da u petak odem/odemo ''nešto duže'' nije na čvrstim nogama jer je najavljena kiša, a za sutra su rekli jako toplo, i do 16-17°. Tako da sam danas otišao ''nešto kraće'' da bih sutra bio manje umoran od uobičajenog, i da bi mogli negde biciklama! (HURAAA!!!) Već je i danas moglo da se vozi ali da se dosta isprska, a do sutra će ovim ritmom bukvalno sav sneg da se otopi. Tako ćemo u taj mlak petak odmarati i raditi jer je pred vikend uvek više posla, a Dužinu ćemo anticipirati za jedan dan. Bolje golub u ruci nego vrabac na grani! GOLUB je ovde vožnja od bar 4 sata, a VRABAC je trčanje od 2-3 sata.

 

I sledeći tu rotaciju petak->četvrtak, danas sam otišao na ''nešto što me neće umoriti'' a što je izgledalo tako da smo krenuli zajedno prvih 5km i popeli se iznad grada u južni vetar koji je izgledao kao da mi u lice duva neka grejalica. Onda je Bucmastija Polovica okrenula nazad kući a ja sam otišao dalje kroz šume na levoj obali reke Gradac, prateći neke makadame za koje sam se nadao da neće biti blatnjavi. Nešto više kamenja nego zemlje u podlozi. I taj sneg koji se topi ili se već na mestima otopio. Stigao sam do vrha (250m iznad grada) i odabrao pogrešan spust prema Pivari starim polu-zatvorenim putem koji je bio pod ledom... za ravnomernu nizbrdicu od 3.7km mi je trebalo 19.5 minuta što je neverovatna brzina sjurivanja (!) od 11 km/h. Što i nije toliko bitno, koliko je bitno da se nisam nigde razbio po ledu. Napravio sam total ~16 km za turističkih 1h38, a čak i da sam žurio ne bih stigao za puno brže zbog stanja na putevima. Čak sam u gradu izbegao trčanje uz Kolubaru da ne potonem u močvarastoj natopljenoj travi, i uradio sam nekoliko prinudnih ubrzanja od raskrsnice do raskrsnice gledajući da se provučem između automobila jer kroz uske uličice oko pijace ionako retko ko uspeva da vozi brže od 20 km/h... pa su moja ubrzanja taman bila dovoljna da prođem brzinom auta i da nikome ne smetam. Trotoari su naime pod gomilama snega pa i narod koristi ulice, nadam se još samo danas.

 

Dakle završio sam još 4 dana trčanja 23+21+21+16 = 81 km, s tim da sam u ta 4 dana napravio i 1200m uspona, a od svih 81 km je nekih 0+9+13+10 = 32 km bilo po asfaltu a ostatak (49 km) po snegu ledu i blatu. Dakle napornije i vremenski puno duže od onoga čime sam započeo zimu. Ne vidi se u kilometrima povećanje opterećenja, ali ga osećam u nogama i to za dobrih 20%. Imajte to u vidu kada kvantifikujete učinak i obim, napor i potreban oporavak.

