inspektor Papak

Sad ću malo da vam pripovedam. Umesto Uvoda ću da napišem mali uvod. Dakle kao što (ni)ste primetili, retko se hvalim i samoreklamiram, nekako više volim one poučne anegdote u kojima ispadnem majmunčina. Recimo nisam vam pričao kako sam pred kraj jednog trčanja, pre par meseci, u ulici koja se obrušava u grad, primetio na bankini (to što je ulica ne znači da mora da ima trotoar) nešto što mi se učinilo kao novčanica od 100 dinara, za strance da prevedem da to nije ni 1 evro, dakle vrednost čokolade ili litra mleka. Zaustavim štopericu, vratim se par koraka nazad, stvarno stodinarka. Sagnem se, uzmem, a kiša neka padala nešto ranije, i sad ja kao brišem tu presavijenu novčanicu o butinu tj o helanke, jer je malo blatnjava, ali ništa strašno. Utom primetim kako prema meni ide čovek sa dve kese stvari iz prodavnice, u nekom sakou-jakni impregniranom od prljavštine, i zainteresovano me posmatra. Dok sam zinuo da kažem "našo sto dinara" on me već pita "šta nađe?" :-) Ja onako na pola koraka, nisam još uključio štopericu ali se spremam, opet zastanem, kažem "sto dinara našo, eto da nisam naišao ti bi je našo" i nasmejem se. On se nasmeje, ja pogledam u kese koje nosi i u sekundi pomislim "ako nema alkohola, daću mu, jbg njemu pripadaju". Jedna kesa puna hleba, tri vekne recimo, u drugoj neke paštete i ne znam šta još, uglavnom očekivao sam ono pivo od dva litra ali ga nije bilo. I kako je imao džep na tom nekom debelom sakou, isto onako impregniran od masnoće, kao što je Štulić pevao "džepova usukanih od znoja dlanova", ja ga iznenadim i brzo mu gurnem paru u džep "ma evo ti, ja je nemam gde, pokvasiće se". On nemoćan da se odbrani jer drži dve kese u dve spuštene ruke, reče "neću, nemoj, tvoje je!" a ja već u odlasku dodah "e a sad je tvoje", uključih štopericu i pobegoh nizbrdo. Da sam onda to napisao ispalo bi kako pravim od sebe Isusa i prosim lajkove kao ovi što moraju da napišu status kad god neku svoju aktivnost dožive kao "dobro delo". Koje crno dobro delo, posle sam se pitao zašto sam se uopšte vraćao, kao da sam ne znam šta našao. Realno ko god tuda prođe, tom ulicom peške, taj je siromašniji od mene. Suprotno od "dobrog dela", pohlepno sam dograbio nešto što bi svakom drugom puno više ulepšalo dan. Priča je zanimljiva samo po tome što sam od tog dana/događaja počeo drukčije da razmišljam o nekim stvarima.

Čitav ovaj uvod (umesto Uvoda) je trebao da posluži kao potvrda toga da izbegavam sve blogove koji bi zvučali kao da se pravim nešto fino, lepo, dobro, plemenito. Sebe doživljavam kao papka i moje je pravo da se toga uporno držim. A kad sam već pomenuo reč Potvrda, evo i dokaza. Strčavam jednom skroz suprotnom ulicom od ove s početka priče, sipulji rosulja (valjda je zato zovu i sipulja) i primetim kako na 50m od mene neko prelazi ulicu sa moje strane na onu preko puta. Odrpano nešto, fuj. Pogledam ga bolje, čemu doprinosi to što ja trčim nizbrdo a on hoda uzbrdo pa mi je sve bliži, i shvatim da se radi o momku, nekih 25 godina, ali koji deluje kao totalna propalica. Neki ranac na leđima koji nikako ne izgleda kao da je pošao na planinarenje ili da se vraća sa faksa, nego kao da je nakrao puno nečega, ili da je nakupio starih novina pa nosi za potpalu, ili kao da unutra nosi ono veliko pivo koje nije nosio onaj siromah iz prvog dela priče, pa je krenuo da zalegne negde gde je suvo i da cirka do mraka. Prelazi ulicu taj sumnjivac, ja ga pratim pogledom, već je pored mene, odlazi prema groblju. Ha, garantovano će da zaređa između grobova i da skuplja nešto, ostatke hrane, pića, naš narod voli da ostavi i pokoji kolačić ili čašicu rakijice, pa su te skitnice koje trkeljišu po grobovima baš česta pojava. Sad već moram da se okrenem da bih ga video, pazim kuda trčim jer svaki čas imam sporednu uličicu zbog koje treba saskočiti pa naskočiti na trotoar, a on ulazi na groblje kroz neku malecku kapiju, a možda nije ni kapija nego samo fali jedan segment ograde, nisam siguran. Eto, klošar, znao sam, tačno sam ga pročitao, likujem u sebi i trčim dalje, sad sam već 30-50m ispod tog mesta ali sam rešen da ga povremeno potražim pogledom sve dok ga ne izgubim sa vidika, čisto da vidim na koju stranu će otići i da li će nešto odmah uraditi. Kad PAF iznenađenja, okrećem se prvi sledeći put i vidim ga kako se nagnuo prema napred, ispred njega neki beton, šta on to radi, i shvatim da pije vodu! Upravo tu uz jednu od glavnih ulica, na samoj ivici groblja, postoji česma. Koliko puta sam tuda prošao, zapenjenih usta nakon par sati trčanja po vrućini, i brojao svaki korak do kuće kada ću uleteti u šupu (ona mi je najbliža s ulice) i naroljati se hladne vode. Da ne beše tog sumnjivog lika, ne bih nikada shvatio da redovno protrčavam pored česme. Koja mi u budućnosti može i zatrebati, zašto da ne? Hmmm. Eto kako život ume da nas iznenadi. Sad više nije ni bitno da li je onaj nosio pun ranac ženskih gaća nakradenih u kineskoj radnji, ili nije, bitno je da sam ga ja pratio pogledom kao Inspektor Kluzo ne bih li dobio potvrdu svoje sumnje da će po groblju nešto da pretura, a on mi je pokazao gde se nalazi česma.

I kako ja sad da veličam sebe,
da pišem o sebi kao o nekoj dobroj duši,
kad lepo rekoh da sam papčina?
Uostalom Fejsbuk je prepun tih koji o sebi pišu lepo,
pa izvolite čitajte.
I usput ih utešite.
Jer ne bi oni o sebi lepo pisali, da ih nešto puno krupnije ne muči u životu.