Ima taj
drugi blog koji sam obećao (sebi) za danas, pa da pokušam. Mada u startu imam
bojazan da će me većina pogrešno shvatiti. Nema veze. Evo o čemu se radi. Jedna
monodrama.
"Svako od vas ima tako neku stvar koja mu ide na kurac. Za nešto prosto ne umeš ni da objasniš samom sebi zašto te to baš toliko nervira. Eto. Ja sam se, recimo, oduvek užasavao ostrašćenog navijanja. Kad vidim ljude kako kleče ispred televizora, kako vrište u halama sportova, kako putuju na utakmicu 777km daleko sa zastavom koja viri kroz zadnji prozor auta, nemam pojma, meni to deluje toliko zatucano plemenski i ritualno kao da me neko vratio među indijance sa sve vračevima poglavicama i skuvanim ptičjim nogama u čorbi od majmunske krvi. Jesam kao klinac kad se podelimo za fucu uvek igrao za partizan protiv zvezde, ali tada nisi ni mogao da biraš jer su i u komšiluku i u odeljenju svi normalni i gradski dečaci navijali za partizan a sve seljačine i nepismenjaci su bili zvezdaši. Možda se nekom drugom zalomilo drukčije, ali ja sam ubo takvu kombinaciju. Nije važno. Nego te strasti. Mene od toga uvati muka. I na atletskim trkama kad vidim trenera kako urla trčeći pored nekog siromaha kojem je duša već izašla na nos pa trči za njom pokušavajući da je proguta nazad u organizam, ja bih te trenere sve snajperom paf paf paf. Pusti dete budaletino džihadistička. Kasnije kad sam počeo da se bavim sportom, e tek onda mi se to sve popelo preko kurca, pa još metar-dva u vis. Šta imam kog đavola da navijam za kodžu ili za mušinskog kad eto i mene u cilju pola sata iza njih. Kad gledam biciklizam razmišljam šta bih ja uradio a ne šta bih savetovao onom tamo da uradi. Ljudi vole da im viču, kao da je ekran jedno veliko uvo od metar i po prečnika, pa se onda deru na sav glas. Na uvce. I te strasti. Mi smo pobedili hrvatsku, mi smo pobedili srbiju, mi ovo mi ono. Vi kurac. Vi jedete čips i ločete pivo pored ekrana, vi ste niko i ništa, gola govna kojima je potrebno da neki idol sjebe nekog tuđeg idola da bi vi postali srećni na jedan dan. I sad ovde dolazi poenta svega, a to je da se najviše radujem kad pobede gosti. Čoveče kako uživam kad vidim rasplakane šveđane koji su mesec dana čekali turnir u štokholmu, kad lendl u finalu isprepička edberga. Bua buaha buaaaaahahahhaaaa. To suze roni, to im se slivaju oni žuto-plavi flomasteri sa obraza, to zastavama briše okice, to se ceo svet srušio, o bože gde si sada kada si nam najpotrebniji, o sudbo kleta, o nesrećo, o silo i nepravdo. I kad u kuli naprave maraton za profu pa dođem ja pa isfiniširam profu, jebo vas profa, ako je trka onda je trka, nije humanitarni događaj, mislim nije umro čovek. Dobro, nisam još uvek trčao to u kuli, ali planiram. Šta kurac domaći. Posao navijača je da kukaju a ne da se raduju. Najbolji lek za preterane strasti je šamarčina i to ona najjača da ti tri puta obleti slina oko glave. Evo sad, ja bih voleo da je crna gora pobedila u vaterpolu. Podelili među strankama 16000 karata, pošten svet nije mogao da uđe na utakmicu, sve same lopurde i mufljuzi. I gospodin predsednik. Ništa lepše od posranog predsednika. Kao kad je crnac pobedio na olimpijadi u berlinu, i posrao se hitleru na glavu. Kao golub, precizno pravo na teme, pljuccccc. Sraććććć. Eto valjda sam objasnio. Narod nema život, narod se kanališe gde ne treba, narodu nije bitno da li mu je dete napisalo sastav iz srpskog i da li je počeo da razdvaja nesumljam, jer mislim, kad napišeš ne_sumljam ipak za nijansu bolje izgleda. Jok, njemu je bitno da je đorđević dao trojku, o tome se u firmi priča dva dana od jutra do mraka. To ti hrani dušu, serem ti se na dušu, kad više voliš sport i politiku od rođene braće. Jebali vas šešelji i jebali vas đokovići. Dok ne naučite da živite i u danima kada nema utakmice ili izbora, život ni nemate. A kad dođe do tog najvažnijeg dana u godini, kad kupite gajbu piva i pozovete ortake da gledate finale, e ja opet navijam za goste pa makar se zvali i kosovo republika. Jer što više rulja mrzi goste, to će više da se skenjaju ako izgubimo. To će više da ih ohladi kofa splačina na usijane glavurde. Mrš!"