oglas: kupujem d(v)ogled za gledanje u nedogled

Ajmo nazad u paranoju: kucam u Word-u sa podešenom AutoSave opcijom na 1 minut! Mada mi je nekako komfornije da kucam u Notepad-u, volim jednostavne stvari. Sačuvam fajl kao tekst i gotovo, možda je nekome šareniš lepši ali mene guši. Ideja se najbolje vidi ''crno na belo''. To jest, imam neki bledi oker kao pozadinu svih aplikacija na kompjuteru, prijatnije mi je za oči od blještavog belila. Šta imam da prijavim? (ono, kao na carini) Pa sve sam uradio što sam juče rekao da bih trebao da uradim. Nisam baš sručio dva red bula ali sam popio kašičicu instant kafe. Nisam mahao rukama kao Dita Tomesku. Nisam skinuo štopericu zbog težine. (jebote ja reče da sam sve uradio, a sad vidim da nisam ništa???) JESAM promenio gaće i majicu, ali nisam promenio čarape. (pa ovo je užas, već 1:4 za Nisam protiv Jesam!). E jesam promenio traku na glavi i uzeo kačket, šta će mi traka na temperaturama u plusu. Umesto vunenih helanki ispod sam uzeo neke tanke na pola između hulahopki i helanki. Neke Loline, stare rastegnute. Pozadina crna to jest svetlo crna, a po njima one SPLASH šare u zlatnoj i crvenoj boji. Trčim i razmišljam – majku mu, sad da mi se nešto desi, da me udari neki auto, i da završim u Hitnoj, zamisli oduševljenja kad bi mi skinuli trenerku i ispod ugledali šarene hulahopčice? Pravo bi me umesto na intenzivnu negu prosledili na duševno A odeljenje, na elektrošokove. A nisam uzeo ni asics speedstar nego opet one kotrljajuće tegove za sneg. Već sam izgubio rezultat is glave, no glavno mi je bilo (pretpostavljam) da sam promenio gaće i onda sam pod tim utiskom zaključio (prevremeno) da sam SVE uradio što sam najavio. No ja nisam trčao odmah nakon jučerašnjeg treninga nego tek jutros. Dakle ZATO nisam morao da sledim sva ona uputstva za preživljavanje. Eto čak ni čarape nisam promenio, čistom slučajnošću što se juče nisu oprale nego su negde ostale neprimećene. Čak se do jutros nisu ni ukrutile :-) I ja kažem njima - ajmo opet u đir, a one se nasmeju od uha do uha. A i za te čarape sam rekao ''ovo nosim još jednom i više ih ne perem, odma ih bacam!!''. No shvatio sam da uopšte nisu TAKO loše, nego su samo stare. Znate one visoke bele pamučne sokne sa dve štrafte pri vrhu, kao što su nosili Slavnić Kićanović i Dražen Petrović :-) Eno ih čekaju pranje, kako ih mogu baciti sad kad su pretrčale MARATON u 20 sati. Naime juče sam krenuo u pola dva, a jutros sam se već vratio u pola deset. 21 + 21 = 42 :-) Jedini je problem što je u Rimu rampa za maraton 10 sati, dakle moram da se utreniram da to obavim DUPLO brže. Da bih završio maraton sa najdaljom rampom. Ma ionako nisam planirao u Rim, samo se šalim, a još sad kad shvatam da sam duplo sporiji... I tako sam rastrčavao duuugo duuugo jutros, prvo kroz sneg koji je postao vlažan do zla boga, pa sam nakon 3.5km (išao kroz park) izašao na asfalt koji je bio jedna dugačka bara između dva brda snega sa strane. Baš onako simpatično, kao neka rečica, i oko mene dve obale :-) I tako išao ja lagaaano lagaaano sve do okreta, i stigao do tamo za 57 minuta. Iju sačuvaj bože, još ovoliko bi bilo 1h54, toliko sporo već nisam mislio da ću ići. A ono lep mlak i memljiv vazduh, južni vetar, sve po mom ukusu. No nakon okreta sam shvatio da mi se noge ''razvrćuju'' i da mi se osim dužine koraka povećava i frekvencija. Sa kilometara od 5.5 minuta sam odjednom sleteo na 5 minuta, pa sve više ispod, sve dok u jednom trenutku nisam čuo glas ''a jel se tebi negde žuri???''. To me je trglo, eh kako je pametan taj glas koji me je opomenuo... U stvari TO sam ja, a ne ona budala što je trčala sve brže i brže. Moram ja biti onaj bolji, zaboga. Tako sam dosta brže doleteo do parka i uskočio u sneg za poslednja 3.5 kilometra balansiranja i klizanja. Sad bih ja to računao da mi je važno ali mi nije važno. 3.5 + 3.5 = 7 kilometara po skoro 6 minuta, a u sredini dakle ostane 14 km ko zna kojim tempom. Uglavnom stigao sam kući za 1h49, manje više isto kao i juče. Veći problem mi je bio što sam odmah posle trčanja tuširanja i ekspres užine imao nekog silnog posla u gradu i na raznim mestima u raznim redovima sam prestajao skoro sat i po, nije baš idealan oporavak... Bar sam se usput prošetao dobra 2 km i još ako se večeras prošetam 3 km nakupiću danas 26 na nogama? Za onaj zadnji topao dan (to bi valjda trebao da bude petak) sam planirao ''nešto duže'' pa ćemo videti da li ćemo zajedno na neki džoging ili ću ipak ići sâm. Zamišljao sam da bih nakon nekoliko ovih ciklusa jednoličnog laganog treninga trebao da se ''utrčim'' (u smislu da uđem u trčanje) i da bih nakon toga počeo da malo variram, da ovo što idem svaki dan postaje po malo kraće a da bih na kraju svakog mikrociklusa otrčao nešto malo duže. Šta ja znam nešto tipa tri dana po sat – sat i po, pa onda da lupim za kraj nekih dva i po sata. A u ova prva tri dana da neki put nešto napravim, neku promenu, neki tempić, neko brdo, i tako to. Ništa ozbiljno i ništa drastično jače, tek onako po osećaju, koliko da razbijam monotoniju. Eto tako sam to zamišljao. Svaki kraj je novi početak. Kada jedno zapreti da ti postane jednolično, onda izmišljaš nešto drugo i tako u nedogled.

