blogetrotter

kao što već znamo (ili ćemo tek sada saznati), Trot je vrsta koraka, konkretno kas. često koristim taj izraz u mejlovima sa prijateljima, upsss, poznanicima, sa kojima se dopisujem na engleskom. kad napišem trotting, mislim baš tako na kas, kasanje, na neko trčanje koje nije ni trčkaranje ni zahtevan tempo. možda blizu onoga što ja zovem "Tempić", ili tu negde u rasponu od Tempića (sa gornje strane) pa do brzine kojom trčim Dužinu (sa donje strane opsega). a blogetrotter bi bila igra reči, gde umesto globe (zemaljska kugla) sugerišem kako ću malo tako kasati po blogu, pisati nešto neobavezno. to je bar bila početna ideja, a ko zna dokle ću stići... od važnih stvari imam dve. tojest, obe su važne meni a totalno nevažne drugima, pa tako ne znam smisao ovog bloga, ali hajde... prva stvar je preveliki zamor, gotovo iscrpljenost. u kombinaciji sa nešto smanjenim treninzima dodao sam previše rada oko kuće i od svog tog kopanja i zapinjanja sam izgubio snagu za sve ostalo, pa je tako i jučerašnje trčanje bilo podosta agonično. imaš gonično i agonično, ovo je bila suprotnost od psa goniča koji samo negde juri, ja sam bio sušta suprotnost, vukao sam se kao mrcina. uz taj premor je došao i višak kilograma jer sam izgleda previše jeo, pa se tu dodala i neka tromost i usporenost, jako loš osećaj, na granici bolesti. plus nervoza oko svoh tih majstora, petljanje sa njima, šta god urade bar 10% pogreše i to donosi neki dodatni stres, pozamašan. dodatAN! upravo sam se dopisivao sa nekim društvom iz Hr pa sam se neprimetno prešaltao na rvacko-srpski :-) druga stvar je bol u dupetu koji se pojavio otkako sam počeo manje da vozim, a manje vozim jer su jutra hladna i svitanje se pomerilo, to je bilo pod 1, a pod 2 majstori dolaze svakog jutra u 7 i treba biti malo sa njima da ne bi započeli nešto preko reda i protiv dogovora, jer se događalo da mi nešto pobrkaju redosled radova pa da mi ostave više posla nego što su mi pomogli. i onda s njima, trt-mrt, npr u petak sam pošao na trčanje i video da su na sred kopanja kanala gde će biti nova ograda sve prekinuli i počeli da stavljaju crep na letnjikovac, ali pošto je to stari crep u kojem ima sasvim dovoljno lepih i novih komada, trebalo je te nove komade probrati, a oni su brže-bolje naređali sve po redu kako su dohvatali, pa sam onda ja ostao da bar za drugu polovinu krova to proberem i dok se sve završilo sa još par radova bila su prošla već 3 sata od planiranog trčanja, već sam bio i umoran i opet gladan i nervozan i nije imalo ni š od šanse da odem na trčanje, a za biciklu nisam imao vremena jer sam već za sat i nešto morao da se vratim, dok ne zaseru nešto sledeće. onda se isto ponovilo u subotu, i kada sam napokon oko podne otišao na trčanje, bio sam već sav polomljen od dan i po rada, pa mi se taj tinjajući bol povećao duplo, da bi danas bio još veći, jer se uvek pogorša od tih polusporih truptanja, na umornim nogama. jedino mu prija bicikla i kratka brza trčanja, e onda me ne boli ništa. dakle naredne nedelje tipujem da je ovaj jedini privatni fizioterapeut u gradu konačno došao iz banje nazad u grad, pa bih trebao da odem na pregled, jer mi ne pada na pamet da se mučim još celu jednu zimu kao onu prethodnu. tojest za zimu ću lako, tu mi i ne smeta invalidnost, nabijem slušalice u uši i odem 4 sata na pešačenje kroz sneg do kolena i briga me za sve, ali jesen ume da se otegne, dani budu kratki i hladni za biciklu, pa trčanje često bude jedina mogućnost da se u toku dana "nešto uradi". nisam tip koji može baš ceo dan da sedi kod kuće i da piše pripovetke, pa čak i da mi neko garantuje da ću za roman da dobijem Nobelovu Nagradu, ja ga ne bih pisao. neću da sedim i licam toliko dugačko, pa to ti je. čak i predugačko razmišljanje zna da premori, pretvori se u mučenje, baš kao i svakodnevno trčanje duže od par sati. usporiš ukilaviš i još ako nešto počne da te boli na način na