sad tu ima nekoliko stvari: koliko sam mogao, koliko sam uradio, koliko sam se umorio, koliko sam u sebi ostavio za sutradan. a život je jedno veliko klupko i čak ako i zaboraviš šta si sve namotao pre dan ili dva, ono pamti i vrlo dobro zna šta se krije ispod površinskog sloja. moja je, pak, mana, da stalno zaboravljam. meni je svako jutro novi RESET, pa ako sam juče i otrčao maraton, meni je najjači argument ono što osetim, a ako osetim želju da trčim maraton, eto problema za noge, leđa, mišiće, tetive, ligamente. eeeejjjj breeee, ne može to tako - vrište kojekakvi delovi mog hardvera, a ja se prosto iščuđavam gde je problem, kad se ja nakon sna doručka i dve ness kafice osećam sasvim dovoljno hepi da bih mogao da zagrlim ceo svet, a kamoli da malo protrčkaram ili se provozam ovamo-onamo. kad god poželim da se našalim na temu premorenosti, ja napišem kako bih najradije otišao u apoteku i rekao "dobar dan, treba mi ona pilula za dan posle", a nakon podpitanja od apotekarice "za vašu devojku?" ja bih samouvereno odgovorio "ma ne, naravno! za mene!!!". i sad, nakon nekoliko godina (čitaj bar dvadeset) takvog nemilosrdnog odnosa prema svom telu (op jelo jelo...) pretpostavljam da se i njemu (telu) smučilo sve to, i da bi najradije kao trener u košarci spojilo šake u obliku slova "T" i zatražilo svojevrstan tajmaut. a meni je to sve tako jadno i bedno, brate, ko me sahrani ovako mladog i čilog u ovako kilavo telo? baš šteta, trebalo bi da to ide sinhrono: živahnim ljudima dati izdržljivo telo, a mrcinama dati neko trulo telo jer im bolje i ne treba. sad odoh malo do grada da se prošetam i ubijem pola od ovog karbo loudinga, pa koliko god ostane za sutra, sigurno će biti i previše a kamoli dovoljno. rekoh ja na početku, skoro svakog dana blog može da ima naslov "dan posle". jer ili se radi o juče, ili o sutra. obrni okreni...
Nema komentara:
Objavi komentar