skrivanje

a napolju kiša i dalje sipi, ništa novo pod neonom... 

razmišljam intenzivno o Sutra. za razliku od Koceljeve kada sam u 6 ujutru bio siguran da NEĆU ići na taj polumaraton, u 7 ujutru sam doručkovao i seo da pišem blog, a već pola sata kasnije mi je dunulo da idem na trku, dakle za razliku od toga, Sutra je skroz druga priča... sutra je NS maraton, bar mi se tako čini, a prema listi prijavljenih mogao bih i da ga pobedim, samo sa sam dovoljno trenirao :-) zaista, naglasak je na poslednjoj opaski/opasci/however, jer sam zaista svestan svojeg (ne)stanja i svoje (ne)forme i ne pada mi na pamet da se upuštam u izazove, dvoboje, i slična sranya... jutros sam jedva silazio niz stepenice od bolova u listovima, zbog ona dva trčanja u zadnja dva dana. plan je bio da to napravim u utorak+četvrtak, ali zbog manija i opsesija moje lepše polovine, morao sam to da natrpam ovako u nevreme, tj kad mu vreme nije...

dakle ako se probudim(o) na vreme, ako se osetim ushićeno, ustreptalo, možda i povičem u sred mračnog jutra IDEMO???, a možda se samo okrenem na drugu stranu jastuka i nastavim sa kunjanjem. nakon tog drugog buđenja u 7AM je sve odjednom prekasno, rekoh nije isto kao i Koceljeva, jer umesto pola sata do NS-a treba 2.5 sata putovanja, pa je svaki iznenadni plan i odluka JAKO ograničena satnicom :-(

šta da radim? da ipak večeras spakujem torbu kao ludak, kao neko ko pakuje stvari za sutra zbog samo 10% verovatnoće da putuje? šta da radim? nemam pojma. ne znam ni da li uopšte mogu da pretrčim maraton. mislim 3 sata, više manje, nije to predugačko, ali 3 sata lagodnog trčanja, naspram 3h10' mučenja, to je i prevelika razlika. treba li mi to iskustvo? želim li da vidim kako izgleda maraton prosečnog rekreativca, koji često trči 10-15-20 kilometara, ali nikada više od toga, i kome padne na pamet glupa ideja da pokuša maraton? moram li da znam kakve sve muke i očaji prolaze kroz njihove jadne organizme? želim li to da saznam, uopšte??? nemam pojma, drugovi moji, nemam blagog pojma...

danas sam farbao neki zid, neku podzidu, sa par kilograma blata na patikama sam tumarao napred nazad nekoliko sati, saginjao se nebrojeno puta, stenjao od bolova, a evo oko 18h sedim premoren pored laptopa, mog poslednjeg prijatelja koj ime još nijednom nije izdao, i pravim neke nemoguće planove. da li će me sutra boleti listovi, koji su me danas "ubijali"? da li ću moći da potrčim, uopšte? a tek maraton, mislim, ajoj, ajme, jao, kuku!??