hvala

... i još jednom hvala, kiši koja ovako nemilosrdno poliva grad. kad sam pravio planove o Novom Sadu, imao sam u vidu prognozu koja je obećavala dva dana slabe kišice (petak + subota) i sunčanu nedelju. kad sam sinoć video prognozu na teveu, bogme sam se rastužio, jer ne volim ni putovanje po kiši, a naročito ne volim dugačko trčanje. sve do sat, sat i po, pa i nekako, ali maraton... jesam pretrčao i par maratona, sećam se one Podgorice kad je bila poplava i par baruština od kraja do kraja puta pa se moralo sprintati kroz sredinu, sećam se Plitvica po kiši kad je bilo na startu 6 stepeni i kad sam trčao maraton u šuškavcu, mislim stvarno... pa jedan Novi Sad, počeo je valjda po kiši a posle je stala pa su samo ostale baruštine, tada sam nakon cilja uzeo suvo odelo i obuću pa se vratio pola kruga da sačekam Lolu i sa njom dotrčao do cilja po drugi put, taj dan sam pretrčao nešto preko 50km. eh da bio je i Sljemenski po kiši jednom, blato i hladnoća, a meni Anđelić rekao da može da se trči u običnim road patikama, ja uzeo neke sa glatkim đonom i tako sam proklizavao po mokroj zemlji da sam narednih 5 dana imao upale gde ih nikad nisam imao. ali da volim, ne, ne volim da trčim po kiši. ono što volim, to je osećaj da sam IPAK izašao napolje, jer voziti biciklu po hladnoj kiši nije nimalo razumno, e onda odem na trčanje, uzmem šuškavac, i još mi bude vrućina :-) onda imam osećaj da sam nekog prevario, da je neko planirao da mi upropasti dan a da sam ja ipak pobedio, eto, trčanje mi je prosto spasilo život u tom mokrom trenutku.

obzirom da su me sinoć takođe boleli listovi, a da me bole i jutros, ono "hvala" s početka se odnosi na kišu koja je na tako dramatičan način prelomila da NEĆU ići u Novi Sad. sav sam bio poput neke nežne filigranske vage na kojoj stoje na dva tasa dva prstena, i onda na jednu stranu tresneš kamen veliki kao pesnica i nema više ni vage ni vaganja ni razmišljanja, nema više ničega. znam da će me sve što me boli boleti duplo više na hladnoći i kiši, ne želim da vozim auto sa žutim biciklističkim naočarima, želim da bude sunčan dan, da upijam tu toplotu kao spužva, da mi zraci sunca miluju kožu i kroz nju zagrevaju sve bolne mišiće i tetive, želim da sam srećan. a ne popišan, pokisao. dva i po sata sa uključenim brisačima, šljisss, šljasss, šljisss, šljasss, gledanje u nebo, eno tamo je svetlije, možda prestane da pada, i 10 kilometara kasnije još jače pljussssss i tako u nedogled, uh koliko puta sam to proživeo, baš mi ne treba još jedan dežavi.

doduše bio bih joj još zahvalniji da me je probudila u 5 ujutru a ne u 3, ali hajde, prosto kao da me izaziva, ostavlja mi dodatnog vremena da sve preispitam još jednom, da razmislim i možda se predomislim. trenutak buđenja je bio gotovo smešan, ustajem, Lola pita jel se vraćam u krevet, ja kažem jok idem da pojedem bananu (juče smo dosta ručali pa nismo večerali) i da nešto malo napišem, a ona će - jedeš? idemo na trku??? haha, ma jok, (smurujem je) ništa bolje mi nisu listovi nego juče, nema šanse...

kad vratim film, to što sam jače trčao dva dana za redom, to nije prelomilo. nego me je verovatno dokrajčila kombinacija toga što sam oba dana trčao u ravnim patikama (u oba treninga sam više od pola vremena trčao na prednjem delu stopala, u sredu promene/ubrzanja a u četvrtak uzbrdice), i to što sam puno radio u dvorištu a to je uključilo sate i sate stajanja i čučanja, tako da sam razvlačio te ahilove tetive kao žvaku, i na kraju se nisu oporavile od treninga :-( a baš šteta, kad se samo setim kako mi je bilo lepo u četvrtak kada sam žurio da se što brže vratim kući i smlatio spust od manastira do Sedlara, onih 3.7km za 13'15'', to je 3'35''/km po krivinama rupčagama i na nekim mestima asfaltu nagnutom pod uglom kao ono vašarsko bure zvano zid smrti. kad sam pre par godina sa kolegom blogerom tuda strčavao 4'/km on me je upitao - pa koliko bi išao ovo da ideš sâm? 3'30''/km? a ja sam rekao - pa ne baš toliko, retko na treningu ovde jurcam nizbrdo, ali 3'45''-3'50'' po kilometru, recimo na prosečnom tempo trčanju. i eto nakon par godina povreda i neredovnog trčanja, u danu nakon onih 10km promena za 39', sada sam smlatio taj uspon i uopšte ceo trening kao što sam nekada najbrže pretrčao taj krug, da ne poveruješ. a stalno računam kako imam par kila viška. ko će tu biti pametan... polumaraton mi je možda malo predugačak da bih ga baš ono svojski zapeo, tako da ako budem i trčao neki jesenas, to neće biti baš neki test, sve se pribojavam. voleo bih da u krajem meseca bude ona naša trka ovde na 10.5km, to sam uvek mogao baš da otrčim svojski, i u par navrata sam na toj trci shvatio u kakvoj sam formi, i kada sam ono baš trenirao a i kada sam imao neke povredice i probleme. tu sam po onim kratkim uspončićima dva puta prošao tačku 10km ispod 36 minuta, a odatle do kraja je ciljni pravac sasvim ravan. 

i za kraj, pogled na kalendar, i udarac po čelu! pa ta naša trka je uvek istog datuma, a ove godine 28.10. pada u nedelju, dakle kada i Apatin? u stvari nije, Apatin je valjda u subotu a ne u nedelju, dakle pada u dan nakon Apatina? skok na fejsbuk, tražim potvrdu, apatin apatin apatin, NE! Apatin je 20-og, vikend ranije! još jedan udarac po čelu, auf brate nikako da pohvatam kad je šta, treba da okačim kalendar negde u sobi i da obeležim datume, kao i onih godina kada smo išli sa trke na trku... pa sada tek nema smisla ići na maraton, ja to uopšte nisam znao. bolje je tamo negde ponedeljak-sreda ubaciti još par treninga, koji bi me još malo približili polumaratonu, nego da se nedajbože smlatim na maratonu i da više ne potrčim do kraja meseca. auf zabole me glava od svega. 

kad će već jednom svanuti, 

pa da tašta iseče rođendansku tortu???

kiša...

"puž je divan, ispolivan,

a i glista fino blista"