još jedan leden dan, ma non troppo

danas sam puko od nerviranja sto posto. počeo nešto da me z... kompjuter i nešto "crkne" i pojavi mi se onaj plavi ekran iz doba W98. shvatim da imam na gigabajte podataka u tom kompjuteru koje nisam nigde sačuvao. kao nešto sam imao plan da ću odmah nakon Nove Godine da napravim back-up i da nasnimim sve to na dvd-e. i krenem da uradim nešto od toga, za svaki slučaj. no ne lezi vraže, stalno mi se ponaša komp kao da imam cd pisač a ne dvd pisač. skinem drajver sa interneta, osvežim ga no ništa se ne događa. mogu da nasnimim cd ali ne i dvd. mrzelo me da nosim komp u servis gde su mi stavljali dvd-r nego sam preko usb flash memorije od 4GB iz nekoliko navrata prebacio u laptop sve najvažnije i tamo nasnimio to na dvd-e. tako sam simultano ovamo narezivao cd-e sa muzikom dok su se tamo pravile kopije fotografija. još nisam sačuvao neke arhive stranica sa interneta, silne stvari o svemu i svačemu.

 

imam taj problem da NIKAKO ne mogu sa se pre-naviknem da ne ostavljam stvari "za kasnije" nego da odmah čitam sve što me zanima. ovako mi se kompjuter umesto stvari koja mi omogućava da nešto pronađem i pročitam, pretvara u stvar koja mi služi da nešto pronađem i sačuvam za kasnije. zatim sutra pročitam dve stvari i još pet stvari sačuvam za kasnije. pa sutra opet, pa sutra opet. i šta ću sad sa arhivom koja me "čeka da je pročitam", a "teška" je toliko megabajta da je ne može pročitati ni 100 ljudi kad bi otišli u penziju i samo to čitali narednih 10 godina?

 

nemam pojma. sva mi je kuća pretrpana pločama, diskovima, knjigama, na svaku knjigu koju pročitam kupim tri nove, nekako sam spor i sve me pretiče. već sam verovatno prešao pola života i lako je izračunati koliko mogu da pročitam u ovom ostatku. sa 95 ionako neću imati dobar vid da bih nešto čitao, ako toliko i dočekam, samo ću slušati radio i čekati kraj.

