JUNAK-ović

deo prvi "JUNAK-ović"

tako sam u šali zvao Lolu nakon što je počela da je hvata trema uz ona poznata egzistencijalna pitanja tipa "šta mi je ovo trebalo?". naime nakon pretrčane Trke Građana od 2km prilikom maratona u Koceljevi, imali smo neki magloviti plan da ona onako malkice potrčkara još koji put pa da odemo na neki polumaraton jesenas. no dani su prolazili pa od "sutra ću" do "prekosutra ću" dođe i nakjuče od trke a da ona nije potrčala ni jednom. i nekako u zadnji čas krenu ona na to dugo očekivano trčanje i prikupljanje baze za predstojeći polumaraton. utorak sreda trčanje, četvrtak petak odmor, subota trka. pravi mini plan, usavršen do najsitnijih detalja. dobro, maltene. umesto da ide planiranih 6km nagovorio sam je da ode 7km, i morao do večeri da slušam kukanje kako je zatežu lože listovi kukovi i još jedno pedesetak slabih tačaka. sreda je bila kritična, nisam uspeo da je nagovorim da ode odmah ujutru na to drugo trčanje, a kako je dan prolazio sve je bolelo sve više pa sam otrpeo još pola dana kukanja. na kraju sam smislio dobitnu kombinaciju da ode da trči negde uzbrdo i da tako ostane 1) duže nego da je otišla po ravnom, i 2) manje će napregnuti lože obzirom da joj zbog silnih sati na bicikli ništa ne smeta trčanje uzbrdo, a ipak će više tereta podneti kvadricepsi. i da vidiš čuda, jeste skratila sa 8 na 7km, pa na kraju ipak nekim zaobilaskom malo produžila na 7.5km, i na kraju sam je častio tih pola km i upisao joj 8km u svesku. na trci sam svima ispričao kako je došla na polumaraton sa ukupno pretrčanih 16km (ajde 17) u 2012-oj, mada sada vidim da je imala jedno (!!!) trčanje u februaru, mada, nije to baš ni bilo trčanje. naime išli smo kroz sneg na pešačenje, pa smo zbog nekih obaveza morali da se razdvojimo i ona je iz jedne tačke tu 350m nadmorske iznad grada okrenula nazad kući, a ja sam otišao dalje ka planinama i odande lagano strčkarao asfaltom kući. e na tom povratku od 7km, ona je onako gde god su jače nizbrdice prelazila u neko lagano trčkaranje, čisto da dobije na vremenu. i tako je po sopstvenom obračunu "pretrčala" 4km, i prepešačila ostala 3km od ukupnih 7km solo povratka. I UPRAVO U TOME LEŽI TAJNA NJENOG USPEHA!!! jer uz ta 4km u februaru, i ovih 17km u septembru i oktobru, došla je do magične cifre od 21km, pa je zato bila u stanju da pretrči celu trku bez stajanja. ČAK ŠTAVIŠE, sada ima ukupno pretrčana 42km u 2012-oj, dakle ima u nogama i jedan MARATON, doduše iz nekoliko deonica iliti intervala.

iz Loline trke još samo anegdota o dvojici tipova koji su sa njom u grupici otrčali većinu trke, vezana za jednu od prvoplasiranih takmičarki. nakon prolaska tj susretanja sa pomenutom, obojica su se okrenuli, povikali "kakva riba!", i začuđeno prokomentarisali "šta joj treba da trči, kad ovako dobro izgleda???" :-) :-P :-)
izgleda da neki od rekreativaca to shvataju tako, da kod nas trče samo one ribe koje ni na jedan drugi način ne mogu da nađu dečka, hihihiiiihhhhiii...

to bi bio blogić o Mojoj Sporijoj Polovici, a ono što sam tokom boravka u Apatinu zapisivao na papir u vidu teza ću da proširim kasnije u svoj blogić.

~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

~
deo drugi "ono kad ti ništa ne ide"

