petak, 22. siječnja 2016.

kvaka 22 petak

kad odbijem spavanje, radnju, hranjenje sranje i pišanje, oblačenje svlačenje i kupanje, ostane mi 6-7 sati na dan. ako od toga trčim 4 sata, preostala 2-3 sata uglavnom provedem negde zavaljen: ili uveče pred tv-om gledajući KROZ ekran dok ide neki film, ili pred kompjuterom opet tupo gledajući negde KROZ monitor dok prebacujem podatke sa štoperice odnosno dok popunjavam detalje sa treninga.

tako neprimetno prođu dani a da nisam ništa napisao na blogu, jer nekako imam utisak da se blog piše sâm od sebe, dok trčim. u tih 40 hiljada koraka ti proleti kroz glavu hiljadu misli, povezanih ili nevezanih, to se spoji sa stazom trčanja u jednu veliku priču koja se završi tog trenutka kad se vratim kući. odatle se nastavlja planiranje sledeće priče, i tako u krug.

što se tiče pomeranja sopstvenih granica, tu ima i nema o čemu da se priča. ako imaš volje, rešio si pola problema. ne treba ti niko da te istera iz kuće na sneg i u bljuzgu, nego istrčiš sâm. druga polovina problema je koliko si se oporavio i da li od te volje imaš ikakve koristi. jer ako te nešto boli, ako se nije brzo sanirala neka šteta na mišiću ili tetivi, ili neka prehlada stomaka ili glave, ili nešto šesto, ta volja ostane da stoji ispred jednog velikog debelog visokog zida nemogućnosti. volja prestane da znači jer postane neupotrebljiva.

kad ništa ozbiljno ne fali, pak, naravno da je moguće otrčati neki drugi trening koliko god produžio onaj prvi. to je možda donekle lakša varijanta za mene, jer imam taj neki hiroviti bioritam. drugima je često lakše da svakog jutra otaljaju pola sata, sat, sat i po, i da čekaju veče. pa uveče raspale šta god hoće, a onih jutranjih recimo 15km produženog futinga uvek imaju u džepu.

meni se dogodi da popodne budem kljoknut bez obzira da li sam ujutru trčao 10 ili 30 km, pa ću onda logično iskoristiti svako jutro kad nisam umoran, da spičim 30 a nikako samo 10 km. MADA! što jes jes, događalo se i da nakon jako mrtvačkih 16-18 km ujutru iz nekog razloga poletim popodne i bez ikakvog očekivanja preskakućem 24 km eto kao da je neko želeo da me iznenadi. bude tu svačega. i do sada još uvek nisu uspela da se iskristališu ikakva Pravila.

počeo sam sve više da uzimam neke novije patike i da izbegavam one stare stabane. da li to doprinosi ičemu, opet ne mogu da znam jer da bih siguran morao bih da živim dva paralelna života, pa u jednom da do kraja decembra trčim u patofnama a u drugom životu da nosim samo nove patike, pa da na kraju uporedim koliko sam se umorio i koja je veća kilometraža. to je ona večita dilema u životu, šta bi bilo kad bi bilo. da je izbegneš, uradi uvek ono što misliš da je pametnije, naravno ako si u mogućnosti.

da, to kad saberem POTENCIJALNE kilometre u svojim patikama, to će biti zanimljiv blog. planiram da pored svakih dopišem koliko mislim da je u njima ostalo života. kladim se da ću biti jako razočaran, jer će ispasti da imam obuće za narednih 10 godina trčanja. fuj.

Nema komentara:

Objavi komentar