 

skrhan svom tom zajebancijom oko kompjutera prošlo mi je pola dana a kako danas nisam išao na posao ispalo je dobro (ne mogu da verujem!!!) jer je u međuvremenu sa -15 mic po mic otoplilo do -5 i tako sam izjurio u neku "sumaglicu" (čuh danas i taj izraz) i čim sam shvatio da u gradu vazduh smrdi na dim odlučio sam da odem "negde gore". posle kilometar sam sreo sporiju polovinu koja se vraćala sa trčanja i na brzaka smo se dogovorili da ona može skoknuti do zubara i neka me ne čeka na ručak jer ja evo tek sad krećem... kasnije sam shvatio da je jedva dočekala da sama pojede svu čorbu a meni je kad smo se (opet nakratko) sreli kasnije rekla "a ti pij pivo, eno ti ga u špajzu" što je bilo više nego providno i iz čega sam odmah shvatio da je sakrila vino...

 

noge su mi išle veličanstveno nekih sat i po a onda sam malo "iscurio", što bi reko Janko. ili sam izgubio volju da se trudim, ili mi je došlo da malo smanjim ritam i da polu-rastrčavam. događalo mi se često ovih dana da nakon pola sata "kljoknem", kao da sam dotle išao na jedno gorivo a da se tada prebacujem na drugo, ili kao neki avion koji gasi jedan motor (od dva) i dalje nastavlja sa pola snage. baš sam par puta pogledao na štopku i pomislio "gle, opet posle pola sata, ovaj čudan osećaj". a uopšte nisam dotle nešto mazao, nego onako krenem lagano i posle tih pola sata mi naiđe taj osećaj kao da gubim deo snage. kasnije sve dođe na svoje i to zaboravim.

 

kad sam se popeo nekih 250m iznad grada, opalilo me sunce i toplota, ne znam koliko je bilo toplije ali je delovalo MNOGO. čim se nije sneg topio nije bilo u plusu, no eto i tih 3-4 stepena razlike, plus sunce koje me greje direktno a ne kroz dim, uffff to je značilo. tako sam na solarnu energiju (nepismeno! ili je "sunčeva energija" ili je "solar energy", ne može pola-pola) uradio par ubrzanja na najoštrijim usponima gde nije bilo snega nego samo vlažan asfalt. ajme koja snaga! ovako lagano trčati sa ovakvim nogama, to je kao da daš nekoj domaćici da ide na pijacu Ferrari-jem kroz gradsku zonu gde je ograničenje 40km/h. a opet ako je pustiš na autoput izleteće u prvoj krivini. dakle bolje da se držim laganice, dok ne naučim da vozim. sad ću odlutati... sinoć rekapituliraju za one nestašne vozače i prikazuju koliko se sme popiti a da se ne padne na alko-testu, i videh nacrtana dva ogromna piva. pa ja posle dva piva ne mogu ni auto da pronađem na parkingu a kamoli da ga vozim? posle jednog piva pređem na jekavicu, a posle tri padnem u 12-to-časovnu komu. hoću reći 3-4 sata kunjam a posle toga još 8 sati odspavam. i ujutru još 1 sat kunjam, taj dvanaesti...

 

