Dupli Pelinkowac (a.k.a. Maksim Gorki)

ima taj neki rus, sa prezimenom gorki, kojeg je moj matori naizgled obožavao. još stoji kod keve ceo komplet knjiga, koji ja nisam nikada pipnuo. tuce nekih knjižurina, pripovetki i ostalih čuda, ma nemam pojma šta se sve krije ispod sve te prašine. nego ovoga se sećam - jednom davno, ali zaista davno, reče mi keva kako sam trebao da se zovem saša, ili nataša. zavisno od toga da li ću da budem muško ili žensko. tada su se samo dečaci zvali saša, i samo devojčice nataša, a do sada su već neke cure dobile ime saša i još se samo čeka da neki mali muškarčić dobije ime nataša pa da se zatvori krug. valjda je to sve počelo iz amerike, njima nešto "zvuči" muško ili žensko, i oni odma to prihvate kao zakon. tako je i lola našoj lovačkoj keruši dala ime gliša, i to čak štaviše baš po "čiča gliši", ali s tim da je ovo cura. i da vidiš čuda, na sve se čovek navikne, navikao sam se i ja da mi se keruša zove gliša. a u osnovnoj je neka luda učiteljica svojoj ćerki dala ime aleksandra, ali ne samo to, nego ju je zvala "saša". i ta sirota cura je samu sebe tokom celog adolescenstva nazivala "muška saša"! jer su svi muški aleksandri ovog sveta bili ili ace ili saše, pa se ona tu udenula tuđom krivicom/zaslugom, i tako se iskopavala iz te rupe koju joj je rođena majka dodelila. bolje da je logikom mog ćaleta dobila ono nataša, po gorkom, da ne kažem mister pelinkovcu. imamo u komšiluku i kuju mašu, pa kad pomisliš, pitanje je dana kada će prvi amer da sinu dâ ime masha, a imamo i tu zidara rašu, isto tako je pitanje dana kada će neki avangardni amer da ćerki dâ ime rasha, jer to u globalno trendseterskoj americi možda zvuči još ženskije od dasha ili tasha? votevr, nije to tema, to je sve bio samo uvod :-) tema je da sam ja celog života čekao pravi trenutak da dograbim sve te knjige, sve te romane od gosn pelinkovca, i da sve to onako detaljno proanaliziram, da u najmanju nijansu proniknem u razlike između likova, između te čuvene nataše i tog dosadnog saše, i da vidim ŠTA sam ja to u životu trebao da predstavljam. jer, ako je neko bio zaluđen nekim literarnim doktrinama, ako je zamišljao da će mu se sin zvati prema ONOME, a ćerka prema ONOJ, mene je fun-da-men-tal-no zanimalo koji su to obrasci, likovi, koje bih ja trebao da oživim u svojoj ulozi nečijeg deteta, naslednika. i tako su prolazile godine, uloge, pa su prolazile decenije, jbg, dani se ponekad otegnu ali godine prolete, to tuce knjiga je uporno skupljalo prašinu u nekom tuđem stanu, ideja da saznam svoju sudbinu unapred me je sve manje privlačila, jer mislim, nataša nisam nikada ni postao, a ako sam i bio saša ko će mi garantovati da sam se ostvario baš u ulozi tog nekog lika iz te neke knjige, ako sam uopšte trebao da budem lik iz neke knjige? možda bih, sačuvaj bože, pročitao svo to tuce knjiga, i naišao na nekog sašu koji mi se uopšte ne bi svideo??? ili tek, još crnje i gore, zamislite da sam sve to željno iščitao kao da slušam i upijam čitanje sudbine na seansi kod neke baba-vračare, i da nisam naišao ni na jedan lik koji bi mirisao na mene, koji bi delovao da ima ikakve veze sa mnom? ajoj, gubitka vremena, tojest ne vremena, vreme se ionako na nešto izgubi, nego ajoj traćenja emocija, neke unutrašnje energije, na nešto što ti na kraju ne dâ ništa za uzvrat? strah od tog promašaja, traćenja sebe, bitno mi je pomogao da nikada ne prilegnem na studiozno iščitavanje gosn pelinkovca velikog, u prevodu gorko maksimalnog! i takvo stanje je potrajalo do dana današnjeg. može se desiti, da prilikom preseljenja keve, a.k.a. svekrve, dograbim sve te knjižurine pa ih na brzaka prelistam, ali, nisam siguran koliko to želim sada, u ovoj drugoj fazi života... kad si klinac, imaš viška energije, na sve bi je traćio, ali kad malo sazreš, postaneš ekonomičan. ne bi se nekako previše trošio, tek tako. reče čovek i nasra kilo i po bloga samo tako, kao da nema ništa pametnije da radi u četvrtak uveče, ako je uopšte danas četvrtak...

TRENING
tj ono što sam obrisao iz komentara ili statusa ili iz čega već beše, uglavnom iz nečeg dramatično preopširnog :-)

14km za 59'58'', sa 120-ak metara uspona i 1km trave i nekih stepenica i smrknutih krivina i još par namrgođenih veštica, i sa utrnulim stopalom (posledica Apatina?) ali ništa to nije, tojest, nije da nije, ali, život grabi dalje i ja moram da mu se zalepim u zavetrinu, pa dok trajem - držaću se. kao što rekoh Profi u subotu na trci, kada mi je rukom pokazao da prođem napred i pomognem - Profo, zubima se držim za tvoju zavetrinu! e baš tako se danas držim za život, u ovoj 2012-oj... ili će mi se zubi polomiti, ili ću ostati na kursu sudbine, tj u onoj (jednoj od 1000) ulici koju sam odabrao i nazvao Sudbinom.