utorak, 12. siječnja 2016.

seri, seri, moj golube beli

u jednoj predivnoj knjizi, Mudrac objašnjava Učeniku kako um rešava zadatke pred koje ga stavlja život. priča mu o tome kako sva Pravila važe u određenim okvirima, uglavnom u onim u kojim su i doneta/smišljena. kada se jednom promene okviri, nastaju i nova pravila. pod uslovom da je neizbežno, novo ponašanje odjednom postaje normalno, iako se s njim susrećemo prvi put.

primenjeno na moj pred-početak maratonske sezone, uvek je bilo sasvim normalno i dovoljno otrčati jednom dnevno. zimi mi brzine uopšte nisu bitne, bog mi je dao dobru tehniku i dovoljno je samo nekoliko bržih trčanja u martu pa da se prisetim svega što je potrebno za dobar polumaraton.

Decembar sam upotrebio da bih malo "pročeprkao" po raznoraznim Dužinama i napipao taj novi teren velikog obima, usput se zabavljajući na jednom neobaveznom "challenge"-u koji su napravili trkački entuzijasti iz Hrvatske. tamo nije bilo nikakve konkurencije pa mi je jedina motivacija bila da nadmašim samog sebe. sa ona 632km sam iznenadio neke kolege, i sablaznio neke druge, no većina se uzdržala komentarisanja. pretpostavljam da koliko god mislili da ne znam šta radim, ni oni nisu znali ništa bolje, jer takve stvari ne možeš ZAISTA znati ako ih nisi probao.

u Januaru sam zakoračio na taj novi teren kao da je to sasvim normalna stvar. iz prostog razloga jer sam na jednom drugom, puno ozbiljnijem onlajn Izazovu, shvatio da širom sveta postoje gomile ljudi koji trče od jutra do mraka i ništa im ne fali. niko te ne tera da žuriš i da te nešto boli. ako mogu da pešačim deset sati bez prestanka, pa mogu i da trčkaram bar pola od toliko, zašto ne?

koliko u tome ima smisla, zavisi od toga kakav Smisao želiš da nađeš. neće Sprinter postati bolji sprinter ako planinari 10 sati na dan. ma neće ni Maratonac postati brži maratonac ako se šeta od jutra do mraka. što nikako ne znači da ne smeš da se upustiš u neki Izazov koji osetiš kao dobar, sočan mamac, barem prema tvom ukusu. a o ukusima ne treba raspravljati, jel tako beše?

tako sam došao do toga da više ne postoji Dugačko, nego postoji deset nijansi dugačkog. i ne postoji samo Lagano, nego postoji deset nijansi laganog. i deset nijansi sporog. do "presporog" srećom još uvek nisam stigao :-)

još puno važnije, postoji i deset nijansi umornog.
i deset nijansi ne-baš-skroz-umornog.
i deset nijansi pretpostavke "sutra bih trebao da se probudim mrtav umoran".

ima i toliko nijansi koliko pojedinačnih trčanja, onog nekog pitanja kako trčati a da ne misliš o tome. pokušaš da zamisliš da su nečije tuđe noge, pa dođeš do kukova, do bokova, do grudi, do ramena, do glave, pomisliš da je samo um tvoj a ovo ostalo ko ga šiša, i onda PAF! shvatiš da je upravo glava ta koja pravi najviše problema.

ONA se pita da li je predugačko ovih 11km koliko je ostalo do kraja. ONA (se) pita da li se to već nešto oseća u kolenu, u stopalu. ONA ti suflira da, umesto da trčiš prirodno i spontano, pokušaš da skratiš korak, da gaziš na ovu ili onu stranu stopala, ona zeza krizu. no potrebno je puuuno sati i kilometara, pa još toliko, da shvatiš šta sve treba isključiti da ne smeta, i pronaći gde je taj prekidač.

mogu da pišem do sutra ali neću uspeti sve da objasnim. a pravo da vam kažem, ne znam ni zašto bih pokušavao. imate noge pa izvolte trčite. jednom, dvaput, triput, duže, još duže, predugačko, nepredugačko. pa vidite da li ćete išta o sebi otkriti.


jer i ovaj blog je kao i svaki drugi. pročitaš danas, zaboraviš do sutra, eventualno prekosutra ako sam pisao o tome kako sam se usrao na sred pune linije dok sam preskakao šleper. kažu da te upečatljive slike umeju da se zadrže u fijoci kratkotrajnih pamćenjâ i po nekoliko dana. a ova trabunjanja, to su samo jata lišća na vetru. ljudi kupe pištolj pa ne pročitaju uputstvo za upotrebu, a baš će neko da analizira moje blogove pre nego što krene na trčanje :-)

idem da napravim zatvorenu grupu na fejsu i da pozovem samo ovo par ljudi za koje znam da stignu do kraja ovakvih romana. jedino ne znam da li da je nazovem Blogoljublje, kao sprdačina na temu srebroljublje, ili Blogoslavlje (dolazi sa juga, što reče Neša Galija).

Nema komentara:

Objavi komentar