sutra

misliti prstima, nije to baš tako prosto shvatiti. jer ne dođu sve misli do prstiju. zamislite zoo vrt, i u njemu neku životinju, nekog mladog vuka u kavezu. jednog trenutka je ležao sklupčan, zastali ste pored njega, i pomislili ste "o čemu li razmišlja, ovako sklupčan?". a drugi put je skakao skroz do vrha kaveza, kao da je hteo nešto da vam kaže. i opet ste se zapitali "šta li hoće, šta li se vrzma po toj maloj čupavoj glavi?". dakle u oba trenutka njemu nešto kotrlja kroz mozak, bez obzira bio sklupčan ili u skoku do neba, u ovom slučaju vrha kaveza. eto tako i moje misli, ponekad ostanu sklupčane u nekom ćošku ispod ove raščupane kose koja je imuna na sve regeneratore ovog sveta, a ponekad iskoče skroz do vrha prstiju, i tada nastane blog. recimo.

a ovo sve ionako ide naopačke, jer ovo što sam napisao, to je došlo na kraju. počeo sam da razmišljam o nečem skroz drugom, nečeg sam se setio. ima naime jedna stvar, jedna situacija, koja se događa samo u posebnim trenucima, i teško ju je prizvati ovako u javi. to su neke slike, neki filmovi, koji mi se vrte u glavi, na primer kada imam visoku temperaturu. tada se često pojavljuje ta situacija, taj scenario u mojoj glavi. sve postane VELIKO. zamislite zid neke kuće, zgrade. i pored tog zida zamislite zrno peska, ono najsitnije. e to sam ja. i iz te perspektive gledam tu kuću, tu nekakvu ogromnu kocku, i to više nije kuća ni nešto konkretno, nekakav kontinent, to je jednostavno nešto ogromno, i to se tako sporo pomera pored mene, i ja sam tako mali ali se ne radi ni o kakvom strahu ni čak nelagodi, ne. ja to posmatram i na neki način čak u tome uživam, divim se toj veličini. ili još bolji primer, plastičniji. zamislite malu teglicu, sa slatkom od šljiva, onih oljuštenih. tegla mala a šljive velike, i stane samo 5-6 komada unutra. i sad povećajte tu teglu na veličinu jedne bioskopske sale, i proporcionalno tome povećajte i te šljive u onom gustom sirupu, nabijene jednu do druge, sve to povećajte da popuni tu salu onako tesno, knap. i u jednom ćoščiću zamislite mene, ili sebe, već prema stepenu koliko ste se uživeli u ovaj blog, i sad pomislite kako se to sve pomera, maksimalno sporo, tek tek, jedva se pomera, i vi to gledate iz tog svog ćoščića, onako, onako, tražim pravu reč, neku jaku reč, OPČINJENI tom... tom... opet tražim reč, dakle opčinjeni tom IMPOZANTNOŠĆU, tom preteranom i neumerenom veličinom nečeg što ne treba da bude toliko veliko, a opet u snu jeste, i još je 100 puta veće od svake pristojne mere. i tako to može da potraje satima, bar se meni tako učini, taj san, ta situacija, taj košmarčić, i ako se probudim u sred svega toga, po pravilu pomislim - VAAAUUU ovo je bilo moćno, šteta što češće nemam temperaturu, ovo je vredelo sanjati. ostavi neki utisak, onako, neuobičajen. prosto dođe nekako psihodelično sve to, jel'da?

čitam povremeno onaj tvoj blog, haha, tebi baš onako misli, lutaju, hehe, nisi loš samo nastavi - reče mi jedna prijateljica sad u Apatinu. otkud znam, ja sam to doživeo kao kompliment. mislim, dok ima šta da ti luta, nešto i vrediš. kad se sve slegne kao talog od popijene kafe, to je to, još možeš da okreneš šolju i da tražiš po njoj neke sličice i asocijacije ali se od toga nećeš napiti. ako je to bitno, mislim, ako sam se već napio kafe, onda su mi možda i zanimljivije te sličice u šolji nego bilo šta drugo? 

nego nije to tema, evo šta sam hteo - baš kada sam pokušavao da opišem onu opčinjenost i impozantnost, teško sam nalazio reči. i sad, EH DA, OVO JE BILA GLAVNA IDEJA, par rečenica je onako malo potrajalo. zastanem, razmišljam, tražim reč... i sad, sastaviti idealnu rečenicu, i samo je tako napisati, dodeliti joj istih 10 sekundi koliko i svakoj drugoj rečenici, e to mi nije bilo fer. zato sam stavljao one ... tri tačkice, pokušavao sam da je produžim, možda ne proporcionalno ali bar malo, eto da bi i čitanje trajalo malo duže, prema dužini pisanja. tako sam osetio, da bi bilo nepošteno da u jednom tekstu sve rečenice isto traju, da imaju istu važnost, iako sam neke samo onako lako istresao kao iz rukava, dok sam se oko nekih drugih pomučio. eto. to sam hteo. to je sve počelo od onog opisa snova pod temperaturom, pa se onda pretvorilo u opis toga kako nešto doskoči do prstiju a nešto ostane daleko u glavi, mislim, u glavi ali daleko od prstiju, i na neki način je celo to razmišljanje imalo svoj tok i bilo jedna celina mada sada to možda baš tako i ne deluje. a možda ova opaska prijateljice iz apatina baš povezuje to sve kao što neki refren povezuje dve strofe jedne pesme, ko će ga znati? 

tek eto, u sred noći sam se razbudio, počeo o nečemu da razmišljam, ustao da to nažvrljam i sad idem nazad u krevet, jer mi se opet prispavalo. a ako samo još malo sačekam još ću i da ogladnim i onda već nemam pojma šta bih radio do jutra. juče je zbog obima poslova ispao "dan odmora od treninga", a ionako sam se probudio sa nekim neuobičajenim bolovima u nogama, tako da mi je to možda i bilo potrebno, taj dan bez treninga. ali zato sam se raspao farbajući, jbg kad hoćeš da imaš ogradu obima ko vojni poligon, treba to i farbati, pametne su ove komšije koje su sve redom elegantno prepustile da sve ograde između dvorištâ budu naše, pa je sad na nama i održavanje, mislim, paz da neće neko drugi da se ponudi da to ofarba. prebojena je i ona čuvena biciklica, tako da će sada da se vidi puno upečatljivije, sutra ću da je vratim gore na vrh i opet da je slikam, konačno sve dolazi na svoje mesto. tj ne sutra nego danas, teoretski, a praktično sve što dolazi posle jedne ture spavanja, to se zove sutra. a sutra ću se probuditi odmoran za trening, bar sudeći po ovom noćašnjem raspoloženju...