gde se dvoje vole, suvišan je TREĆI!

... sad mi niko neće verovati kako ja NISAM neki vrlo-vrlo-vrlo sračunat tip, koji je odlučio da piše blog SVAKOG TREĆEG dana. ali jednostavno, radi se o tome, da mi nekako svakog trećeg dana zasvetli ta lampica, da mi dođe na pamet (majnd) ta ideja "ček, ček, kad sam ono zadnji put pisao blog???". to je jednostavno neki tajmer, koji mi je prethodnih godina uveliko svetlio svakog dana, a sada se nekako zatamni, pritaji, za tih par dana nakon svakog bloga, i lampica se upali tek nakon 3 dana. baš je to ono, bljak, mislim, po mojim kriterijumima. obećao sam (na FB-u) kako ću pisati o današnjem treningu, koji je bum-tras-pljas-blać-srać navodno zaslužio poseban tekst, stranicu u istoriji, stranicu dnevnika (TM* Parni Valjak). btw odavno nisam čuo tu stvar, prosto mi odjednom nedostaje... 

dakle sve se prelomilo nekog dana, a ja ne znam tačno kojeg. pomagao sam majstorima da što pre završe tu kuću pored naše, koju sam kupio da bi se tu doselila moja keva, i to je od malog pomaganja preraslo u veće, još veće, u rad, težak rad, i na kraju sam po nekoliko sati dnevno kopao, tovario, riljao, grabuljao, lupao malter, nema šta nisam radio, desetak zanata sam završio u zadnjih mesec dana. ali, dodato na prethodne treninge, nisam to umeo da uklopim u nekakav Plan koji nikada nisam ni imao :-( pa sam tako jedan dan hramljao sa ukočenim leđima, drugi dan pešačio na mrtvim nogama, treći dan trčao na još mrtvijim nogama, sledeći dan vozio na sahranjenim nogama, i usput svakog dana radio teške fizičke poslove po nekoliko sati. e sad, da li sam se "samo" premorio, ili mi je oslabio imunitet pa me je dokrajčio neki virus, nemam pojma, tek zadnjih nekoliko dana sam se osećao ono klasično gripozno, sa peckanjem i neverovatnim bolovima u mišićima, oduzetost, spavanje po 10 sati noću, buđenje do podne a i tada su mi sve stvari ispadale iz ruku, totalna malaksalost i iscrpljenost. prekjuče sam opet ceo dan radio, pa sam pošao na trčanje, pa sam se vratio jer mi je Lola rekla kako ima još posla i u zadnji čas sam odustao i presvukao se, i nakon toga nisam izdržao da opet "ništa ne uradim" pa sam otišao na pešačenje, na koje sam krenuo u pola 6 popodne, a vratio se kući u 9 uveče! treba imati u vidu da je mrak već od pola 7, dakle 2.5 sata sam bauljao po mraku preko 15-ak kilometara brdskih makadama iznad grada, vrrrrrlo psihodeličan osećaj :-) mislim, zvezde iznad, svetla grada ispod, previše tema za stihove...