koji osetiš najavu povrede, počinješ da se pitaš koji je smisao svega toga i da li si možda uživanje pretvorio u samomučenje. ja sam odavno zamišljao da ako već mogu da sedim na bicikli 10 sati i da pređem preko 4000m uspona i prevezem preko 250km, da mi ne bi bio nikakav problem da trčim 100km pa ma koliko to bilo teško. i još Passatore, čuvena trka između Firence i Faence, preko dugačkog brda odmah nakon starta, uf to mi je bio pojam, nekako sam zamišljao da bih radije to otrčao nego bilo koji razvikani maraton po tim nekakvim Njujorcima Berlinima i ostalim varošicama. mislim da stojim sat i po u neko ledeno jutro u senci visokih zgrada Njujorka i da čekam na start ogrnut onom velikom crnom kesom za đubre, pa stvarno, treba da izgubim pamet da bih se našao na tom mestu u tom trenutku. neka hvala. i još za to treba da platim, i još za to treba da platim PUNO! nisam nikada razumeo ljude koji su morali da odu na maraton Taj i Taj, da bi im bilo lepo. mi već godinama ne idemo ni na godišnji. nama je svaki dan godišnji, mislim pre ili posle posla. da li ću ujutru na biciklu ili na treking sa kučićima, da li ću popodne na trčanje, na još jednu vožnju, za vikend nešto dugačko i daleko, i šta tu nedostaje? uopšte mi ne treba sad tu neka egzotična demokratska republika, pa kao da mi se njišu palme nad glavom. mislim, kuda da vozim biciklu, po pesku? na čemu da pišem blog, prstom po pesku? kao imam pogled na banane, pa imam i u svojoj kuhinji pogled na banane. kao na Plitvicama imam rezultate toliko i toliko i toliko, pa ja znam i na trčanju do Kamenice (ove moje lokalne) i nazad, sa jedinom česmom na 17-om (i 25-om, u povratku), znam vremena svih mojih maratona na treningu, koja su bila. tj prvi put je bilo 40km, onda dosta puta 42km, i jednom 43km, na ulasku u grad sam bio toliko dehidrirao da sam dodao kilometar uspona na vrh gradskog parka jer gore kod Vodovoda imam česmu :-) odatle mi 4.5km do kuće nije bilo teško, bez obzira što sam upravo ubacio u trening neplanirani uspon i to potežak, i produžio total trčanja za 5 minuta. i kad god krenem na maraton u tom pravcu, ja sam uzbuđen kao da trčim u Njujorku ili Bostonu, a svaki put kad krenem na krug Rajković-Dračić, koji ima okruglo 36km i u njima 100m više uspona nego Plitvički maraton, e ja sam uzbuđen isto kao pred Plitvice. znam svako brdo, svaki uspon i spust, a ovde mi je još i duplo interesantnije jer svaki put moram da odaberem u kom ću smeru trčati taj ogroman trougao, pa to dodaje dodatnu draž. pa prolasci, poređenje sa starim treninzima, pa opali po blogu, na trčanju od nepuna 3 sata se uvek izdogađa milion zanimljivosti, ponekad dostignem stanje euforije iliti ushićenosti :-) eto zato moram da odem do fizijatra, jer sve nešto mislim da će nešto od toga početi da mi nedostaje. jeste bilo čudno i novo to iskustvo od prošle zime, ta duga pešačenja sa vokmenom, bio sam kao u nekom drugom svetu, kao da sam popio nešto što mi pomeri osećaj za realnost, bio sam potopljen u tu muziku kao kad zaroniš u vodu, svestan si toga i nipošto se ne osećaš ISTO kao kada hodaš po suvom. no u redu, to mogu uvek, čak i ako mi ne bude bilo JEDINI izbor. lepo je po bljuzgi ostati kući, vrteti trenažer, pa sutra na trčanje, pa prekosutra na pešačenje, pa tako u krug. tužno je biti bolestan, imati neku manu zbog koje ne možeš da živiš život onako kako bi voleo. bez obzira što se sa skoro svakom situacijom čovek može pomiriti, ja sam u toku zadnjih godinu i po zaista rastegao kao lastiš tu sposobnost da prihvatim sve i svašta, da se zadovoljim preostalim komadima sa stola praveći se da ne primećujem tortu i pečenje :-) mislim, pogrešan primer za one koji čitaju sportski blog, ponelo me pa sam napisao tu rečenicu kao da pišem pomenuti nesuđeni roman, a roman moraš da napišeš tako da je svima jasan, a koja je asocijacija pučanstvu jasnija i slikovitija od prepunog stola pečenja i torti? eto.