jutros malo zalutah u nekom selu. samo jednom smo tuda prošli biciklama uzbrdo, jer je selo u rupi pored rečice, a glavni put ide po brdu. e sad je nakon 6-7 godina trebalo strčati, i ubosti pravi sokak. drž levo drž desno, nije mi kotlina bila naročito pregledna, i na kraju shvatim da nemam pojma kuda da se spustim. zaustavim nekog čiču u autu, pitam ga kuda do crkve, on kaže "iiiii crkvu si omašio!" i pokazuje mi prstom negde daleko iza. rekoh da li mi je bliže da se vratim na asfalt za Carić, ili da se nekuda spuštam prema onim farmama u Zlatariću, čiča reče teraj samo nizbrdo i izbijaš na farme.
terao ja nizbrdo pa preskakao neko klizište pa se jedva izvukao iz živog blata pa pocepao rukavice na trnje pa razjurio pet srna sa neke livade prekrivene injem pa sišao skroz u ravnicu u neke njive pa upao u nit-blato-nit-led i na kraju došao do potoka širokog tri metra a mosta ni od korova!
pa lepo okrenem nazad pa kroz isto blato i iste bare (leda više nije bilo, upravo sam ga iskrckao) i uz isto brdo skroz gore nazad u selo, pa drugim putem krenuh u drugi pokušaj. 15 minuta kasnije sam opet morao da pregazim neki potok ali je bio širok i plitak pa sam uspeo onako na petama da iznabadam bez izuvanja. dokopah se asfalta i digoh ruke u vis kao Stefano Baldini u atini 2004.
a sad sam vam i ja postao Baja :-D
gledam trenutni poredak na Strava Challenge, pratim ko je danas već trčao a ko nije, ko se sve pomerio ispred, ali ne prikačujem Garmina na kompjuter. ih breeee šta je to 50 kilometara gore-dole, to se stigne očas posla. kad se večeras vratim sa drugog treningića, onda ću odjednom da ih bezdušno pokosim rafalom. nekada je bila popularna reč za to raspoloženje - kenziram :-D
Nema komentara:
Objavi komentar