juče sam se probudio opet polumrtav, prepodne na poslu jedva preživeo, popodne pošli na vožnju ka brdima, Lola se požalila da joj slabo koči bicikla, vratili se kući, zamenio joj paknove, promenio sajlu od zadnje kočnice koja se držala na samo 2-3 licne od 15-ak, opet pošli na vožnju, slabo joj šalta zadnji menjač, opet se vratili, podešavao menjač pola sata i shvatio da je lanac prerastegnut, zamenio lanac, novi nije dobro radio na toj kaseti (9 brzina) jer to nije klasična i nova kaseta nego kaseta za 8 brzina kojoj su stanjeni oni prstenovi koji razdvajaju zupčanike, pa sam onda u očajničkom pokušaju da osposobim taj MTB za vožnju skinuo lanac sa svoje trkačke bicikle, stavio na njen MTB, i opet smo pošli od kuće ka planinama i opet je nešto počelo da preskače i udario sam se šakom po čelu - kad je nov lanac a stari zupčanici, onda uvek "preskače" jer novi lanac "trpi" samo nove zupčanike a preko starih obilazi kao da ih nema, jer su istrošeni i razmak od zuba do zuba je kao rupa na putu a ne kao gladak asfalt. i opet smo se vratili do kuće, samo par semafora doduše, pa sam joj stavio i nove zupčanike (kasetu 9sp) i NAPOKON je sve štekalo kako treba, s tim da smo umesto u 12h pošli na vožnju u 16h, a moja leđa su bila dokrajčena od toliko vremena čučanja i naginjanja nad biciklom, od čišćenja svakog pojedinačnog delića, podmazivanja, odvrtanja, zavrtanja... sreća da imam sav mogući alat inače se ne bih nikako iskobeljao iz slične situacije. i tako smo odvezli 2.5 sata do vrha najbliže planine i natrag, vratili se pred sâm mrak i posmrzavali se načisto jer je dnevna temperatura sišla sa maksimalnih 19 na jedva 15-ak a spust je sav bio u debelom hladu što pri 60km/h nije baš prijatno po golim rukama i nogama.

i jutros, onaj osećaj kad se nakon nekoliko dana bolesti probudiš zdrav. e, upravo taj osećaj. nema veze što nisi ni za šta, ali barem više nisi mrtav i neupotrebljiv. šta ćeš ti jutros? - reče Lola nakon doručka. ja bih malo da trčnem - rekoh nekim neodlučnim glasom, kao kada nisi siguran da li si dobio proliv ili ipak nisi. matematičke detalje sam već poodavno stavio na FB, kao i kratke komentare, pa da se ne ponavljam ovde... tek, bilo je to "ide i ne ide", "mogu i ne mogu" i sve u tom fazonu. 3km zagrevanja tj dolaska do tačke starta Planiranog Treninga, zatim 10km za 39'23'' s tim da sam (bez ikakvog zastajanja, sve u nizu) to išao kao 500m brže pa 500m manje brzo i tako 10 puta po kilometar tih promena brže-sporije, i na kraju sam dotrčao ista ona početna 3km do kuće.
s jedne strane, mogao bih da budem zadovoljan, jer ipak ne može svako nadomak 50-te godine da pretrči 10km ispod 40 minuta, pa još iscrpljen, pa još kroz ovakve promene, i nakon bici vožnje ka planinama veče ranije, dakle sve to bi trebalo da me ostavi zadovoljnim.

s druge strane, nakon skoro mesec dana poremećenih satnica i navika, osećam se i previše izmučeno, svaki drugi dan sam imao trostruki apetit, svaki dan sam sa tim istim majstorima pojeo previše roštilja ili popio pivo viška, i ako svaki osećaj može da prevari, vaga ne laže, a vaga kaže da se vrtim oko 69-70kg (??????) što je u odnosu na mojih decenijama uobičajenih 66kg, pa, malo previše :-)
osetio sam to i na trčanju danas, gravitacija me je bezdušno vukla k sebi, koraci su mi se činili prekratki i preniski, sve je delovalo dodatno napornije nego kao tek još jedno više "umorno trčanje" :-(

i sad, ima li smisla planirati neku trku, neke treninge, neke dijete, šta uopšte da radi čovek kome je neka viša sila (premor, bolest?) nalepila 5% težine, kako prihvatiti tu situaciju da ako odeš na bilo kakvu trku, da ćeš je startovati sa tih 5% hendikepa, + 5% na netreniranost, bolove, povrede, prosto ne vidim u svemu tome ikakvog smisla.
ili je bolje nastaviti svoj život takav kakav jeste, uživati u svakom "dostignuću" na treningu, i u filozofiji "j*be mi se za trke i ostale gluposti, živim svoj život bez potrebe da se upoređujem sa drugima, jer njihov život sigurno nije tako iscrpljujući, čim letuckaju sa trke na trku"?