ulazimo u novosadski merkator sa namerom da uzmemo nešto za ručak, hoćemo u restoran, nećemo u restoran (tamo je sve jeftino a ima i onih salata na kilo, sa testeninom pirinčem i koječim), odemo prvo u intersport, neke salomonke za džabe, "kupiću ih u povratku sutra uveče" (i nismo ni svratili), neke asics upola cene, "prvo ću da vidim šta će biti na trci na štandu asicsa" (ništa!), odemo u market, kilo pečenog krompira 300 dinara a u valjevu u rodi je 200, a to je kao ista firma. kilo pečenog povrća 5oo i nešto a kod nas ni 400, šampinjoni skoro duplo skuplji, pečena piletina 40% skuplja, znaju li ovi novosađani da njih neko pljačka? da li je uopšte po ustavu i nekim pravilima zaštite potrošača da nešto može da košta 30% više u nekom gradu samo zato jer se pretpostavlja da građani tog grada imaju više para od građana nekog drugog grada. mislim u istoj prodavnici? bar je nutella bila na akciji, ona mala +20% mada je i to prevara jer je ta teglica nestala brzinom +50% od svake koju sam kupio ovde kod kuće tako da i to treba prijaviti, kao "sadržaj koji ubrzano nestaje". e dobro što je na akciji to je na akciji, 4 bezalkoholna uniona od 0.5l za 188 dinara, to je 47 po limenci, džabe, i 4 energy drinka za 147 dinara, to je tek džabe, uzeli ceo karton tog otrova i zamalo sve popili sutra ujutru. mislim bilo je idi u auto donesi još dva, idi po još dva, ma neću, ma idi slobodno neće biti vruć dan (?), ma neću popićemo ceo karton, i tako u krug.

no trebalo je dočekati sledeće jutro. na kraju se ispostavilo da smo želeli najbolje a namučili se kao da smo nekom neprijatelju kovali zaveru. došli u apatin, potražili smeštaj, rekli nam da dođemo u banju na mesto starta, a pored banje smo prošli pre 10 minuta jer su nam rekli da je smeštaj "negde na dunavu". kao ajte na večeru a mi se tek najeli, sedeli tamo kao kokoške dva sata i čekali da se svi drugi najedu, dotle su mi već prsla leđa na pola a i dupe me je bolelo sve više još od onog silnog sedenja u autu. svo vreme sam kukao kako sam mogao silne stvari da završim kod kuće, toliko poslova sam ostavio da bi se dobro naspavali bar tu jednu noć i sad vidim da se taj plan "razbio na tisuću komada". pođemo u nekoliko auta u koloni do tog smeštaja, nakon dve krivine u jednom autu fali jedan član ekipe, mislim došli su zajedno na trku a nisu primetili da jedan fali u autu kada odlaze sa večere????? onda u drugom autu nešto fali, neko je na večeri zaboravio jaknu. napred nazad kao u skrivenoj kameri, prosto ne veruješ da si okružen odraslim zdravim ljudima. dolazak na jedno mesto, pa nema mesta za sve, pa odlazak na drugo mesto, parkiraj preparkiraj iznesi stvari vrati stvari da poludiš, na kraju nalazimo smeštaj, prebolećemo i zajedničko kupatilo i wc i sve, samo daj krevet i tišinu. i tu nastaje najveće sranje, skuplja se gomila nekih rekreativaca koji raspliću priču i deru se po hodnicima celo veče, treskaju vratima, trupću do u nedogled tamo-ovamo, predvođeni devojkom koja navodno sutra planira da se popne na podijum u apsolutnoj ž konkurenciji, ta je bila još najglasnija. (btw sutradan je pukla kao tikva i uopšte mi nije bilo žao, mislim, ako čučiš na hodniku do 01:20 jutro pred trku, šta pametno očekuješ od života?) no boli mene dupe za debile, meni je problem što JA nisam mogao od njih da spavam, pa sam se onako mrtav umoran prevrtao po krevetu dok se gospoda nisu smilovala razići po svojim sobama, i tako sam otknjavao do 7 ujutru, i odmah po buđenju uzeo da računam koliko sam kasnije zaspao od uobičajenog. negde oko 4.5 sata, dakle ja sam u kojoj vremenskoj zoni? ja sam NA SAT I PO OD NJU JORKA!!!!!! e baš vam hvala kolege trkači, na tom besplatnom putovanju. svojim blebetanjem do pola noći ste me teleportovali na domak drugog kontinenta, jedino je ta mala razlika što za par sati nije start NYCM, nego apatinskog polumaratona.

to isto "jutro nakon", radio osijek javlja da je u belom manstiru 6 celzija a u komiži 17, konstatujemo da smo u pogrešnom kutu hrvatske. da nismo u hrvatskoj potseća nas grafit koji vidimo sa prozora, na kome piše "grobari apatin, južni front". južni??? oni dakle brane mađarsku od samih sebe, ili nešto slično.