"Svako od vas ima tako neku stvar koja mu ide na kurac. Za nešto prosto ne umeš ni da objasniš samom sebi zašto te to baš toliko nervira. Eto. Ja sam se, recimo, oduvek užasavao ostrašćenog navijanja. Kad vidim ljude kako kleče ispred televizora, kako vrište u halama sportova, kako putuju na utakmicu 777km daleko sa zastavom koja viri kroz zadnji prozor auta, nemam pojma, meni to deluje toliko zatucano plemenski i ritualno kao da me neko vratio među indijance sa sve vračevima poglavicama i skuvanim ptičjim nogama u čorbi od majmunske krvi. Jesam kao klinac kad se podelimo za fucu uvek igrao za partizan protiv zvezde, ali tada nisi ni mogao da biraš jer su i u komšiluku i u odeljenju svi normalni i gradski dečaci navijali za partizan a sve seljačine i nepismenjaci su bili zvezdaši. Možda se nekom drugom zalomilo drukčije, ali ja sam ubo takvu kombinaciju. Nije važno. Nego te strasti. Mene od toga uvati muka. I na atletskim trkama kad vidim trenera kako urla trčeći pored nekog siromaha kojem je duša već izašla na nos pa trči za njom pokušavajući da je proguta nazad u organizam, ja bih te trenere sve snajperom paf paf paf. Pusti dete budaletino džihadistička. Kasnije kad sam počeo da se bavim sportom, e tek onda mi se to sve popelo preko kurca, pa još metar-dva u vis. Šta imam kog đavola da navijam za kodžu ili za mušinskog kad eto i mene u cilju pola sata iza njih. Kad gledam biciklizam razmišljam šta bih ja uradio a ne šta bih savetovao onom tamo da uradi. Ljudi vole da im viču, kao da je ekran jedno veliko uvo od metar i po prečnika, pa se onda deru na sav glas. Na uvce. I te strasti. Mi smo pobedili hrvatsku, mi smo pobedili srbiju, mi ovo mi ono. Vi kurac. Vi jedete čips i ločete pivo pored ekrana, vi ste niko i ništa, gola govna kojima je potrebno da neki idol sjebe nekog tuđeg idola da bi vi postali srećni na jedan dan. I sad ovde dolazi poenta svega, a to je da se najviše radujem kad pobede gosti. Čoveče kako uživam kad vidim rasplakane šveđane koji su mesec dana čekali turnir u štokholmu, kad lendl u finalu isprepička edberga. Bua buaha buaaaaahahahhaaaa. To suze roni, to im se slivaju oni žuto-plavi flomasteri sa obraza, to zastavama briše okice, to se ceo svet srušio, o bože gde si sada kada si nam najpotrebniji, o sudbo kleta, o nesrećo, o silo i nepravdo. I kad u kuli naprave maraton za profu pa dođem ja pa isfiniširam profu, jebo vas profa, ako je trka onda je trka, nije humanitarni događaj, mislim nije umro čovek. Dobro, nisam još uvek trčao to u kuli, ali planiram. Šta kurac domaći. Posao navijača je da kukaju a ne da se raduju. Najbolji lek za preterane strasti je šamarčina i to ona najjača da ti tri puta obleti slina oko glave. Evo sad, ja bih voleo da je crna gora pobedila u vaterpolu. Podelili među strankama 16000 karata, pošten svet nije mogao da uđe na utakmicu, sve same lopurde i mufljuzi. I gospodin predsednik. Ništa lepše od posranog predsednika. Kao kad je crnac pobedio na olimpijadi u berlinu, i posrao se hitleru na glavu. Kao golub, precizno pravo na teme, pljuccccc. Sraććććć. Eto valjda sam objasnio. Narod nema život, narod se kanališe gde ne treba, narodu nije bitno da li mu je dete napisalo sastav iz srpskog i da li je počeo da razdvaja nesumljam, jer mislim, kad napišeš ne_sumljam ipak za nijansu bolje izgleda. Jok, njemu je bitno da je đorđević dao trojku, o tome se u firmi priča dva dana od jutra do mraka. To ti hrani dušu, serem ti se na dušu, kad više voliš sport i politiku od rođene braće. Jebali vas šešelji i jebali vas đokovići. Dok ne naučite da živite i u danima kada nema utakmice ili izbora, život ni nemate. A kad dođe do tog najvažnijeg dana u godini, kad kupite gajbu piva i pozovete ortake da gledate finale, e ja opet navijam za goste pa makar se zvali i kosovo republika. Jer što više rulja mrzi goste, to će više da se skenjaju ako izgubimo. To će više da ih ohladi kofa splačina na usijane glavurde. Mrš!"
Nema komentara:
Objavi komentar