a hrabro sam se obukao za minus pet. rupičasta pod-majica i dva duksa od fleece-a, dole helanke i trenerka, na glavi traka a ne kapa i malo punije rukavice. ruke mi se uvek smrznu... a nema lepše stvari od pišanja kad imaš one mekane sintetičke čupkaste rukavice u živahnim bojama. uzeo sam malo tanje čarape jer sam juče jedva obukao i skinuo patike preko malo punijih čarapa, to je otkako sam stavio slaninaste uloške. i tako trčao ja i bilo mi taman toplo uzbrdo i već gutam knedle "jebote a kako ću nizbrdo?". posle je gore otoplilo, to solarno stanje, i negde na 9.6km sam došao na najvišu tačku od nešto preko 500m, dakle kao vrh Avale. i skrenem na sporedni putić (onaj što vodi "u rupu", od pre nekoliko dana...) i upadnem u takve smetove (!!!) gde su tragovi od auta 30cm duboki a sneg praškast i neugažen. i gde god stajao samo mi lete noge levo desno, džaba natpisi SNOW-LOCO na đonovima! ovo se po snegu kliza kao ludo :-) hehe. jesam reko? tu me jurilo neko kuče pa sam isključio štopericu i malo sam ga prevrtao po snegu i igrali smo se nekih pola minuta pa sam nastavio dalje. e onda se ispod tih smetova pojavio led! em ništa ne vidiš gde staješ, em mal-malo pa mi odjednom izleti noga prema napred ili prema nazad. onda čekam odakle će neprijatelj da udari sledeći put, i koliko god se pripremao uvek me iznenadi... u jednom času bi gusto, mislio sam "gotovo". već sam video stopala iznad ušiju. to je znate vrlo strašno i neuobičajeno, mislim, ako ste muško. no srećom ostadoše mi uši iznad, samo sam se dobrano "secnuo" i sav se rastresao, što od naglog trzaja što od prepadaja (jel ima i takva reč?).

 

i dođoh opet u maglu, smog, dim, whatever. ovaj put pravi oblik kapljice sa rekom Gradac, i spajaju se dole u gradu na onom špicastom kraju (oblika kapljice). idem ka tom sastanku i prilazim mu zdesna, dok sleva vidim kanjon Gradca sav u gustoj beloj magli. ta magla se nastavlja prema gradu i postupno menja boju da bi iznad samog grada bila tamno siva, užas božiji. tonem u smrad i osećam sve veću i veću hladnoću. dolazim na Obilaznicu koja je zatvorena zbog odrona, njen vrh je 100m iznad grada. to je jedan dugačak (2.5km) luk koji se penje iz pravca Beograda i kuda sam nekada običavao da strčim kad mi "fali" par km pa da malo produžim trening. sada idem uskom stazom koju su napravili pešaci, i sećam se da sam juče u 4 popodne video mesec, vrlo lep. sad je pak 3 popodne no nalazim ga na istom mestu (naravno) u obliku onog dela nokta koji odsečeš kao višak. stoji tako kao neki srp, i iako je čitav sat do početka padanja mraka vidi se vrlo jasno. uvek mi je bio zanimljiv taj mesec. kad je oblačno i ne vidim sunce po 10 dana, jednako mi je žao što ni njega (mesec) ne vidim, nedostaje mi... najzad sam skrenuo na makadam koji je naravno pod snegom ali kuda je u toku zadnjih sat vremena (kad sam se tuda popeo) prošla čuvena GRTAL'CA i šta je ludak uradio - natabao je tako tvrdo taj sneg da se kliza kao led. uopšte ne napravim trag patikama nego svo vreme balansiram kao umetnička klizačica. čujem glas Milke Babović kako komentariše da sam krut i da ostavljam slab umjetnički dojam. ne sumnjam u to, samo se trudim da spasem živu glavu.

 

završavam spust, preskačem šine kod žel stanice i trčim malo brže zadnji km zbog one čorbe, uzaludno jer je cela činija već u Lolinom srećnom stomaku. dolazim za 1h50, dakle lepo sam rekao - ipak je BB brža :-) razmišljam kako bi mi bilo teško da otrčim sve ovo još jednom za 1h50 i napravim maraton za 3h40. morao bih da sručim dva red bula i da mašem rukama ko Konstantina Tomescu. i da presvučem gaće i majicu. i da promenim čarape. i traku na glavi. i da skinem štopericu zbog težine, i da umesto trenerke obučem još jedne helanke zbog brzine. ma da moram još jedan krug uzo bih asics speedstar, paz da ne bih trčao kroz lavinu kotrljajućih tegova na nogama...