lola zamalo da se ispovraća dok je oprala zube, ide u auto po flašu naše vode od kuće, ajojjjj kako smrdi ova voda, mi ne znamo koliko smo srećni, ne znamo šta imamo. a šta? pa vodu! aaaaaa... da, ne znamo, samo pijemo pivo. (tu se ne misli mi kao nas dvoje nego kao mi valjevci, uopšte, pa otud i opaska o pivu). ali pivo se pravi od valjevske vode, pa to je isto, hehe.

dobili startne brojeve, ja računam moj broj 354 kao 3'54''/km da je to 6 sekundi po km manje puta 21 došao sam do rezultata 1h22'18'', paaaa, nekako mislim da mogu i brže ali ajde, nije mi stalo za svaku sekundu. loli piše 353, zezamo se kako će joj trebati 3h53', a ona u panici kaže - kolka li je rampa? ima li rampa? pa valjda tri sata, kažem ja, a ona će panično - 3 sata po 7 kilometara, pa ja to ne mogu!!??

poslednje pred start vidim nekog tipa košarkaške građe (ajde plejmejker, nije centar) kako izlazi iz žbunja i zagleda đonove na nekim šarenim adidaskama koje potsećaju na salomonke. ovaj gleda jel ugazio u neko govno, kažem ja, a lola će - vidiš da ima patike za off-road, opremio se čovek za svaku eventualnost. pa da, govno je po definiciji vanasfaltna podloga...

trčim od čoveka do čoveka da pronađem traku za glavu, nadao sam se da na asics štandu kupim onu maramu za znoj (zbog naočara) no mrka kapa, čak ni Limun nije ništa doneo za prodaju :-) uzimam neki debeli kačket koji uvek stoji u autu za slučaj kiše, znajući da ću ispod njega da se pušim kao šerpa ispod poklopca, no daj-šta-daš, ovo je samo jedna u nizu knedli koje sam progutao pa jedna manje ili više, nek ide život...

pred start isprobavam patike, jedne druge, čarape jedne druge, vidim na nogama velike otoke na mestima gde su mi bile čarape, debelo su se usekle u kožu. od nečega sam se sav naduo, očito sam žestoko poremetio neki ritam, čak teško savijam i prste na rukama i imam osećaj kao da sam obukao neke tesne rukavice. katastrofa. zaključujem da me brooks-ice ne žuljaju previše, ionako vidim da od trke nema ništa pa bar da napravim eksperiment za neke bolje dane. išlo je fino do negde 8-og km, onda su počeli da mi trnu prsti pa ceo prednji deo stopala, brzina je ionako bila patetična a da nisam ni znao da li od umora ili nespavanja ili ko zna čega već, malo trčim sa skvrčenim prstima da smanjim pritisak na metatarzalni deo, to slabo pomaže, malo menjam tehniku pa trčim samo prednjim delom stopala, pa onda naglašeno na petama, to pomaže još manje, i na kraju se mirim s tim da je jedino bitno doći do cilja kojom god brzinom, a ionako ću već na sledećem treningu trčati brže, to mi izgleda već postaje uobičajeno. na kraju sam popravio season's best za preko 6 minuta no svejedno sam znao da nisam s tom idejom došao na trku nego da pokušam da istrčim malo brže, kako bih rekao, kao na trci brate, a ne na nekom kilavom treningu. nema veze, pred cilj usporavam u poslednjem kilometru iako sam od 17-og počeo blago da pojačavam, sada već ne osećam stopala i plašim se da ne nagazim nakrivo, da se ne sapletem. obično uvek imam rezerve za krvnički finiš a sada oprezno nabadam kao na štiklama i polako pratim borbu neke dvojice ispred za plasman vojnog prvenstva. u ciljnom pravcu dodatno usporavam i šaljem poljubac maloj uni čegar, crtam srce publici i već prelazim u hod, nikako da dođem do ciljne kapije :-)

zanimljivo je da mi trčanje nije bilo nikakav problem za povredu u dupetu, a da sam jedva preživeo dva putovanja po 4.5 sata svo vreme se nameštajući no bezuspešno, bol je u svakom položaju bio veliki. tako sam gotovo otpisao svaku mogućnost putovanja u ZG na polumaraton za 3 tjedna, jer se ovoliko mučenje i gubljenje vremena uopšte ne isplati, naročito što mi niko ne garantuje da ću neku sledeću trku otrčati bez bolova, a tek bi bila katastrofa da i tu nešto pođe nakrivo sa povredom pa da se naputujem kao vasko da gama i pritom odustanem sa neke daleke trke, mislim, užžžassss. sledeća trka je za 7 dana, 10.5 km po brdašcima, a do starta nam treba desetak minuta pony biciklom, šta više možeš poželeti od života?